Da li ste čitali neku od ovih knjiga?

Čitanje knjiga može biti zabavan hobi, ukoliko izaberemo dobrog autora i delo.

Postoje knjige zbog kojih možete zaboraviti omiljenu seriju, kao i prelistavanje novosti na Fejsbuku. One će vas odvući u nepoznati svet još na prvim stranicama i zaokupiće svu vašu pažnju.

Mi smo sastavili spisak od 10 knjiga, koji će se dopasti svima, kako početnicima, tako i već starim poštovaocima književnosti.
Ove priče i likovi vas neće ostaviti ravnodušnim!

1.Stiven King, „Pod kupolom“

Mali gradić je odsečen od sveta. Prekrila ga je kupola nepoznatog porekla. Vojska pokušava na razne načine da je razruši. Stanovnici grada pate od posledica ove abnormalne pojave – od užasne vrućine i zagađenog vazduha.
Ali nije ekološka katastrofa koja ih očekuje ono najstrašnije. Biće vam zanimljivo da posmatrate ponašanje ljudi u zatvorenom prostoru. Samo nedelju dana nakon onoga što se desilo, stanovnike malog, mirnog gradića nećete moći da prepoznate.

2.Fransoaz Sagan, „Izvestan osmeh“

Glavna junakinja je devojka koja pokušava da dobije od života što je više moguće. Zaljubljuje se, uživa u životu. U njen život ulazi predan prijatelj i strastven ljubavnik. I to su dva različita čoveka. Svoje srce poklanja ljubavniku, koji nije umeo da ceni takav poklon. On je imućni advokat, ima porodicu, koji ne namerava da menja svoj život zbog devojke koja ga je zavolela.

3.Dona Tart „Tajna istorija“

Ovaj psihološki triler će privući vašu šažnju još sa prvih stranica. Vi ćete se zajedno s glavnim junakom vratiti u prošlost, koja nije uvek takva, kakvom je se mi sećamo. Lutajući lavirintima sećanja, Ričard Pejpen će se setiti događaja koji su prethodili ubistvu njegovog prijatelja.

Upoznao ga je dok su studirali na koledžu u Vermontu. Pored njega upoznao je i druge mlade, prilično bogate, obrazovane ljude, koje interesuje antička kultura. Ali ko je od njih ubica?

4.Nil Gejmen, „Nikadođija“

Autor romana je stvorio čitav svet, nepoznat ljudima. On se nalazi pod ulicama Londona. Da biste tuda dospeli, morate pronaći posebna Vrata. Ta vrata je pronašao Ričard Mejhju u licu neznanke, kojoj je odlučio da pomogne. Jedan običan londonski službenik se našao tamo, gde čoveka čeka mnogo opasnosti, monstruma i ubica. Ali tamo ima i anđela. Ričard je primoran da bude saputnik devojke kojoj je pomogao. On će joj pomoći da otkrije kako je stradala njena porodica.

5.Dajan Seterfild, „Trinaesta priča“

„Ispričajte mi istinu.“ Upravo ovom rečenicom počinje ciklus zanimljivih događaja, koji privlače pažnju čitalaca. Ako želite da zavirite u svet zagonetki i tajni, odmah se latite knjige. Ova priča liči na bajku. Na svremenu bajku, gde nema jasne granice između dobra i zla.

Sanjar i miljenica klasične književnosti, otkriće vam tajnu ne samo poznate spisateljice, već i tajnu svog rođenja.

6.Džoan Haris, „Pet četvrtina pomorandže“

Glavna junakinja Frambuaza, dobija u nasledstvo od majke album s receptima. Čudna nepravda, jer je njen brat dobio farmu. Ali nije sve tako jednostavno, kako se čini na prvi pogled. Zajedno s receptima u albumu su i beleške majke, gde ona otkriva svoje skrivene želje i misli. Frambuaza nalazi i njena otvorena priznanja o nekim događajima, koja će pomoći devojci da otkrije čudne zagonetke porodične prošlosti.

7.Ketrin Stoket, „Služavke“

Radnje se dešava na jugu Amrike, 60-ih godina prošlog veka. Život je spojio dve tamnopute služavke i jednu neiskusnu belkinju, maturantkiju koledža iz višeg društva. Svaka od ovih žena ima svoje snove, za koje je spremna da se bori. Ali u tom slučaju moraju da se suprotstave tradiciji i stereotipima malog, uspavanog američkog gradića. Da li će njih tri uspeti da opstanu u toj borbi? Ovo je ljudska priča, o sudbinama žena raznih godina i socijalnog položaja.

