Afrički horoskop…

Počeci afričke astrologije proizlaze iz drevnih afričkih civilizacija. I najprimitivnija afrička plemena pokazala su zanimanje za astrologiju i zvezde… Naime, ta drevna afrička plemena su stvorili nešto što se zove geomancija (proricanje zemljom). Međutim, nije bila baš reč o zemlji, nego su „šamani“ nasumično bacali kosti koje su tada oblikovale crte i strelice – tako je nastala afrička astrologija!

Posebnost afričke astrologije je u tome što njeni simboli – poput porodice, predaka ili različitih sila prirode – dolaze pravo iz svakodnevnog okruženja ljudi. Dakle, šaman baca kosti na tlo pa na temelju oblika i likova iščitava iz njih budućnost.
Formira se 12 „figura“, poznate kao:

04.01. do 03.02. BAOBAB

04.02. do 05.03. BOGATSTVO JANTARA I SREBRA

06.03. do 04.04. PORODICA

05.04. do 04.05. SVET LJUBAVI

05.05. do 04.06. TRŽIŠTE

05.06. do 04.07. PREDAK

05.07. do 04.08. SUDIJA

05.08. do 03.09. KOLA

04.09. do 03.10. PUTNIK

04.10. do 03.11. HORIZONT

04.11. do 03.12. DETE SVETA

04.12. do 03.01. ŽETVA I ŽITNICA

Pogledaj koji si „znak“…

1. Baobab

Rođeni u ovom znaku pokazuju iskrenost, liberalnost i pažljivost. Imaju oštar um, ali ponekad upadnu u anksioznost sopstvenog uma. Pametni su i senzibilni pa uživaju u pozicijama moći i prestiža. Takvi ljudi ne dopuštaju da im naudi negativnost drugih ljudi.

2. Bogatstvo jantara i srebra

Ljudi rođeni u tom znaku su inteligentni i pametni, ali ponekad osećaju da su ljuti na ljude oko sebe. I to nije sve – oni ponekad mogu da se pretvore u pobunjenike zbog svoje „srčane“ navike. Međutim, njihov je plus je u tome što su neverovatno snažni pojedinci koji mogu da odole iskušenjima svih vrsta.

Ti si moja mama

Ti si moja mama. Ti si me u sebi nosila i čuvala devet meseci, brinula šta jedeš, kako i koliko dišeš, kuda se krećeš, na kom boku spavaš, koga slušaš, od koga se sklanjaš. U tebi sam rasla.
Trudila si se, više nego ikad, da budeš srećna i kada ti se plakalo, da bih ja osetila tu sreću. Strepila si svaki put kada bi doktor prelazio preko želatinastog stomaka i treptala kada bi na ekranu videla moje maleno srce kako bubnji.

Obilazila si prodavnice, ponosno birala još u petom mesecu sve ono što ćeš mi u danima kada se konačno upoznamo oblačiti. Navikavala si se na svoje novo uvećano telo. Na usporenije pokrete. Na teže disanje. Mazila si me i pričala mi. Ruka ti je srastala za stomak.

I donela si me me na ovaj svet, nikad jača, nikad hrabrija, lepa, nikad lepša, dobra, najbolja, moja.

Gledam te danas. Ponovo radiš iste stvari. Trudiš se da budeš najbolja, toliko se trudiš da već vidim kako sagorevaš u toj želji. Vučeš snagu iz umornog tela ko da mi sutra nećeš trebati. Umorićeš se, slomićeš se, rastužićeš se, počećeš da mrziš sebe jer osetićeš i sama kako kopniš.

Grubo zapostavljaš sebe, zbog mene. Tako se često smeješ na silu, a znam da bi ponekad plakala skrivena u onom tvom uglu i digla ruke od svega. Vidim ti u očima. Osetim preko dodira, mene ne možeš da prevariš.

Budi iskrena sa emocijama, jer ako ih budeš sputavala probiće te ko nejaku branu u jednom momentu. I ko onda može znati kako ćeš se nositi sa tom bujicom?

