8 inspirativnih citata koji će vas uvjeriti da ne odustajete od svojih ciljeva

8 inspirativnih citata koji će vas uvjeriti da ne odustajete od svojih ciljeva.
Joanne Rowling rođena je 31. srpnja 1965. godine, a svjetsku slavu stekla je serijom romana o Harryju Potteru. Na njezin rođendan prisjetili smo se nekih od najmoćnijih izjava britanske književnice koja nadahnjuju žene svih generacija.

1. Potrebno je mnogo hrabrosti da bismo se usprotivili neprijateljima, ali nam treba isto toliko hrabrosti da se suprotstavimo svojim prijateljima.

2. Nemoguće je živjeti a da ne doživimo neuspjeh, osim ako živiš tako oprezno da uopće nisi ni trebao živjeti.

3. Život je često bolan, ali uvijek vrijedan. Ponekad trebamo promijeniti perspektivu ili zatražiti pomoć.

4. Jesi li tip osobe koja likuje kad žena posrne ili onaj koji slavi njezin veličanstveni oporavak?

5. Ravnodušnost i zanemarivanje nanose više štete nego izravno nesviđanje.

6. Nikad se nisam stidjela svoje depresije. Zašto bih se stidjela? Imala sam težak period u životu i ponosim se time što sam ga preživjela.

7. Ne trebamo čaroliju da promijenimo svijet, već nosimo svu potrebnu snagu unutar sebe: imamo moć da zamislimo bolje.

8. Oni koji su dobili mnogo više od onoga što im je potrebno imaju moralnu odgovornost da s njom naprave mudre stvari i da inteligentno daju.

San je ispunjenje želje

– Nikad nismo tako nezaštićeni nego kada volimo.

– Detinjstvo je roditelj čovekove ličnosti.

– San je ispunjenje želje.

– Veliko pitanje na koje nikada nije odgovoreno i na koje ni ja nisam bio kadar da odgovorim, uprkos mom tridesetogodišnjem istraživanju ženske duše glasi: šta žena hoće?

– U trenutku kad čovek počne da sumnja u svoj život i svoju vrednost, on postaje bolestan.

– Psi vole svoje prijatelje i ujedaju neprijatelje, sasvim suprotno ljudima koji nisu sposobni za čistu ljubav i koji uvek mešaju ljubav sa mržnjom.

– Većina ljudi ne želi slobodu, jer sloboda znači odgovornost. Većina ljudi se užasava od odgovornosti.

– Odrastao je onaj čovek koji može ujediniti tri stvari: ljubav, posao i uživanje.

– U zaljubljenima živi neki zaslepljeni egoista.

– Reči bude osećaje, reči nas umiruju ili teraju u očaj, reči su najjače sredstvo uticaja na ljude.

– Amerika je greška… džinovska greška.

– Ljudi su mnogo moralniji nego to misle, a daleko nemoralniji nego što to mogu zamisliti.

– Posmatranje cvetova je odmor. Oni nemaju emocije ili konflikte.

– Mi više težimo ka tome da izbegnemo bol, nego da susretnemo radost.

– Voleti i raditi srodne su sposobnosti koje su znak pune zrelosti.

– Svaki normalan čovek, u stvari, normalan je samo delimično.

– Muškarac je sretan sa bilo kojom ženom dok je ne zavoli.

– Veličina vašeg identiteta određuje se veličinom problema koji je u stanju da izbaci vas iz takta.

Sigmund Frojd

Pokušajte da nađete ljepotu

Ljepotica i zvijer: Bajka koja vijekovima krije važnu psihološku lekciju
Ova bajka nas može naučiti mnogo o nekim dijelovima sebe koje mrzimo. Psihološki kliše je da moramo da naučimo da volimo sebe, čak i one dijelove nas koji su za javnu osudu. Ipak, jedan stručnjak ukazuje na važnu lekciju koja je već vijekovima tu.
Josh Greysel, psiholog i autor stručnog portala Psychology today, napominje da rad na sebi nije toliko težak koliko svi o njemu pričaju. Ovoga puta on je pokušao da objasni prihvatanje sebe na primjeru jedne od najljepših bajki našeg djetinjstva ’Ljepotica i zvijer’.

Ova francuska bajka nastala je davne 1740. godine, a do danas ova priča je objavljena u nekoliko varijacija.