8.Ana Gavalda, „Trideset pet kila nade“

Svaki minut u školi za Gregorija je mučenje. Srećan je samo kad može da radi alatom. Deda mu predlaže da upiše tehnički fakultet. Ali da bi to uspeo, treba da prođe konkurs. Dečak piše naivno, neposredno, dečje, pomalo smešno i dirljivo pismo, s molbom da ga prime na koledž. Šta će se desiti? Hoće li uspeti da ostvari svoj san i opravda očekivanja svog dede?

9.Džejn Ostin, „Gordost i predrasuda“

Ovo je klasičan ljubavni roman, koji je aktuelan i danas, nekoliko desetina godina nakon što se pojavio. Džejn Ostin s blagim humorom govori kako je život devojke težak, posebno ako želi da se uda iz ljubavi. Takođe ćete videti i da lažna predubeđenja mogu da nas spreče da vidimo pravo lice čoveka. Prvi utisak nije uvek verodostojan. Možda se iza lika milog i ljubaznog džentlmena krije proračunat i praktičan um.

10.Pola Hokins, „Devojka iz voza“

Ovo je pravi bestseler, zanimljiva i zagonetna priča, na kraju koga će se ispostaviti da svet nije onakav, kakvim ga mi zamišljamo.

Kroz prozor tramvaja Rejčel posmatra idealni par. Idealan samo na prvi pogled. Iza fasade lepih kuća krije se mnogo tajni i zločina. Devojka će morati da na osnovu fragmenata otkrije šta se desilo u prošlosti, – prošlosti nje same i devojke koju je volela da posmatra.

Koliko vi čistite?

„Moje dame!

Zapamtite da naslaga prašine štiti drvo koje se nalazi ispod. Kuća postaje dom kada na nameštaju možete ispisati – Volim te.

Znala sam svakog vikenda provesti bar 8 sati čisteći, jer sam htela da sve bude savršeno, za slučaj da neko navrati do mene.

Konačno sam jednog dana shvatila da niko nije došao- svi su bili negde napolju, živeći i zabavljajući se.

Danas, kad me ljudi posećuju, ne moram im objašnjavati stanje svog doma, svi su uglavnom zainteresovani za stvari koje sam radila i radim dok živim i zabavljam se.

Ako to još niste shvatile same, molim da poslušate ovaj savet. Život je kratak. Uživajte ga!

Čistite koliko morate…. zar ne bi bilo bolje da naslikate sliku, ili napišete pismo, ili ispečete kolače, ili zasadite cvet, naučite razliku između ŽELIM i MORAM?

Čistite koliko morate… ali nemate previše vremena…. sa rekama koje možete preplivati, planinama na koje se želite popeti, muzikom koju želite čuti, prijateljstvima koje želite zadržati, i životom koji želite živeti…

Čistite koliko morate, ali život je tamo napolju, sa suncem u vašim očima, vetrom u vašoj kosi, pahuljama snega na vašem licu, kapima kiše…. Ovaj dan se neće ponoviti!

Čistite koliko morate, ali imajte na umu…. Starost ce doći, i ona nije ljubazna… a kad umrete, a umreti se mora…. vi sami ćete napraviti samo još više prašine…

Podelite ovo sa svim prekrasnim ženama u vašem životu.“

Znate li ko je Mihajlo Pupin?

Naučite od Mihajla Pupina kako da uspete u životu: Neuspeh je predah za buduću pobedu!
On je uvek govorio da ništa ne čini čoveka tako srećnim kao pošteno uverenje da je dao sve od sebe.
Sa pet centi u džepu, bio je samo jedan od hiljada iseljenika koji su 1874. godine zakoračili na dok Kasl Gardena u Americi koji, poput njega, nisu govorili ni reč engleskog.
Čitavu “ušteđevinu” potrošio je na parče pite sa šljivama, u kojoj je od šljiva bilo mnogo više – koštica. I dok je smišljao kao će zaraditi sledeći obrok, niko nije mogao da zamisli će baš taj dvadesetogodišnjak – Mihajlo Pupin – uskoro postati jedan od najvećih naučnika u Americi, osnivač prve velike laboratorije, bogat i uspešan, najuspešniji srpski lobista u Sjedinjenim Državama.