Idi kod frizera, idi na kafu, prošetaj sama, kupi sebi kupaći, nalakiraj nokte, upiši se na aerobik, pa skači. Sve to ne znači da si manje požrtvovana, da si sebi bitnija, da ne mariš za mene. Tvoja sreća se preliva na mene. Baš kao i tvoje nezadovoljstvo.

Trčiš kući, trčiš u prodavnicu, trčiš na posao, sa posla, trčiš na pijacu, sa pijace, do pekare. Proklinješ život što ti nije dao više ruku i nogu. Toliko si toga nabacala na svoja leđa, suludo verujući da sve „najbolje možeš sama“. I da sve moraš. A ne moraš. Neće svet iščeznuti, niti tvoja ljubav prema meni, ako jedan dan digneš noge na sto. Biće nam svima dobro, biće nam najbolje.

I ne moraš da radiš sve ono što druge mame rade. Jer druge mame nisu moja mama, one su neku drugu decu rodile, a ti si rodila mene. I ta druga deca nisu ja. I ono što njih raduje, možda bi mene rastužilo, ono što ona odbacuju, ja bih možda prigrlila.

Nemoj da me odgajaš prema knjigama, odgajaj me prema svom srcu. Prema onome što čuješ u njemu, što ti tvoj instinkt šapuće.

Nemoj da budeš tužna zbog toga što me voziš u pozajmljenim kolicima čiji prednji točak pravi osmicu. Uvek smo svuda stigle cele i na vreme. Nemoj da si potištena kada kraj tebe prođe majka sa bebom u nekim velelepnim kolicima. Ona je mogla i htela takva, ti nisi mogla ili nisi želela i to je u redu. Nijedna kolica, ni pozajmljena ni ganc nova, ne mogu da zamene udobnost tvojih ruku, i to je jedina istina.

Nemoj da veruješ u priče i savete koje čuješ. Veruj meni. Mom snu, mom apetitu, mom osmehu i plaču. Mom razvoju i pokretu. To neka ti bude jedino merilo da li sam zadovoljno dete. Niko osim tebe ne može bolje da zna moje potrebe, šta volim i šta je ono što me tišti.

Nemoj da se nadmećeš sa majkama i njihovom decom.

Nemoj da padaš u očaj što kažem samo „mama“, a druga deca već viču „daj mleko“, „dođi av av“. Ne prebacuj mi to. Nemoj da me manje voliš zbog toga. Možda misliš da ja ne razumem još uvek sve tvoje reči, ali ja ih osetim. A to je mnogo gore. Ne želim da se pretvorim u nesigurno dete, jer si me uvek sa nekim drugim detetom upoređivala.

Nemoj da preko mene nesvesno ispravljaš neke svoje ranije greške, dokazuješ se, pokazuješ se ili svetiš. Da preko mene isteruješ pravdu.

Nemoj prolaznicima da pravdaš moj plač. Da govoriš „izlaze zubići“ kada se pobunim što mi se neko unosi u lice. Ne mora svako da mi prija, i to nije razlog da se sramiš, da te obliva ladan znoj, i da me sa milionijednim, uglavnom pogrešnim, razlogom pravdaš. Ni tebi ne prija svako. Ali ja to poštujem.

Nemoj da misliš da si loša jer nisi član nijedne grupe “Mama i beba”. Jer nemaš vremena za diskusije unutar njih, jer nisi okačila nijednu fotografiju mog superhranljivog obroka. Niti si manje dobra što si mi juče namrvila kiflu u jogurt.

Nemoj da se nerviraš što me sa pet meseci nisi vodila na more. Biće vremena, more neće nikuda iscureti.

Nemoj da ti merila koliko si dobra majka budu poremećena, jer ćeš onda i mene naučiti da je uspeh u nekim ludim, pogrešnim stvarima. Nemoj da misliš da sam manje srećno dete, jer nemam sve ono što si videla da druga deca imaju. Meni ne treba instant, gotov svet, ja svoj svet hoću sam da stvaram, od rolni toalet papira, kutija, kesa, pertli. Nauči me da maštam i da od ničega čuda napravim, biće mi lakše i lepše u životu. Ne sputavaj me, već me hrabro prati.