Najkraće rečeno, prelijepa djevojka dobrovoljno pristaje da bude zatočena od strane okrutne zvijeri kako bi spasila svog oca. Zvijer izgleda jezivo i ljepotica ga izbjegava, plaši ga se i pokušava da pobjegne.

Svake noći, Zvijer pita Ljepoticu da se uda za njega, i svake noći ona ga ponovo odbija. Kako Josh kaže, čitaoci znaju da je Zvijer nešto što ljepotica mora da nauči da voli bez nagovaranja i dodatnih informacija.

Ljepotica mora da nauči da vidi ljepotu u Zvijeri. U početku postoje samo sićušni nagovještaji koji navode Ljepoticu da razmisli o tome da Zvijer možda i nije toliko strašna. Navijamo da shvati ono što svi znamo: Mora naučiti da voli ovu zvijer.

Pređimo na stvar. Ona se vremenom zaljubljuje u Zvijer i dolazi do sudbonosnog poljupca nakon kojeg se on pretvara u prelijepog princa. Jedna od najlepših verzija ove priče ističe da ga je Ljepotica toliko zavoljela da je ugledavši princa povikala „Gdje je moja zvijer?! Vratite mi moju zvijer“.

Sada, pomislite na neki dio sebe i svog života koji vam se ne dopada, koji ne možete da prihvatite i želite da promijenite. Nešto o čemu samo negativno razmišljate. Postoje određene stvari u životu koje vas zarobljavaju i vremenom počinjete da ih mrzite, toliko da od svega pokušavate da pobjegnete.

Ova bajka krije univerzalnu istinu sve ove vijekove i vjerovatno je to razlog njenog opstanka. Prema njoj, morate naučiti da volite i stvari koje kod sebe trenutno mrzite. Nije riječ o tome da treba da dobijete divnog princa već da shvatite da se iza svake ružnoće krije neka vrijednost, blago koje treba da privolite.

Dok to ne uspijete bit ćete zatvoreni u zatvorskoj odaji neprihvatanja. Samo kroz ovu vrstu prihvatanja možemo cijeniti naše probleme i izazove kao poklone. Kada sebe prihvatimo i zavolimo možemo reći da ćemo živjeti sretno do kraja života.

Dakle, koliko god nemate objašnjenje za neke stvari i koliko god vas one trenutno boljele, možda postoji viši cilj. Prihvatite ih. Spasite sebe patnje i dalje boli i spremite se na pouku koju ćete naučiti prihvatanjem trenutnog životnog iskušenja. Nemojte dodavati ’Ali…’ već prihvatite izazov i pokušajte da nađete ljepotu u zvijeri vašeg života.

Oni su o vama brinuli, štitili vas…

Pismo za mlade Suca Gilliama-
“Stalno slušamo žalopojke tinejdžera. Što da radimo? Kamo možemo otići? Odgovor je: IDITE KUĆI!

Popravite prozorska okna, obojite stolariju. Počistite lišće iz dvorišta, pokosite travu, počistite snijeg s prilaza. Operite auto, naučite kuhati, oribajte podove. Počistite odvod u sudoperu, sagradite brod, nađite posao. Pomognite ministrantu, svećeniku ili rabinu, Crvenom križu, Vojsci spasa. Posjetite bolesne, pomognite siromašnima, učite. A kada završite, a niste umorni – pročitajte knjigu.

Vaši roditelji ne duguju vam zabavu. Vaš grad ili selo ne duguje vam rekreacijske objekte.

Svijet vam ništa ne duguje. Vi nešto dugujete svijetu.

Dugujete mu svoje vrijeme i svoju energiju i svoje talente tako da nitko više ne mora živjeti u ratu ili siromaštvu ili bolesti niti samoći.

Odrastite: prestanite cmoljiti. Prestanite sanjariti i razvijte karakter, ne listu želja, i počnite se ponašati kao muškarac ili dama.

Trebali biste biti dovoljno zreli da prihvatite neke odgovornosti koje su godinama za vas imali vaši roditelji.

Oni su o vama brinuli, štitili vas, pomogli vam, molili, iscrpljivali se, tolerirali i zanemarivali svoje potrebe da biste vi imali što više. To su radili rado, jer vi ste njihovo najdraže blago.

Ali sada nemate pravo očekivati od njih da se pokoravaju svakoj vašoj želji samo zato što sebični ego umjesto zdravog razuma dominira vašom osobnošću, razmišljanjem i zahtjevima.

Za ime Božje, odrastite i idite kući!”