Ovako je govorio Mihajlo Idvorski Pupin:

Nisam ja došao u Ameriku kao pečalbar da zaradim pare. Ja sam došao sa znanjem a znanje mi je donelo imanje, a ne obratno. Imanje je, dakle došlo kao nešto sporedno.
Za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.
Neuspeh je predah za buduću pobedu.
Ništa ne čini čoveka tako srećnim kao pošteno uverenje da je dao sve od sebe.
Znanje je svetlost koje osvetljava naš put kroz život.
Kada ljubav prema otadžbini zamre, tada i država mora umreti.
Izuzetni ljudi mogu činiti izuzetne stvari, ali kurs sudbine jednog naroda biće uvek vođen ne samo prolaznim naporima jednog ili čak više izuzetnih ljudi nekog doba, već istrajnom moći tradicija jednog naroda.
Godine 2014. Srpskа аkаdemijа nаukа i umetnosti, Mаticа srpskа i Epаrhijа šаbаčkа, zаjedno su izdаle Pupinovu аutobiogrаfiju „Sа pаšnjаkа do nаučenjаkа”.
Izdаnje je obeležilo 160 godinа od rođenjа Mihаjlа Idvorskog Pupinа, kаo i 90 godinа od kаdа je dobio Pulicerovu nаgrаdu zа svoju Autobiogrаfiju.
Pupin je jedan od onih velikih ljudi sa veoma zanimljivim životom, koji ima dramski obrt, od čuvara goveda iz sela Idvora u Banatu do svetski priznatog naučnika i profesora. Da bi postao to što je postao radio je uporno i naporno. Posle neredovnog i isprekidanog školovanja u Srbiji i Češkoj, sa nekoliko dolara u džepu napušta Evropu i odlazi u Njujork. Uspeva da savlada engleski, a zatim i latinski i grčki koji su bili potrebni za prijemne ispite i upisuje se na Univerzitet Kolumbija. Sve vreme studiranja je radio teške fizičke poslove i davao časove drugim studentima da bi preživeo.
Po završetku studija dobija američko državljanstvo i stipendiju na Kembridžu u Engleskoj. Posle toga dolazi u Berlin gde i doktorira. Nakon doktorata njegova karijera ide samo uzlaznom putanjom. 1889. godine postaje profesor na Kolumbiji i tu ostaje narednih 40 godina.
U svojoj dugoj karijeri objavio je oko 70 naučnih članaka i patentirao 34 patenta. Dao je veliki doprinos u oblastima višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, rentgenologije i elektrotehnike. Njegovo najvažnije otkriće su Pupinovi kalemovi, kojima je rešio problem prenosa telefonskog signala na velike udaljenosti.
Pored toga, usavršio je način snimanja rendgenskim zracima koji se i danas upotrebljava, a pronašao je i električni prenos pomoću rezonantnih strujnih kola koji je našao primenu u radio-vezama.

Za majku…

Mami je 70. Ona mi gura kruške i jabuke, i govori izvinjavajući se: „Nisu baš lepe na izgled, ali jako su ukusne. I nisu prskane, iz naše bašte su. Uzmi, znam da voliš…“
I ja uzimam. Uzimam i sir. Zato što volim mamin sir. Izlazim, sedam u auto, odlazim.
I opet negde krećem. Žurim. Menjam gradove i vremenske zone. Dolazim kod mame kad mogu. Nakon svih svojih poslova. Nakon kafe sa drugaricama, i manikira u salonu.
Donosim joj nešto ukusno, brzo pitam – kako je, šta ima novo, nestrpljivo je saslušam (pa šta može biti kod nje i tate novo), bivam ironična po pitanju njenih, za mene beznačajnih, problema i briga. I opet odlazim – trčim svojim obavezama.
Mama će mi obavezno reći da idem slabo obučena, ne čuvam grlo, zato i kašalj ne prolazi. Reći će mi da puno radim, i vreme je da se smirim. Složiće se sa mnom da je život komplikovan, i da nije strašno ako ne mogu često dolaziti kod nje.

A živimo 20 kilometara jedna od druge. Zovem je redovno, i slušam njene detaljne priče o pijaci, o sestri kojoj je samoj teško na selu, o tome da paradajz nije rodio, čak ni zelen, bila je suša, da je našeg mačka izujedao komšijin pas…

Meni nije zanimljivo. I čini mi se, da se u njenom životu, ne dešava ništa bitno. Budem malo ljuta kad mi se žali na svoje boljke, a ja je molim, molim da ode kod lekara, a ona samo odmahuje. Ali, ja nisam doktor, otkud ja znam kakve lekove, na kraju krajeva, treba da pije?!

Mama mi, odjednom, tako žalosno kaže: „Pa kome ću se požaliti, ako ne tebi…“
I ja zanemim, držeći telefonsku slušalicu u ruci, i shvatam, da sam vrlo nepravedna. I da ovaj njen zvonki glas u slušalici, i sve njene reči, i sve naše večite rasprave o tome koja je od nas u pravu, i njena gunđanja, i moja opravdanja – sve to i jeste naš život. Onaj, koji je ovde, i sada..
Skačem, vozim do nje „neplanirano“, ona mi uspeva ispeći lepinjice, tata mi nudi da popijem po čašu našeg domaćeg vina. Vino ne mogu. Za volanom sam. On pije sam, hvali svoje vino. Smejemo se..
Umotavam se u majčin sal, prohladno je. Majka brzo ubacuje drva u peć. I ja sam, ponovo, mala bezbrižna, zadovoljna devojčica. I sve je ukusno. I toplo. I nema nikakvih problema…
Mama, mama, samo mi još dugo poživi, jer ja ne znam kako je ne čuti tvoj glas, kako je bez tvoje kuhinje i topline doma koju ti stvaraš… Ja ne znam kako je to – živeti bez tebe…

Kako vi vidite ženu?