Nemoj da se jedeš što nemaš veliku pomoć. Što ti se čini da su svi samo dvorske lude u prolazu koje me malo zabave, nasmeše, štipnu za obraz i odu. To je dobar filter da znamo ko treba da je u mom i tvom krugu, a ko izvan njega. Nemoj da si zbog toga ogorčena ili besna, jer tako me učiš gorčini i besu.

Nemoj da drugim mama zavidiš, jer me tako učiš zavisti. Nemoj biti nesigurna, učinićeš mene nesigurnim. Nemoj da ostaješ zbog mene, ako ti nije dobro. Ako ti se duša kruni i nestaješ. Dug put je pred nama, potrebna si mi jaka i poletna, a ne tužna i oslabljena. Nemoj da trpiš bilo koga i bilo šta zbog moje „dobrobiti“, jer to ćeš moći da gutaš jedno vreme, na duže staze će te ubiti, tebe, pa mene.

I možeš ti mama da me nosaš u naramku ko neko „siroče“, i da plačeš što ne možeš bolje i više, i možda ćeš prebacivati sebi što nemaš dovoljno novca, pa da mi obezbediš nov dušek, suv zid, veliku sobu, auto na baterije, lutku koja se ne gasi od priče, slanu morsku vodu, svež planinski vazduh, svaki mesec nove cipele, veliko dvorište, požrtvovanog tatu, više vremena, al jedino što ću ja pamtiti jeste tvoja ljubav. I snaga. Ne broj sati koje si provela sa mnom, već kako si ih provela.

To je jedino što mogu i želim da osetim, tebe nasmejanu, iskrenu i srećnu, tebe otvorenu koja me golicaš na bilo kakvom dušeku, bilo kakve sobe. Bez griže savesti da si negde omanula.

AUTOR/KA: JOVANA KEŠANSKI

Potresna priča jedne Milice…

Jedna Novosađanka, na društvenoj mreži Fejsbuk je podelila priču o sreći koja je naterala mnoge da se zamisle. Potresan status ove žene, koji govori o iskustvu jedne Milice, porođaju i pravoj spoznaji sreće, je podelilo više od 500 ljudi.

Pročitajte priču koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim:

“Ulazim u porodilište.. Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se… Babica mi prilazi i kaže. Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sledećeg meseca a beba je baš mala.
“Kako se zoveš”, pitam i prilazim ženi. “Milica”, kaže jedva čujno..”Odakle si”, nastavljam sa pitanjima.”Odavde”, kaže, “tu sam se udala”.”Dobro Milice, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte”, pitam.”Da, odgovara kratko. Dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radii i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hleba i ponešto skuvamo. Lepo živim, ne žalim se” priča.Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.

“Milice, koga imaš ? Brata, sestru”, upitam.”Samo sestru doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate mama je umrla, tata radi po ceo dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vredna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Milice našao sam ti muža. I doveo ga. Idi dete sa njim, biće ti bolje nego ovde. I tako sam se ja udala”, kaže.”I je l ti lep muž”, pokušavam da se našalim. “Dobar je”, prozbori i nastavlja da ćuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli.
Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promeni.Babica mi donosi njene analize krvi.. Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu.Teška anemija, hipoproteinemija.”Znate, nastavlja.. Ovo je devojčica. Zvaću je Anđela. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego. nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem.”Napni se Milice”, kažem i gledam u babicu. Svi ćutimo. Nemamo reči. A iznutra nas steže, boli..Hajde Milice, najjače što možeš, napni . Milica sluša, njeno mršavo telo daje svu svoju snagu. i ona se porodi. Beba mršava, ali lepa, plače, crnokosa.
“Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim”, kaže. Uzima je grli, ljubi i plače od sreće.”Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška doktorka”, pita. “Evo samo malo, Milice izmerićemo bebu”, objasnim. Beba je teška 2.200 grama. Terminska beba, beba gladne Milice.”Lepa je doktorka, stvarno je lepa”.”Jeste Milice, lepa…