Ne znate vi deco moja šta znači glad

Čovek i svetitelj, sve u jednoj osobi. Patrijarh Pavle nam je ostavio toliko mnogo životnih lekcija koje moramo naučiti.
patrijarh srpski Pavle, on je bio 44. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve od 1990. do 2009. godine.
Patrijarh Pavle je ceo život imao veliko poštovanje prema hrani, o čemu postoje mnoga svedočanstva, a najpoznatije je ono kada je šokirao Kofija Anana tokom njegove posete Srbiji.
On je tada ispričao priču o mrvicama hleba i šta one znače za svakog čoveka koji nema šta da jede, a niko nije ostao ravnodušan. Na prijemu kod Svetozara Marovića, tadašnjeg predsednika Srbije i Crne Gore, između ostalih, gosti su bili patrijarh Pavle i Kofi Anan.

Tokom večere, u vreme posta, za patrijarha su bili servirani riba, hleb i povrće. Kad je sve završio imao je salvetu ispred sebe na kojoj je bilo oko dvadesetak mrvica. On je tiho, ne obraćajući pažnju na ono što se dešava oko njega, svaku mrvu pokupio i pojeo.
Kad je završio, upitali su ga šta to radi, a on je odgovorio da svaki put tako jede i ispričao šta je mrva hleba za svakog čoveka i šta znače u odnosu na poštovanje čoveka, života, onih koji nemaju…
“Ne znate vi deco moja šta znači glad i koliko je dece širom sveta gladno, a mi bacamo hleb pored stola i u kontejnere. Nekima one predstavljaju život i nadu, a mi ih se tako lako odričemo. Setite se svaki put gladne dece širom Afrike i sveta kada vidite mrvice pored stola”, rekao je tada patrijarh Pavle.

Da je njegov odnos prema hlebu i mrvicama zaista bio takav potvrdili su i manastiru Gračanica u kome je patrijarh boravio. On bi svaki put grdio monahinje zbog prosipanja hleba pored stola.
Arhimandrit Jovan Radosavljević u knjizi “S patrijarhom Pavlom kroz život” objasnio je otkud toliko poštovanje pokojnog patrijarha Pavla prema hrani i od koga je to naučio.

Naime, on je od oca Jakova Arsovića naučio kako se prema hrani treba ophoditi sa poštovanjem i da ne treba ništa ostavljati pored tanjira, a da prosuto treba pokupiti.
“Jednom prilikom grickao sam koru hleba, a ono što je zagorelo ostavio sam na kraj tanjira. Pavle me je upitao zašto sam to uradio, a kad sam mu rekao da neću da jedem jer je zagorelo, uzeo mi je to zagorelo parče hleba i pojeo. Tako me je zastideo bez ijedne reči, da više nikada nisam ostavio mrvicu hleba van tanjira ili neko zagorelo parče”, piše arhimandrit Jovan u svojoj knjizi.

Da li ćete vi razmislite sledeći put kad budete videli mrve hleba pored tanjira i da li ćete se setiti reči patrijarha Pavla?

Izražavajte svoja osjećanja

Često se nađemo u situaciji kada je teško naći prave riječi da opišu naša osjećanja. Ali Haruki Murakami je pisac koji zna kako to da uradi vrlo vješto.
Njegove knjige svjedoče da istinski razumije hemiju ljudske duše, i umije to razumjevanje da pretoči u riječi nevjerovatnom preciznošću, i sa senzibilnošću koja tjera na razmišljanje, piše Mreža mira.

Pogledajte 25 najboljih citata jednog od najvećih pisaca modernog vremena…
# Svijet bez ljubavi je kao vjetar iza zatvorenog prozora. Niti možeš da ga dodirneš niti da ga udahneš.

# Mislio sam da ljudi odrastaju postepeno, malo po malo… Ispostavilo se da nije tako. Odrastaju “preko noći”.

# Ne postoji pogrešno mišljenje. Postoje mišljenja koja se ne slažu sa našim. To je sve.

# Što smo stariji sve više stvari ne možemo da stavimo na svoje mjesto.

# Sve što je nekad bilo sa nama, a potom nestane, iako nestane zauvijek, ostavlja prazninu koju nikada ne možemo da zaliječimo.