VLADETA JEROTIĆ: KAKO MUŠKARAC GLEDA (VIDI) ŽENU?
Posmatrajući godinama (kao psihoterapeut), a i samog sebe ispitujući, kako muškarac najčešće gleda ženu, otkrio sam sedam mogućih tipova muškaraca. Da pokušam da ih prikažem i donekle objasnim:
Nežan pogled (i duže gledanje) muškarca na ženu, verovatno je najpoželjniji jer je najbliži onom idealu muškarca koji očekuje da kroz gledanje (duže gledanje!) jednog lepog dana vidi ženu. Ovo je prilika da je muškarac zavoli, i, možda, trajno voli (eto srećnog braka!). Nežni (prvi) pogled muškarca na ženu, ukazuje na srećno provedeno rano detinjstvo sa majkom koja je volela i muža i dete, i bila voljena.

Sažaljiv pogled muškarca na ženu, otkriva nam muškarca osećajnog i sažaljivog, koji je upravo tako, od ranog ili poznijeg detinjstva, posmatrao svoju majku, tip mučenice (nekad istina i samomučenice), kinjene na razne načine od muža (njegovog oca), možda i od njene ili od njegove porodice. U slučaju braka sa takvom ženom (kao što je bila njegova majka), dve su mogućnosti česte. Ili će se muž pretvoriti vremenom u svoga oca, preko poznatog i raširenog mehanizma „identifikacije sa agresorom”, ili će istinski i samosvesno ispravljati (i možda ispraviti) loše očevo ponašanje prema majci, voleći svoju ženu takvu kakva je („mučenički tip žene”, koja ipak više pati, nego što uživa u patnji); u najboljem slučaju, voleći je, ispraviće je i približiti tako tzv. normalnoj ženi.
Kada muškarac gleda na ženu potcenjivački (nekad i prezrivo), loš je to predznak za njegov budući bračni ili vanbračni život. On je tako naučio da gleda svaku ženu od ranog ili poznijeg detinjstva, jer je tako na njegovu majku gledao njegov otac. A zašto je tako gledao njegov otac (deda, pradeda…) na ženu? To je bio najčešće „pogled na ženu” u srpskoj patrijarhalnoj porodici kroz vekove. Potcenjivački odnos balkanskog muškarca prema ženi, najbolje pokazuju srpske narodne poslovice (neću ih ovde navoditi, svako ih može naći u Vukovim narodnim poslovicama). Da potcenjivačko-prezriv odnos muškarca prema ženi nije uvek takav bio, pokazuju istraživanja našeg poznatog etnopsihologa Bojana Jovanovića, a mogu se naći slični podaci i u vrednoj knjizi dr Miodraga Purkovića, proučavaoca srpske srednjovekovne nacionalno-crkvene istorije, pod naslovom Srpska kultura srednjeg veka (Himelstir, Nemačka, 1985.).
Požudan pogled muškarca na ženu, u prvom redu je namenjen njenom osvajanju: agresivnom i seksualnom ili prvo seksualnom, pa onda i agresivnom. Moje dugogodišnje iskustvo kao psihoterapeuta sa različitim tipovima „osvajanja” žene od strane muškarca, pokazali su mi da agresivan nagon u čoveku, njegova želja za posedovanjem i moći, snažnija je, dugotrajnija i upornija od seksualnog nagona i njegovih imperativnih zahteva. Pravih erotomana (poremećaj seksualnog nagona kod muškarca i žene-nimfomanke) malo je kod oba pola. Otud seksualna požuda nekih muškaraca krije njihovu strasnu želju za posedovanjem žene koja se često, vremenom, pretvara u bezobzirno vladanje nad ženom, uključujući njegovo „pravo” na seksualni odnos kad god zaželi. Iako je želja za posedovanjem, kao deo agresivnog nagona (i kod muškarca i kod žene), prirodna, ova se želja pretvara u izopačenost onda kada je muškarac, zbog nečega značajnog, postao i ostao infantilan od detinjstva. U požudnog muškarca nema ljubavi, otud opasnost za njega da postane bludnik, a ne prirodni sejač života. Obuzetost takvog muškarca ženinim telom (čemu danas „pomaže” seksualna klima u svetu Zapada) opasna je i za muškarca i za ženu, jer se kod muškarca može da pretvori u seksualnu opsesivnu neurozu, a ženu da pretvori u frigidnu lutku koja se kupuje.