“Teram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.”Milice jesi li gladna, žedna?”
“Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo”. I prvi put Milica ima osmeh.Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čovek. “Ja sam Milicin muž. Da li je Milica dobro?””Jeste”, kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Srećan je.”Molim vas, dajte ovo Milici”, reče i pruža malu kutiju keksa i sok. “Neka jede, treba da doji, a ja cu doći sutra.. Eto krenulo mi ,imam da radim… Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene. Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista. Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže.”Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite”, kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta.
Sokovi, napolitanke, čokolade. “Dale su mi, nisam uzela.. Kažu, jedi Milice vidi kako si mršava a mi debele”. Nameštam osmeh i gledam oko sebe. Ove divne žene iz sobe su osetile da treba da joj pomognu i donele su joj od uložaka do hrane, a da je pri tome ni jednog trenutka je nisu uvredile… Dolazi dan otpusta. Pri polasku Milica dolazi da se zahvali..”Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo.” “Neka Milice, uživaj. Nije to ništa.” “Hvala , hvala…”A on ih čeka.. Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu.. ..Tako se valja… Gledam ih i mislim… Koliko ti stvarno potrebno da budeš srećan ? Zaista ne znam…”

Ljudi su kao muzika. Neki govore istinu, drugi ….

Bil Marej je američki glumac, komičar i pisac poznat po ulogama u filmovima Isterivači duhova, Dan mrmota, Izgubljeni u prevodu, te dugogodišnjoj saradnji sa Vesom Andersonom (još od filma Rašmor).
Drugi, pak, Bila Mareja prepoznaju i kao saigrača Majkla Džordana i Duška Dugouška u kultnom filmu za decu – Svemirski basket. Dobitnik je dva Zlatna globusa i BAFTA nagrade za najboljeg glumca, kao i nominacije za Oskara najbolju mušku ulogu u filmu Izgubljeni u prevodu.

Odrastao u čikaškom predgrađu, bez oca, brzo je spoznao važnost komedije za tmurnu svakodnevnicu. Strastveni igrač golfa, ekscentrik, kako na filmskom platnu, tako i van njega, često garfildovski namršten, jedinstvena je pojava u okvirima holivudske produkcije.

Bez agenta, menadžera ili publiciste, izbirljive prirode kada su uloge u pitanju.

Pred vama su Marejeve misli zbog kojih on sa opravdanjem nosi epitet „jednog od omiljenih glumaca sveta” kako ga je opisao časopis Rolingstoun.

Ništa me nije pripremilo na to da budem ovoliko super. Šokiran sam. Šokiran sam da moram svako jutro da se budim okupan purpurnom svetlošću.

Postoji samo nekoliko situacija u kojima pomaže to što ste slavni. Jedini put kad je to stvarno bitno je kad je vaše dete u sobi za hitne slučajeve.

Negde se vodi zapisnik o svemu što radite, stoga ste u obavezi da živite život što je moguće bolje, da se što više uključite u svet oko sebe.

Nikad ne treba misliti o greškama ili neuspesima, u suprotnom, ništa se ne postiže.

Ako zagrizete sve što se baci pred vas, umor brzo stiže. Potrebno je da se određena količina stvari ignoriše.

Neverovatno je moćno reći ne. To je stvarno najmoćnija stvar koju možete reći.

Što ste opušteniji, to ste bolji u svemu što radite – bolji ste sa voljenima, sa neprijateljima, u svom poslu, bolji ste sa samim sobom.

Ljudi su kao muzika. Neki govore istinu, drugi su samo bučni.

Teško je biti umetnik. Teško je biti bilo šta. Teško je biti.

Jedna od stvari koje volim kod glume je to što, na neki smešan način, mogu da budem ono što jesam.

Gluma na filmu mi odgovara jer treba da budem dobar samo devedeset sekundi.