# Kada se grlimo, dijelimo svoje strahove.

# Kada bi svaka osoba vjerovala u sretan kraj, svijet ne bi imao čega da se boji.

# Bez obzira koliko se trudio, ne postoji način da pobjegneš od bola koji osjećaš kada si uznemiren.

# Izražavajte svoja osjećanja. Mnogo je gore da ih potiskujete. Nakupljaće se u vama i postaće sve teža. Na kraju ćete umrijeti.

# Niko ne voli da bude sam. Ja mrzim da budem razočaran.

# Čini se da je srce sakriveno iza debele ljušture, i da samo nekoliko ljudi mogu da do njega dođu. Mora da mi je zbog toga teško da zaista osjetim ljubav.

# Iskrenost koju pružamo i primamo, i želja da pomognemo najvažnije su stvari.

# Praznina će uvijek biti popunjena nečim.

# Kada je ljudima data nada, to im pomaže da žive duže. Bez nade ne postoji “duže”.

# Naša stvarnost je beskrajna borba između onoga što se desilo i onoga šta želimo da zapamtimo.

# Ne postoji tajna koja jednom neće prasnuti iz srca.

# Najvažnija stvar nije veliko otkriće koje su drugi shvatili prije vas, već te male misli koje vam dolaze same.

# Šta je usamljenost? Slična je osjećaju kada u kišnoj noći stojiš pored velike obale i gledaš kako se moćni talas spaja s morem.

# Sjećanja nas griju iznutra. Ali nas i jako bole.

# Kada gledate dugo u more, počinju da vam nedostaju ljudi. Kada gledate ljude, počinje da vam nedostaje more.

# Svako i sve izgleda lijepo kada ih posmatrate sa distance.

# Često se dešava da najvažnije stvari na svijetu počinju trkama.

# Kretanje u pogrešnom pravcu velikom brzinom gore je nego kad se uopšte ne krećemo.

# Kada nemate nikog s kim biste podjelili vaše usamljene misli, vaše misli počinju da vas dijele između sebe.

# Ako se sve dešava onako kako ste htjeli, život će postati dosadan.

Ljubavna priča

U njegovom rodnom Tršiću još uvek odjekuju koraci jednog spretnog, veselog i zaljubljenog dečaka koji je posedovao različitost, ali i čvrstu veru da će sa svojom Ružom osvojiti čitav svet dok sa 17 godina čuva ovce po okolnim pašnjacima u predvečerje izbijanja Prvog srpskog ustanka.
Iako je sakupljajući narodne umotvorine, priče, izvorne pesme i bezobrazluke, čitav svoj život Vuk Stefanović Karadžić posvetio reformi našeg pisma, rečnika i očuvanju duhovnog blaga, on je uprkos velikom naučnoknjiževnom radu bio pre svega čovek kao i svaki drugi koji je imao i svoj ljubavni život protkan strahovima, strepnjom i patnjom. Burne istorijske prilike Srbije 19. veka uspele su da sačuvaju sećanje na Ružu, njegovu prvu dečačku ljubav i doživotnu muzu, Saru, koja je uspela da ga oslobodi kompleksa teške bolesti i Anu, sa kojom je ponovo našao sreću i oformio porodicu.

Ruža Todorova

Poznavaoci lirike Vuka Karadžića uviđaju da se u svakom njegovom opisu devojke koja, bilo da je zlato materino ili zrno biserovo, krije lik njegove rumene kao ruža prve platonske i nikada nepreboljene ljubavi čije je ime bilo Ruža, a koja je po ocu nazvana Todorava.

U njegovom rodnom Tršiću još uvek odjekuju koraci jednog spretnog, veselog i zaljubljenog dečaka koji je posedovao različitost, ali i čvrstu veru da će sa svojom Ružom osvojiti čitav svet dok sa 17 godina čuva ovce po okolnim pašnjacima u predvečerje izbijanja Prvog srpskog ustanka. On pod miškom nosi bukvar i „uči se pismena”, a ona plete i peva narodne izvorne pesme. Dok je sa uživanjem slušao njen zvonki glas kako odzvanja po obronicma okolnih planina, čini se da nije bilo srećnijeg dečaka.

Zaljubili su se tako snažno i čedno da su Vukov otac Stevan i Ružin Todor smatrali da je samo pitanje vremena kada će se njihova deca i venčati. Nažalost, na te srećne dane dečačkog života u kojima je ceo Tršić očekivao prosidbu, srušila se surova stvarnost. Prvo razdvajanje im je doneo ustanak u kojem je pismeni Vuk obavljao razne pisarske poslove kod Đorđa Ćurčije i Jakova Nenadovića, ali nisu tugovali. Ona ga je čekala, a on upsevao da između bojevanja sa Turcima dođe i ukrade poslednje trenutke sreće sa njom.