Lako je biti školovan, teško je biti obrazovan

Nismo svesni činjenice da to što se ne obrazujemo znači da postajemo bezoblična masa bez sopstvenog mišljenja, a takvima je najlakše manipulisati.
Školovanost se stiče bubanjem i upornošću, obrazovanje se stiče neprestanim širenjem vidika, radoznalošću i željom da od sebe napraviš svestranu, kvalitetnu osobu. Veliki je problem to što današnja omladina ne čita. Skoro nikako. To su ljudi na kojima je budućnost, koji će sutra upravljati državom, lečiti ljude, graditi mostove, učiti našu decu!

Danas je ljudima teško pročitati bilo šta što je duže od 3 rečenice. Jedna je stvar to što čitanjem sebi uskraćujemo znanje, a sasvim druga to što ostajemo uskraćeni za čudesne svetove koje knjiga donosi. Ono što najčešće čujem je: „Ko će to čitat’, vid’ kol’ko ima!“.
S jedne strane nismo svesni činjenice da to što se ne obrazujemo znači da postajemo bezoblična masa bez sopstvenog mišljenja, a takvima je najlakše manipulisati. S druge strane, rečnik nam se sveo na psovke, žargon i poštapalice. Malo ko je danas siguran da li se pravilno piše NEZNAM ili NE ZNAM… Imala sam priliku da se uverim da fakultet ne znači ama baš ništa, u smislu da školovana osoba ne mora obavezno biti i obrazovana. Ima zvanje, ali nema znanje. Verovatno je za to krivo vreme i sistem u kom živimo. Neko će reći da je čitanje gubljenje vremena. Meni su često govorili da idealizujem svet upravo zbog tih mojih „knjižurina“, da sve gledam sa vedrije strane zato što sam pročitala previše bajki.

Ja se pitam, ko je tu na gubitku?

Izvor: vesticabezmetle.wordpress.com

Zbog režima u kojem živi današnja civilizacija, ona je osuđena na propast…

LAZAREV: Ako želite preživeti naredne godine naučite ove 3 stvari!
Zbog režima u kojem živi današnja civilizacija, ona je osuđena na propast. Kako bi preživeli u narednim godinama, potrebno je naučiti tri stvari. Samo u tom slučaju, mi ćemo sačuvati ljubav kada se oko nas počne rušiti sve ostalo.

Prvo – Naučite opraštati

To jest, prihvatati volju Božiju. Čovek koji se bori s Bogom – nije životno sposoban. Ćelija se ne može boriti s organizmom. Zato treba jasno shvatiti, da sve dolazi od Boga. Ako je nešto loše u našim životima, to je u suštini rezultat naše nesavršenosti. Kada sam posmatrao bolesti i nesreće koje se čoveku događaju, video sam samo jedan uzrok: nedostatak ljubavi u duši. Bolesti i nesreće ograničavaju naše životinjske instinkte i podstiču nas prema Bogu. Bolestan čovek postaje bolji, on je bliži duhovnosti. Kada mu se događa nesreća, čovek postaje stvarni vernik. Od posade na brodu u proseku su 40% su vernici, 40% su ateisti i 20% su neopredeljeni. Međutim, kad počinje jaka oluja, svi su – 100% vernici. Svi se mole i traže od Boga spasenje. Oluja se završava, opet je 40% vernika, 40% ateista i 20% neopredeljenih.
Dakle, da bi oprostili potrebno je osećati prisustvo Božije volje u svemu. I shvatiti da ako imamo neke bolesti, probleme i nesreće da je to rezultat naše karme, naše nesavršenosti, a u krajnjoj liniji nedostatka ljubavi u duši.
Dakle, prvo naučiti oprostiti i prihvatiti Božiju volju.