Istu scenu nije moguće svaki put odigrati na isti način. Fizički je nemoguće, čemu onda mučenje? Ako ne bude ono što se u tom trenutku događa, onda i nije stvarno.

Sjajan je uspeh snimiti makar i loš film. Čak je i to neverovatan uspeh. Dvodimenzionalan objekat postaje trodimenzionalan zahvaljujući tebi.

Sentimentalnost je za mene simbol napuštanja planete. Baj-baj. Javite mi kad se vratite jer vas više nema. Otišli ste.

Ako stvarno mnogo želite da dobijete Oskara, u problemu ste. Kao kad žarko želite svadbu – oženićete bilo koga. Ako mnogo želite Oskara, to se pretvara u ogoljenu požudu i ambiciju. Postaje neprivlačno.

Ukoliko niste pica, odgovor je da. Mogu bez vas.

Oni su o vama brinuli, štitili vas…

Pismo za mlade Suca Gilliama-
“Stalno slušamo žalopojke tinejdžera. Što da radimo? Kamo možemo otići? Odgovor je: IDITE KUĆI!

Popravite prozorska okna, obojite stolariju. Počistite lišće iz dvorišta, pokosite travu, počistite snijeg s prilaza. Operite auto, naučite kuhati, oribajte podove. Počistite odvod u sudoperu, sagradite brod, nađite posao. Pomognite ministrantu, svećeniku ili rabinu, Crvenom križu, Vojsci spasa. Posjetite bolesne, pomognite siromašnima, učite. A kada završite, a niste umorni – pročitajte knjigu.

Vaši roditelji ne duguju vam zabavu. Vaš grad ili selo ne duguje vam rekreacijske objekte.

Svijet vam ništa ne duguje. Vi nešto dugujete svijetu.

Dugujete mu svoje vrijeme i svoju energiju i svoje talente tako da nitko više ne mora živjeti u ratu ili siromaštvu ili bolesti niti samoći.

Odrastite: prestanite cmoljiti. Prestanite sanjariti i razvijte karakter, ne listu želja, i počnite se ponašati kao muškarac ili dama.

Trebali biste biti dovoljno zreli da prihvatite neke odgovornosti koje su godinama za vas imali vaši roditelji.

Oni su o vama brinuli, štitili vas, pomogli vam, molili, iscrpljivali se, tolerirali i zanemarivali svoje potrebe da biste vi imali što više. To su radili rado, jer vi ste njihovo najdraže blago.

Ali sada nemate pravo očekivati od njih da se pokoravaju svakoj vašoj želji samo zato što sebični ego umjesto zdravog razuma dominira vašom osobnošću, razmišljanjem i zahtjevima.

Za ime Božje, odrastite i idite kući!”

U smelosti leže genijalnost, moć i čarolija

Kada ne znate šta da učinite, moj savet je da pričekate dok vam ne postane jasno.

Zlata vredan savet

Ništa se neće dogoditi dok vi tako ne odlučite. Pre mnogo godina u mojoj je emisiji jedna majka govorila o svojim frustracijama zbog sina. Njen sin je imao tri godine i bio je šef u kući. Želeo je da spava u majčinom krevetu i odbijao da legne u vlastiti. Što je majka više insistirala na tome, to se dete jače opiralo – vikao bi i plakao dok se doslovno ne bi srušio od iscrpljenosti.

Bio je prikazan i kratak video u kojem se njih dvoje natežu. Nakon što ga je pogledao, naš stručni saradnik dr Stenli Turecki rekao je nešto od čega sam se naježila: “Ništa se ne događa dok vi to ne odlučite“. Razlog što njen sin nije želeo da spava u svom krevetu je taj što majka to nije odlučila. Kada odluči, dete će leći u svoj krevet. Možda će plakati i vikati dok ne zaspi, ali će s vremenom shvatiti da je njegova majka tako odlučila.