Niko nije mogao da pretpostavi kakva će podmukla bolest 1808. savladati ovog nezaustavljivog dečaka. Te godine leva noga mu je ostala zgrčena u kolenu, a lek su bezuspešno tražili do Budima. Bio je toliko posramljen saznanjem da će do kraja života moći da hoda samo uz pomoć štule, da nije mogao da podnese pomisao da ga njegova Ruža vidi hromog. Zbog strašne bure koja se u njemu odvijala prekinuo je svaki kontakt sa njom ne saznavši da je njena ljubav bila toliko velika da bi ga i tako bolesnog prihvatila.
Ruža nikada nije saznala šta se u njegovoj glavi rojilo, koliko mu je bola i patnje učinila ta najteža životna odluka da je više nikada ne vidi, kao i da je u emotivnom smislu zapravo nikada nije napustio. Ostao joj je veran ne samo u svojoj lirici, već je i njen život pomno pratio, a kada se ukazala prilika itekako i pomogao.

Nakon nekoliko godina tugovanja i čekanja, Ruža se udala i dobila dva sina koji su rasli u vreme vladavine dinastije Karađorđević i smatrali se njihovim istaknutim pristalicama. Kada je knez Miloš uspeo da preuzme vlast 1859. i kada je počeo da se nemilosrdno sveti svim prethodnim pristalicama režima, Vuk je snagom svog autoriteta uspeo da ga izmoli da ih poštedi, a kako se veliki vladar ne bi predomislio, i da ih hitno prebaci u Austriju.

Bolestan i preosetljiv Vuk je napunivši 25 godina postavljen za carinika i sudiju u Negotinskoj krajini, ali kako se i dalje nelagodno osećao zbog štake i štule, i kako je njegova duša bila prepuna nemira i bola, živeo je povučeno sve dok jednog dana na carinarnici nije upoznao Saru, mladu udovicu krajinskog kneza Miše Karapandžića, koja mu je vratila nadu da uprkos strašnoj bolesti ponovo može da bude voljen i srećan.

Sara Karapandžić

Otmena i veoma lepa Sara, starija desetak godina zapala je Vuku za oko, ali nije ni pomislio da joj se udvara. Ipak kada bi ona poslom dolazila i pričala mu o svojim problemima u vezi sa trgovinom ovcama, sirom i drugom robom preko Dunava iz Rumunije, on je uvek pronalazio razlog da je što više „službeno zadrži”. Njihova simpatija bi ostala na platonskom nivou da ona nije učinila prvi korak. Poslala mu je službeno pismo u kome mu u drugom delu predlaže da sa njom ode na ostvo Adakale, ključno čvorište trgovine tog vremena i pomogne joj da reši problem, a potom posete manastire koji su se nalazili u neposrednoj blizini.

Prihvativši njen poziv, među njima se rasplamsala idilična ljubavna priča koju su ponovo istorijske prilike surovo preokrenule. Usled napada Turaka Vuk je krenuo ka Austriji, a Sara u Oršavu. O prisnosti i nežnosti koju su gajili jedno prema drugom svedoči njihova prepiska u kojoj je on poziva da dođe kod njega u Beč, a ona ga moli da se vrati u Negotin. Vremenom su pisma prestala da stižu, a oni se nikada više nisu videli.

Ana Marija Kraus

Oslobođen kompleksa sakatosti, Vuk je u Beču upoznao osamnaestogodišnju Anu Mariju Kraus, ćerku rođenu u braku bogatog austrijskog trgovca i njegove stanodavke, koju je zavoleo i sa kojom ne samo da se oženio, već i konačno pronašao ljubavni mir.