Drugo – Naučite se menjati

Ako se vi ne menjate, neće se promeniti ni vaša sudbina. Ali, na tom putu postoji jedna ozbiljna prepreka koja je zatvorila put promenama. To je naivna religiozna predstava.
Pre 2000 godina, Isus Hristos je govorio sveštenicima: “Vi ste sami izgubili put ka Bogu, ne idete Bogu i druge ne puštate.” Kada se pre oko 600 godina pojavila ideja da se za novac mogu otkupiti gresi, da se može darovati novac i gresi će se ukloniti, tada je počela umirati ideja menjanja čoveka. “Zašto da se menjam, kad mogu dati novac i gresi se uklanjaju?“. Trgovci te religije otišli su i dalje. Rekli su: “Kada čovek prihvata Hrista, kad se krsti, kada se pričešćuje, gresi se uklanjaju.” Ali zapravo, čovek koji ne ide prema ljubavi i ne želi se menjati, svoj greh neće nikada prevazići. Zato što je greh gubitak jedinstva s Bogom, gubitak ljubavi. Kada ljubavi u duši nema – tada čovek živi prema instiktima i tada zavidi, krade, ubija, vrši preljubu, živi za uživanje. Koliko god da je dao novca, ako ljubavi u duši nema, menjanja neće biti, to znači da će se baš tako i ponašati. Odnosno, neće biti u stanju prevazići svoj greh.
Zato, ako želimo preživeti, ne treba se uzdati u svoj novac i u mogućnost uklanjanja greha preko drugog. Hrist je pomagao ljudima da uklone grehe objašnjavajući kako treba živeti, kako treba voleti. Naivnim religioznim predstavama iskrivili su samu misiju Isusa Hrista. On je to vidio i govorio im: “Vi pokušavate uliti novo vino u stare mešine. “
Današnji religiozni prikaz je: “Hrist je došao, stradao je za nas i svi gresi su sa nas uklonjeni.” Hristova misija je u tom da nam pomogne, da nas nauči prevazići greh. Greh – to je služenje svom instinktu, svom egu. Hrist je učio da se služi ljubavi, glavnom instinktu – jedinstvu s Bogom. Ljudi koji su se obraćali Bogu i bili spremni na promene – kod njih su nestajale bolesti i uklanjali se gresi.
Tako, spremnost da se promenimo – to je prevazilaženje greha, to je promena sudbine. To je drugi neophodan uslov da se preživi u narednim godinama.
Menjanje – to je rušenje. Govorili su mi neki koji su čitali moje knjige, ako pri tom nisu uklonili sve uvrede, teško su se razbolijevali i umirali. Zato što je dodir s božanskom logikom za čoveka koji se ne želi menjati opasan po fizičko zdravlje. Duša se čisti, taj proces može biti smrtonosan. Zato sam u prvoj knjizi i napisao da ako ne možete oprostiti bliskoj osobi, tada nije poželjno da čitate knjigu. Mnogi ljudi su mi potom govorili: “Mi fizički nismo mogli čitati vaše knjige.” Potom su počele bolesti, nesreće, tragedije. Posle 5-7 godina uzimaju knjigu i sve shvaćaju.
Zato što su bolesti, nesreće i katastrofe prinudno menjanje čoveka.
Smisao mog istraživanja je pomoći čoveku da uradi dobrovoljno to što sudbina radi s njim prinudno.
Tako, menjanje je veoma mučna stvar. U čemu se menjanje razlikuje od rušenja? Praktično ni u čemu. Samo je razlika u tome, što menjanje, koje je na nivou ljubavi, postaje razvitak, a ne rušenje.

Treće – Naučite voleti

A ovde je – ozbiljna barijera, ogromna prepreka, koja je zatvorila čoveku mogućnost neprekidne ljubavi. Ta prepreka dolazi od naivnih religioznih predstava.
Bog je ljubav. Ako želimo neprekidno voleti, moramo imati neprekidan kontakt s Bogom. Slično privlači slično.
Ako moja priroda nije božanska, ja ne mogu biti s Bogom, voleti Boga. Ako sam ja iskonski grešnik – moje stremljenje Bogu ne može biti postojano.
Zato ja mogu: plakati, kajati se, ali ne mogu osetiti potpuno jedinstvo sa Bogom. Čovek se takođe sastoji od ljubavi. Čovekova duša sastoji se od ljubavi i bez ljubavi umire.
Zato, da bih zadržao ljubav, moram osećati da sam ja deo Boga, Njegov. Moram osećati da sam sin Božiji… Čuvajući neprekidno jedinstvo, povezanost i ljubav sa Stvoriteljem…
Samo u tom slučaju, mi ćemo sačuvati ljubav kada se oko nas počne rušiti sve ostalo.

Sergej Nikolajevič Lazarev, ruski naučnik, filozof, iscelitelj, psiholog i autor)

Da li ste uradili ovo?