Sve zavisi o našim odlukama

Znam da je govorio o trogodišnjem detetu, ali smatram da se njegov savet može primeniti na mnoga područja života: veze, poslovne poteze, probleme s težinom… Sve zavisi od naših odluka. Ja sam se godinama borila s kilogramima i gledala brojke na vagi kako padaju pa rastu. Pre dve sam godine napokon odlučila da ću prestati da se nadam, molim i želim, želim, želim da budem uspešnija. Umesto toga sam shvatila šta će mi zaista poboljšati život, a zatim sam to odlučila i da učinim.

Budite predani i smeli

Kada ne znate šta da učinite, moj savet je da pričekate dok vam ne postane jasno. Kada se umirite, lakše ćete čuti unutrašnji glas, jer ga neće nadglasavati glasovi sveta. Jednom kad odlučite šta želite, budite predani toj odluci.

Kao što je rekao škotski planinar V. H. Marej: “Dok osoba nije predana, postoji neodlučnost, mogućnost da se odustane, nefikasnost. Uzevši u obzir sve aspekte inicijative (i stvaranja), jedna je temeljna istina, čije ignorisanje uništava beskrajne ideje i sjajne planove: u trenutku kada se čovek odlučno posveti nečemu, providnost takođe učini korak. Događaju se svakakve stvari koje mu pomažu i koje se inače ne bi dogodile. Iz te odluke proizilazi niz događaja o kojima niko ne bi ni sanjao. Kao što je rekao Gete: “Šta god možeš da učiniš ili o čemu sanjaš, počni to da činiš. U smelosti leže genijalnost, moć i čarolija“.

Drago dete…

Drago dete,

sada još nisam ostarila, a kada me budeš video takvu, budi strpljiv sa mnom i pokušaj me razumeti…Ako se zaprljam u vreme ručka, i ako se ne mogu sama odenuti, budi strpljiv…Seti se sati, koje sam potrošila, dok sam te tome naučila…I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek ponovo, nemoj me prekidati, saslušaj me….Kada si bio malen, morala sam ti istu priču čitati uvek ponovo, pre nogo što si utonuo u san…Ako se ne budem želela kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam te morala loviti i izmišljati hiljadu razloga, da bi ti ušao u kadu…Kad opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me gledati s’ podsmehom na licu…Ja sam tebe naučila mnogo stvari: pravilno jesti, pravilno se obući, suočiti se sa životom… ako nekad u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena, da se prisetim i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati…Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s’ tobom i da me znaš slušati…Ako ne budem želela jesti, nemoj me prisiljavati da jedem…. Sama znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne…Kada mi umorne noge više neće dozvoljavati da hodam, pruži mi ruku jednako kao što sam je ja pružala tebi, kada si pravio prve korake…I ako ti jednom kažem, da više ne želim živeti, da želim umreti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš me razumeti…Jednom ćeš spoznati, da sam ti usprkos svim učinjenim greškama, želela samo najbolje i pokušala sam te pripremiti na putovanje života…Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvu…Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s’ ljubavlju i strpljivošću. Vratiću ti osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvala samo za tebe.

Volim te,

tvoj roditelj.

Idi smireno…

Idi smireno kroz buku i užurbanost i sjeti se mira koji se može naći u tišini.
Koliko je moguće, budi u dobrim odnosima sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno, slušaj druge, čak i glupe i neuke,
i oni imaju svoju priču.
Izbjegavaj bučne i agresivne osobe, one su teret duhu.
Ako uspoređuješ sebe s drugima, možeš postati ogorčen ili ponosan,
jer uvijek će biti i većih i manjih od tebe.
Raduj se svojim postignućima, kao i svojim planovima.
Održi zanos za svoj vlastiti poziv, ma koliko on skroman bio,
to je pravo blago u promjenjivim vremenima.
Budi obazriv u svojim poslovima, jer svijet je pun prijevara,
ali neka te to ne ometa da vidiš vrline i koliko ih ima.
Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svud je život pun junaštva.
Budi ono što jesi (budi svoj), pogotovo nemoj glumiti ljubav i nemoj biti ciničan
prema njoj, jer usprkos svoj ogorčenosti i razočarenjima,
ona je vječna kao i trava.
Spokojno primi iskustvo godina, skladno napuštajući stvari iz mladosti.
Gaji duhovnu snagu da te štiti od iznenadne nesreće.
Nemoj sam sebe žalostiti izmišljanjima,
mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja samodiscipline, budi blag prema sebi.
Ti si dijete svemira ništa manje nego što su to drveća i zvijezde.
Imaš pravo biti ovdje.
I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kao što bi i trebao.
Dakle, budi u miru s Bogom, ma kako Ga zamišljaš
i bez obzira kakav ti je posao i kakve aspiracije u bučnom komešanju života imaš.
Zadrži mir u svojoj duši.
Pored sve prljavštine i jadikovanja, ovo je divan svijet.
Budi radostan! Potrudi se da budeš sretan!