Iako su čvrsto želeli da njihova deca odrastu srećno i budu svestrano obrazovani ljudi, živeli su u toliko teškim materijalnim prilikama, da je bilo ne samo nemoguće iškolovati ih, već i izlečiti od teških bolesti koje su u to vreme harale. Dok je Vuk za bračnog života često bio mesecima na putu sakupljajući narodne pesme i umotvorine za svoje zbirke, Ana je sama podizala i sahranjivala decu. Rodila ih je trinaestoro, od kojih je zbog nemaštine i bolesti preživelo samo dvoje: sin Dimitrije i kći Mina. Najstarija ćerka Ruža umrla je u osamnaestoj godini. Tada je beskrajno tužan napisao pismo svom dobrom prijatelju:

Pre dva meseca umrla mi je i najstarija kći u osamnaestoj godini. Tako da od dvanaestoro dece (trinaesto dete još se nije rodilo) imam još jednu kćer u dvanaestoj godini i sina u petoj. Čini mi se da će najposle moja deca ostati samo moji književni poslovi. Iza njega su svakao ostali njegovi „književni poslovi”, kao i sin Dimitrije koji je postao vojno lice, ćerka Mina, priznata slikarka, ali i dva njemu nesuđena Ružina sina koja su zbog njegove humanosti došli na sahranu da odaju poštu čoveku koji nikada nije zaboravio njihovu majku i koji ih je spasao sigurne smrti.

Ako ste oprostili čoveku sve

Jedan od najkontroverznijih naučnika 20. veka je onaj kojeg studenti psihologije celog sveta od milja nazivaju “deda Frojdom”.

Tokom njegovog života, jedni su ga smatrali šarlatanom, drugi – genijem. Koko Šanel ga je zvala prvim muškarcem feministom, a dva otkrića su ga ovekovečila: razotkrivanje misterije ljudskog sna i “nalaženje” ključa za podsvest.

Evo njegovih 10 zanimljivih citata koji će vas definitivno podstaći na razmišljanje ali i zabaviti:

1. Veličina vašeg identiteta određuje se veličinom problema koji je u stanju da izbaci vas iz takta.

2. Pre nego što dijagnostifikujete kod sebe depresiju i nisko samopouzdanje, obavezno budite sigurni da niste okruženi idiotima.

3. Mi nikad ne bivamo tako ranjivi kao onda kad volimo, i nikad tako beznadežno nesrećni onda kada gubimo ljubav.

4. Ljudi su više moralni nego što misle i mnogo više nemoralni nego što mogu zamisliti.

5. Svaki normalan čovek, u stvari, normalan je samo delimično.

6. Ako ste oprostili čoveku sve, znači, završili ste sa njim, zauvek.

7. Protiv svakog čoveka čovek se može braniti, ali protiv pohvale ostaje bespomoćan.

8. Mi više težimo ka tome da izbegnemo bol, nego da susretnemo radost.

9. U trenutku kad čovek počne da sumnja u svoj život i svoju vrednost, on postaje bolestan.

10. Veliko pitanje na koje nikada nije odgovoreno i na koje ni ja nisam bio kadar odgovoriti, uprkos tridesetogodišnjem istraživanju ženske psihe glasi: ŠTA ŽENA HOĆE?!

Maske

– Kada padnu maske, padamo svi. Zašto? Zato što su maske izvor života. Zvuči suludo, besmisleno i prilično neprihvatljivo, ali zar misliš da bi društva bilo da nema maski?
Koliko bi prijateljstava i „prijateljstava“ propalo, koliko veza više ne bi postojalo i koliko puta bismo snosili teže posljedice da se u nekim trenucima ne domognemo one svoje maske sa lažnim osmijehom, stavimo je na lice i preživimo. Da, preživimo. Da li ti je sad malo jasnije zašto su maske tako neophodne za egzistenciju? – reče ona sa podignutim obrvama koje su označavale ljutnju, ali istovremeno je imala dobroćudan izraz lica, kao i uvijek.

– Pa dobro, ali zašto onda uvijek kažemo da treba da budemo iskreni, da ne treba da krijemo osjećanja i tako dalje?“, pitam ja u potpunosti zbunjeno.

– Zato što smo ljudi. Volimo da lažemo sebe čak više nego druge. Volimo da uvjeravamo sami sebe da smo fini, iskreni, dobronamjerni i čestiti… a to što smo juče otpustili radnika na pravdi boga ili što smo danas pogledali drugu ženu, dok nas je naša čekala kući – nema veze. Čudno je to, znaš… možda si još premlada da shvatiš kako stvari funkcionišu na ovoj lopti. A možda je i bolje tako, ne treba još da znaš – kako završi rečenicu, tako se okrenu i zagleda se u daljinu kroz bijelo prozorsko okno koje se nalazilo u uglu naše kuhinje. Meni i dalje ništa nije bilo jasno, sjedila sam na kuhinjskom stolu, klatila se nogama i gledala kako joj se oči sijaju od vanjske svjetlosti.