Louise Hay:
Nemojte zaboraviti napraviti ovo prije ulaska u Novu godinu!
Poželimo dobrodošlicu sljedećoj godini, ispunimo je s ljubavlju i radošću, sa saznanjem da nam se umnoženo vraća ono što dajemo.
Zapitajte se pri ulasku u Novu godinu ova jednostavna pitanja: Što ću sada otpustiti iz svog života?
Što ili tko mi više ne odgovara?
Što ne želim otpustiti, a ne čini mi dobro?
Koje misli ili uvjerenja pripadaju staroj meni?
Na koji način sam bila loša prema sebi?
Što mi čini dobro?
Jesam li spremna otpustiti? Što je to u mom životu sjajno i divno?
Na koji način brinem o sebi?
Na kojem području sam najzadovoljnija?
Što želim u svom životu?
Kakva želim biti ove jeseni i zime?
Koga želim dovesti u moj svijet?
Kako želim izgledati?
Kakav imidž želim projicirati?
Koliko zdrava želim biti? Koliko se prosperitetno želim osjećati?
U kakvom svijetu želim živjeti?
Kamo želim usmjeriti svoj duhovni život?
Koliko ljubavi sam spremna doživjeti?
Spoznajte sav svoj pozitivni rast i promjenu.

Zatim afirmirajte:

Nisam ograničena statistikama, medicinskim mišljenjima, vremenom ili tijelom.
Ja sam jedno s beskonačnom mudrošću i mogućnostima samog svemira.
Sve dobro je dostupno za mene, upravo ovdje i upravo sada.
Sve što moram učiniti je iskoristiti moć mojih misli kako bih stvorila ono što želim.
Ovo je zasad bila dobra godina i puno toga sam naučila.
Blagoslivljam s ljubavlju sva iskustava koja sam doživjela i veselim se svim blagoslovima koji dolaze.
Louise Hay

Šta ste vi poželjeli ovih praznika?

Spisak želja jedne mame: 21 stvar koju ZAISTA želim ovog Božića
Novogodišnjim praznicima se svi raduju, između ostalog, zbog poklona. Iako se tada sva pažnja usmerava na mališane, mama Laura Hadžens napravila je spisak želja za sebe…
Već nekoliko nedelja moji klinci me ispituju šta bih volela da dobijem za novogodišnje praznike. Moj odgovor je kao i obično – ne treba mi ništa. Samo želim da su sva moja deca srećna i zdrava. To je istina. Ne treba mi ništa. I stvarno želim da su moja deca srećna i zdrava. Ali oni su dobra deca i bez obzira koliko ja govorila da mi ništa nije potrebno, oni će odvojiti novac i kupiti mi spavaćicu, bluzu ili neki kuhinjski predmet. I ja ću biti zahvalna jer znam da mi kupuju poklon zbog toga što me vole i žele da mi pokažu koliko im je stalo.
Ali štos je u tome što ja zapravo lažem. Ne želim samo da deca budu srećna i zdrava. Naravno da je to najvažnije, ali postoji još nekoliko stvari koje želim. Iz tog razloga razmišljam da svojoj porodici ove godine uručim svoj spisak želja…
1. Želim da svako od njih oliže kašiku pre nego što je baci u sudoperu.
2. Ne želim da se u našoj kući spominje bilo kakvo oružje.
3. Ne želim da više ikada zateknem kašiku u kutiji sa pahuljicama.
4. Želim da u automobilu ne zatičem više ‘umrli’ pomfrit, čips i mrvice.
5. Želim da sve čarape na ovom svetu (ako ništa drugo, onda bar u mojoj kući) nađu svoju srodnu dušu i drugu polovinu.
6. Želim kuhinjski sto oslobođen mrvica.
7. Želim da neko drugi hrani psa. Pa, to je bio dogovor!
8. Ne želim više da se pretvaram da je ono malo zeleno u pasti začin. To je spanać! Oduvek je bio spanać!
9. Želim da sa svojom kafom sednem uz računar ili knjigu makar pet minuta pre nego što neko kaže “Hej mama, možeš li da…”
10. Želim da uvek mogu da pronađem olovku. Kao i makaze ili selotejp.
11. Želim da postanem da ponavljam sama sebi.
12. Želim da prestanem da ponavljam sama sebi.
13. Želim televizijsku emisiju koju ću moći da gledam sa celom porodicom i u kojoj neće biti scena nasilja i seksa, kao i koja neće biti 500 puta prekidana zbog reklama o tamponima, deterdžentima za sudove itd.
14. Želim da naučim kako se koristi daljinski upravljač i želim da deca zaborave kako se koristi daljinski upravljač.
15. Želim da povremeno odem sa opuštenom, lepo obučenom porodicom u crkvu makar na 15 minuta.
16. Želim da se kao porodica više molimo.
17. Želim da se kao porodica više igramo.
18. Želim da češće svi zajedno večeramo.
19. Želim da kad skuvam ručak, neko drugi očisti kuhinju.
20. Želim da više večeri provodimo zajedno, umesto što svako ode na svoju stranu.
21. Želim da usporim vreme.