Tekst navodno pronađen u staroj crkvi Svetog Pavla u Baltimoru, iz 1682.

Da li vam je teško u životu?

Jednom je jedna mlada žena otišla do svoje bake i požalila se kako joj je teško u životu. Nije znala kako dalje i željela je ‘odustati od svega’. Bila je više umorna od borbe. Činilo se kako čim je jedan problem riješen, novi se pojavi.

Poslušavši je, baka ju je odvela u kuhinju. Ispunila je tri lonca s vodom i stavila da kuhaju na vatri dok voda nije zakuhala. U prvi je lonac stavila mrkvu, u drugi jaje, a u treći zrna kave. Sjela je i pustila da lonci kuhaju. Nakon 20 minuta je ugasila vatru. Onda je izvadila mrkvu iz lonca i stavila ju u zdjelu. Nakon toga je izvukla jaje i stavila ga u zdjelu. I na kraju je izvukla zrna kave s vodom u kojoj su se kuhala i stavila ih u treću zdjelu.

Baka se okrenula svojoj unuci i upitala je: “Reci mi što vidiš.”

“Vidim mrkvu, jaje i kavu”, odgovorila je.

Baka ju je onda zamolila da dotakne i osjeti mrkvu. Učinila je to i uvidjela kako je vrlo mekana. Onda ju je baka zamolila da uzme jaje i razbije ga. Ispod ljuske se nalazilo tvrdo kuhano jaje. I naposljetku je baka zamolila unuku da kuša vodu u kojoj su kuhana zrna kave. Unuka se nasmijala kad je osjetila bogatu aromu kave.

“Što ovo sve znači, bako?”

Baka joj je objasnila da se svaka od tih ‘namirnica’ suočila s istom nevoljom – kipućom vodom. Ali, svaka je reagirala drugačije. Mrkva je bila tvrda i nepopustljiva, ali nakon što je podvrgnuta kipućoj vodi omekšala je i postala slaba. Jaje je bilo krhko. Njegova tanka vanjska ljuska je štitila tekuću unutrašnjost, ali nakon što je podvrgnuta vrućoj vodi, njegova je unutrašnjost otvrdnula. Međutim, zrna kave su jedinstvena. Nakon što su bili podvrgnuti vrućoj vodi, ona su promijenila vodu.

“U kojem se primjeru pronalaziš, dijete moje?”, upitala je baka svoju unuku.

Zelim ti nesto dati dijete moje…

“Zelim ti nesto dati dijete moje.
Nisam toliko budalast da bih darovima kupovao tvoje srce.
Zato, darujem ti Pjesmu da te obavije muzikom poput njeznih
ruku ljubavi. Moja pjesma dodirnut ce ti celo, poput poljupca
blagoslova. Kad budes sama, sjest ce uz tebe i saptat ti na uho, u gomili ce te okruziti izdvojenoscu.
Moja ce pjesma biti poput krila tvojim snovima, ona ce prebaciti tvoje srce do granice nepoznatog. Bdjeti ce ti nad glavom poput vjerne zvijezde kad ti tama noci stane na put.
Moja ce pjesma zasjesti na zjenice tvojih ociju i
vodit ce tvoje shvacanje do srca stvari.
A kad mi glas zamre, moja ce pjesma govoriti u tvome zivom srcu.”

R. Tagore