– Je l’ ti isto lažeš sebe? – pitam nekoliko sekundi nakon što shvatim da imamo istu boju kose.

Ona se osmjehnu, pa kaže – Mila moja, neko bi vjerovatno rekao da ne treba ovo da ti pričam, da je loš uticaj na tebe – ali ne mogu lagati te tvoje zelene oke. Teška srca moram ti priznati da lažem sebe, i to vrlo često. Nekad ne mogu priznati da nisam bila u pravu i onda pronalazim kojekakve razloge i izgovore za svoje i tuđe postupke…“

– A zašto moraš biti u pravu? – prekidam je.

– Hm, dobro pitanje zapravo. Vjerujem da je zato što sam ponosna i samoživa da bih nekome prepustila prednost. Ne mogu da…

– A šta znači samoživa? – opet je prekidam.

– To ti znači da nosim svoju masku i nije me briga za tuđe maske.

– Meni sad i dalje nije jasno da li su maske dobre ili ne?

– Gledaj to ovako: ja imam šefa od kojeg mi zavisi posao i plata. Ako se mom šefu ne sviđa nešto što sam ja napravila, a ja znam da sam to dobro uradila najradije bih mu se usprotivila. Ali pošto bih tada vjerovatno dobila otkaz, ja izvučem nasmijanu masku iz svoje torbe i kažem: Dobro, uradiću ponovo. I onda je ta maska super – jer moj šef misli da ga ja podržavam, a ja i dalje imam i živce i posao. Međutim, kada dođe čiko sa nasmijanom maskom, dobroćudnih očiju i nježnog glasa i ti povjeruješ da ta maska zapravo nije maska i da je to njegovo stvarno osjećanje i mišljenje, a na kraju se ispostavi suprotno… na kraju se ispostavi da ti se ispod te maske ne smije, da te ne gleda sa ljubavlju i da bi najradije galamio na tebe sve vrijeme – to nije dobra maska. To je grozna maska! – rekla je sa namrštenim izrazom lica i povišenim tonom.

– Znači mogu birati dobro nasmijane i loše nasmijane maske?

– Kako da ti ovo objasnim… sve maske su loše. Loše su ako želiš da budeš dobar čovjek, ali problem je što je ta sintagma ‘dobar čovjek’ postala veoma relativna. Šta uopšte znači biti dobar čovjek? Slijediti neke ideale morala, pravednosti, etike… ali kao takav teško da možeš opstati. U današnjem svijetu, rijetko možeš koga naći da je iskren i pravedan, jer su svi potplaćeni, svi imaju neke svoje skrivene ciljeve, svako traži neku korist. Iz tog razloga je dobro imati masku – zaštitiš se da ne budeš izigran, da ne budeš ranjiv i samim tim izbjegneš da budeš povrijeđen. Jedino, u nekom trenutku moraš da se zapitaš da li ti je čitav život laž ako si sve vrijeme pred svima nosio masku i pravio se da si nešto što nisi samo da bi izbjegao da malo patiš… mislim da je patiti ljudski i da ne možemo to izbjeći u potpunosti, jer će nas sačekati kad-tad. Ali ne treba ni davati sve od sebe i trčati pred rudu, tako da sve dok smo iskreni sami sa sobom i znamo gdje nam maska počinje a gdje završava – u redu je da se zaštitimo – činilo se kao da je to rekla ponosno i onda mi se nježno osmjehnula.

Ja tada svoju majku nisam razumjela, činila mi se malo pomahnitalom – htjela sam samo da znam koju masku da izaberem za maskenbal i poslije ovog razgovora, koji mi se urezao duboko u sjećanje, bila sam sasvim zbunjena i nisam znala da li treba da uopšte nosim masku, da li treba da je mjerim da znam gdje počinje i završava i da li treba da marim za tuđe maske. Srećom, danas, nakon toliko godina, shvatam sve što je htjela reći i nosim nekoliko maski u torbi, pa se trudim da ih što rjeđe izvlačim – da ne zaboravim gdje počinju, a gdje završavaju.

Za tekst “Maske”, autorica Sofia Miljatović, učenica 3. razreda banjalučke Gimnazije (IB program), osvojila je prvo mjesto na ovogodišnjem Literarnom konkursu Rotarakt kluba Banja Luka.