Očigledno da neke od ovih stvari nisi u moći moje porodice, ali na kraju krajeva, bar znam da ću dobiti spavaćicu, bluzu ili neki kuhinjski predmet. I to je sasvim u redu, jer znam da to dolazi s ljubavlju, a štaviše zaista bih i mogla da promenim spavaćicu.

Božić je…

Djevojčice moja!

Noć je. Božićna noć. Svi naoružani muškarci su otišli spavati. Uspavaj tvog brata, tvoju sestru. Čak ti je i majka zaspala. Umalo sam ih probudio dok sam došao do ove poluosvijetljene sobe. Tako si daleko od mene. No neka oslijepim ako mi uvijek nisi pred očima. Tvoj portret tu na stolu, i tu u mom srcu. Gdje si ti? Tamo, u veličanstvenom Parizu, plešeš na velikoj teatralnoj pozornici na Elizejskim poljanama. Svjestan sam da si daleko, no ipak mi se ponekad čini, u tišini noći, kako čujem tvoje korake, kako vidim tvoje oči, blistaju kao zvjezdice na zimskom nebu. Čujem da glumiš u toj predstavi i da igraš ulogu perzijske ljepotice koja osvaja Tatar-kana. Ljepota i ples! Budi zvijezda i sjaji! No, ako te entuzijazam i poštovanje javnosti zatruju, ako te miris cvijeća koje ti se nudi omami, sjedni u kut i pročitaj pismo, poslušaj glas svog srca. Ja sam tvoj otac, Geraldine! Ja sam Charlie, Charlie Chaplin! Znaš li kolike sam noći proveo kraj tvog uzglavlja dok si bila dijete, pričao ti bajku o Uspavanoj ljepotici, i probudio zmaja?

I kad bi mi se san navukao na moje stare oči, tjerao sam ga govoreći: ”Odlazi! San moje kćeri je moj san!” Vidio sam tvoje snove, Geraldine, tvoju budućnost. Vidio sam djevojku koja pleše na pozornici, kao vilu koja oblijeće nebom. Slušao sam publiku kako govori, ”Vidite tu djevojku? To je kćer jedne stare budale, sjećate se, njegovo ime je Charlie?”. Da, ja sam Charlie! Ja sam stara budala! Sada je na tebi red. Pleši! Ja sam plesao u prevelikim, pokidanim hlačama, ti plešeš u svilenoj haljini kao princeza. Taj ples i aplauzi ponekad će te vinuti u nebo. Leti! Leti tamo! No spusti se na zemlju!

Trebaš vidjeti živote ljudi, živote uličnih plesača koji trnu od hladnoće i gladi. Ja sam bio kao oni, Geraldine. Tih noći, tih magičnih noći dok si ti spavala, umirena mojim pričama, ja sam bio budan. Gledao sam tvoje lice, slušao otkucaje tvog srca i pitao se, ”Charlie, poznaje li te uopće ovaj mačić?” Ne poznaješ me, Geraldine. Mnogo sam ti priča ispričao u tim noćima, no njegovu priču – nikada. A ona je također zanimljiva. To je priča o gladnoj budali koja je pjevala i plesala na ulicama Londona i skupljala sitniš.

Eto, moja priča! Znao sam što je glad, što znači biti bez krova nad glavom. Više od toga, iskusio sam ponižavajuću bol lutanja – ocean ponosa u mojim grudima je bjesnio, i taj ponos je bolno ranjavan dok su mi bacali novčiće. Ali ipak, ja sam preživio, stoga ostavimo ovu priču. Bolje da pričamo o tebi. Poslje tvog imena – Geraldine – stoji moje prezime – Chaplin. Sa tim sam prezimenom više od 40 godina zabavljao ljude na zemlji.

No ja sam plakao više nego što su se oni smijali. Geraldine, u svijetu u kojem živiš postoji mnogo toga osim plesanja i glazbe. Usred noći, kad izađeš iz veličanstvenih dvorana, možeš zaboraviti svoje bogate fanove,no ne smiješ zaboraviti pitati svog vozača ima li kod kuće ženu, da li je trudna, imaju li novca za pelene za svoje nerođeno dijete. Ne smiješ zaboraviti gurnuti novac u njegov džep.

Ponekad otiđi podzemnom željeznicom ili autobusom, istraži grad pješke. Promatraj ljude. Traži udovice i siročad! I barem jednom dnevno kaži sebi: ”Ja sam jednaka kao i oni.” Da, ti si jedna od njih, dijete moje. Umjetnost, prije no što čovjeku pruži krila da može letjeti, obično mu polomi noge. I ako dođe dan da pomisliš kako si iznad publike, smjesta napusti pozornicu i prvim taksijem otiđi na ulice Pariza. Poznajem ih jako dobro.