Svako je sam odgovoran za svoj život

Opra Vinfri svojim je voditeljskim karakterom uvek prepunim emocija promenila svet “talk showa”. Njena je misija bila jedna – dirnuti ljude u srce i tako ih podstaći na pozitivne promene u životu. A poslednjim, inspirativnim, govorom na dodeli nagrada Zlatni globus, pokrenula je priče o mogućoj predsedničkoj kandidaturi.
Skupili smo 10 njenih životnih lekcija koje je voditeljka podelila sa svojom publikom u zadnjoj emisiji ‘The Oprah Winfrey show’ pre 6 godina.

1. Jedni drugima smo najbolji učitelji

“Nešto u meni vezalo se za svakoga od vas na način da samu sebe vidim u vama, i vas u meni. Postala sam vaš surogat koji postavlja pitanja, daje odgovore, uči, raste, proširuje moja razmišljanja, preispituje moja verovanja i način na koji gledam na svet. Slušala sam i rasla, i znam da ste vi rasli zajedno sa mnom.”

2. Svako od nas mora da pronađe sopstveni životni poziv

“Svako od nas ima poziv, a vaš pravi posao u životu je da otkrijete koji je to poziv i da počnete da ga izvršavate. Svaki put kada je na ovoj pozornici bila osoba koja je uspela, pričala je o poslu i o užitku koji je dobila radeći ono za šta je znala da joj je suđeno da radi.”

3. Tvoj poziv omogućiće ti da živiš punim plućima

“Tvoj poziv prosvetliće te i dati ti do znanja da si upravo tamo gde treba da budeš, radeći ono što treba da radiš. To je ono što želim svakome od vas i za šta se nadam da ćete poneti iz ovoga šoua. Da vas u životu vodi srce. Morate da zarađujete za život, razumem to. Ali isto tako morate da znate šta u vama budi životnu svetlost, tako da i vi, na vaš način, možete osvetljivati svet.”

4. Svi mi imamo platformu s koje možemo uticati na svet

“Možda je to 20 ljudi, možda 30 ljudi, 40 ljudi, vaša porodica, prijatelji, susedi, kolege iz razreda, kolege na poslu. Gde god da se nalazite, to je vaša platforma, vaša pozornica, vaš krug uticajnosti. To je vaš “talk show” i tu leži vaša moć. Na svaki način, svaki dan, pokazujete ljudima ko ste zapravo. Govorite sami za sebe. I kada to uraidte, primićete proporcionalno onome što dajete na kojoj god platformi da stojite.”

5. Svako je sam odgovoran za svoj život

“Niko osim vas nije odgovoran za vaš život. Nema veze šta je vaša mama radila; nema veza šta vaš tata nije radio. Vi ste odgovorni za sopostveni život… Vi ste odgovorni za energiju koju stvarate u sebi i za energiju koju dajete drugim ljudima.”

6. Svi mi delimo istu patnju i bol

“Šou me je naučio da postoji jedna stvar koja je zajednička svačijoj boli i patnji, a to je bezvrednost. Osećaj da nismo dovoljno vredni života za koji smo stvoreni.”

7. Ti si dovoljan

“Vrlo često “blokiramo” sopstvene blagoslove jer mislimo da nismo dovoljno dobri, dovoljno pametni, lepi ili bogati… Šou me je naučio da vredite samim tim što ste se rodili i što ste ovde. Ti sam, dovoljan si.”

8. Svako treba potvrdu drugih

“Razgovarala sam sa gotovo 30.000 ljudi u šou i svi oni su imali jednu zajedničku stvar: svi su tražili potvrdu drugih. Želeli su da znaju “Vidiš li me? Čuješ li me? Znači li ti išta ono što kažem?”
Pokušajte sa svojom decom, mužem, suprugom, šefom, prijateljima. Dajte im potvrdu. “Vidim te. Čujem te. I važno mi je šta imaš da kažeš.”

9. Svi mi možemo biti nečije utočište

“I nadam se da će svako od vas biti nečija sigurna luka – sigurno mesto na koje može pasti. Učinite za njih ono što je moj šou, kako mi govorite, učinio za vas. Povežite se. Prigrlite. Oslobodite. Volite nekoga. Samo jednu osobu. A onda proširite ljubav na dve osobe. I na koliko god možete. Videćete kakvu će to promenu doneti.”

10. Završeci donose početke

“Za sve postoji određeno vreme, i naše zajedničko vreme na ovoj platformi bliži se kraju. Ja tu ne vidim kraj, nego jedan neverovatan početak. Jedno poglavlje završeno. Drugo poglavlje počinje za sve nas.”