Pisanje

Zaboravljena gesta: Zahvale pisane rukom čine svijet boljim i nježnijim mjestom.
Prije gotovo dvije godine poštom mi je stigao paket iz Singapura. Bio je prepun azijskih slatkiša, od kojih i danas pamtim neodoljiv sušeni mango i čokoladu sa zelenim čajem. No nisu bili samo slatkiši ti koji su me oduševili. Naime, paket je sadržavao i pismo zahvale.

Djevojka, nazovimo je Sandra, tim mi je činom zahvalila na članku koji sam napisala o njoj na jednom portalu, a koji ju je spojio s osobom koju nije vidjela godinama i za koju kaže da je vjerojatno ni ne bi srela da nije bilo objavljene priče o njoj.

Igrom sudbine, ta se osoba u to vrijeme nalazila u blizini Singapura, u kojem Sandra živi već nekoliko godina, vidjela članak i priredila joj iznenađenje života.

I upravo je zato Sandra osjećala potrebu da mi zahvali na najljepši mogući način – rukom pisanim pismom zahvale. Malo je reći da sam se iznenadila i da mi je ta zahvala uljepšala ne samo dan nego i cijeli tjedan, pa i mjesec. I danas držim to pismo u svojoj kutiji s uspomenama.

Da pisane zahvale uistinu mogu oduševiti i barem na trenutak dočarati onaj stari šarm slanja pisanja, pokazalo je i nedavno istraživanje provedeno na američkom Sveučilištu Chicago. Naime, skupina od 107 studenata zamoljena je da napiše pismo zahvale osobi koja je najviše utjecala na njih ili učinila nešto zaista posebno što će zauvijek pamtiti.

Gotovo sva pisama tada su i poslana na naznačene adrese (samo 15 osoba nije željelo da se kontaktira osoba kojoj je pismo namijenjeno).
I primatelji i pošiljatelji pisma pritom su morali ispuniti upitnik u kojem ih se pitalo koliko su bili iznenađeni kada su primili pismo, odnosno kada su ga morali napisati, kako je na njih utjecao pročitani sadržaj pisma, je li se njihovo raspoloženje tada popravilo, jesu li osjećali toplinu i bliskost s tom osobom i slično.

Pokazalo se da su osobe koje su primile pismo bile uistinu oduševljene i dirnute tim činom te da su pošiljatelji bez razloga imali prisutnu dozu straha tijekom pisanja zahvala.

Iako je poslati zahvalu, osjećajnik ili neku zgodnu naljepnicu preko društvenih mreža i raznih aplikacija možda jednostavnije i praktičnije, ništa ne može nadomjestiti onu čaroliju kada vam poštar donese fizičko pismo.

Bilo da je riječ o pismu osobi koju dugo niste vidjeli, kojoj želite zahvaliti na tome što vam je bila najbolja vjenčana kuma ili naprosto bila uz vas u najtežim životnim trenucima, bilo da je riječ o razglednici s mora, zalijepite tu poštansku marku i ubacite u sandučić.

Barem na trenutak budimo opet istinski povezani, na onaj „staromodni“ način

Prelepo mi je to kada držim knjigu u rukama

Kada je morao da govori o sebi, tvrdio je da je filozof i da romane piše samo vikendom, danima predviđenim za odmor. Ljudi koji umeju tako produktivno da odmaraju već nedostaju ovom svetu. Nedostajaće još više nakon smrti Umberta Eka.
Onoliko koliko je verovao u humanizam, Eko je prezirao totalitarizam. Ne samo to, nego je imao hrabrosti i da se bori protiv njega, iako je jednom rekao da je pravi heroj uvek heroj greškom, i da bi i on samo želeo da bude kukavica kao i svi drugi.

Umberto Eko jeste pravi heroj ovog i prošlog veka. Sada, kada su mu do kraja otvorena vrata vavilonske biblioteke, pridružiće se društvu onih čiji je put sledio. A vavilonska biblioteka je svuda oko nas; nju čine sve knjige na vašim i svim drugim policama, svaki lik iz knjige koju dopisujete, svaki citat koji pamtite.
Umberto Eko, između ostalog, zapisao je i sledeće:

„Prelepo mi je to kada držim knjigu u rukama. Nikakav film, nikakva fotografija ne može doseći tu radost, to bogatstvo koje osećam kada prelazim prstima po njenim stranicama. Sam taj tihi čin čitanja ima u sebi nešto uzvišeno, intimno što bih mogao uporediti sa seksualnošću.“

„Lepota je uvek pitanje vremena, epoha. Ticijan ne bi znao šta bi s Pikasovom slikom, sigurno bi je smatrao strašno ružnom. Neki ljudi kupuju kič i žive srećno usred tog kiča koji ja smatram nepodnošljivim. Što se kaže, svaki lonac nađe svoj poklopac.
Jedna druga američka poslovica kaže: ne postoje ružni muškarci, samo siromašni. U isto vreme istinito i profano. Naravno da bogati ljudi imaju priliku definisati lepotu. Mogu sebi priuštiti stvari koje su retke, tražene, upravo u modi, žene koje odgovaraju trenutnim idealima lepote. U ljudskoj istoriji jaki i moćni su uvek uzimali ono što su želeli. No to još ne znači da estetski užitak odmah prelazi u seksualnu požudu. Najverojatnije nećete ovog trena poželeti otići s mojom ženom u krevet ako se ona sada pojavi na vratima.“

„Kada čovek prestane vjerovati u Boga, to ne znači da je prestao vjerovati u bilo šta. On onda vjeruje u svašta.“

„Izdavački mit je da ljudi hoće da čitaju lake stvari.“

„Ovog trenutka se razvija jedan demokratski model koji preti reprezentativnoj demokratiji. U Americi dve stranke koje kontrolišu privredu nude dva kandidata, a oni se jedino razlikuju u lepoti, gestovima, brzini gestikulacije i inscenaciji, a ne i u programima. To što je jedan glumac tipa Švarceneger mogao postati guverner i to samo zato jer izgleda užasno sposobno na filmu, to je već jako sumnjivo. Možda su upravo Švarceneger i Berluskoni čista avangarda nove političke kulture: trijumf i vlast lepote. Pa to je skandal da lepši kandidat ima veće izglede, no s druge strane to je jako prirodno.“

„Bojte se poslanika i onih koji su spremni da umru za istinu, jer po pravilu zbog njih mnogi drugi umiru sa njima, često prije njih, a ponekad i umjesto njih.“

„Ništa više uplašenom čovjeku ne daje hrabrosti kao tuđi strah.“

„Kao što kaže stara poslovica, pero drže tri prsta, ali radi čitavo tijelo. I boli.“

„Melanholija u krvi nije mutan talog nego najbolji vinski cvijet, ona stvara heroje jer budući da graniči s ludošću podstiče čoveka na najhrabrija dela.“

„Kada ujutro vežem kravatu, čini mi se da donosim ideološku odluku.“

„Naterao bih ljude da pročitaju moje knjige kako ne bi verovali da svetu treba vladar.“

Ljudi su kao muzika. Neki govore istinu, drugi ….

Bil Marej je američki glumac, komičar i pisac poznat po ulogama u filmovima Isterivači duhova, Dan mrmota, Izgubljeni u prevodu, te dugogodišnjoj saradnji sa Vesom Andersonom (još od filma Rašmor).
Drugi, pak, Bila Mareja prepoznaju i kao saigrača Majkla Džordana i Duška Dugouška u kultnom filmu za decu – Svemirski basket. Dobitnik je dva Zlatna globusa i BAFTA nagrade za najboljeg glumca, kao i nominacije za Oskara najbolju mušku ulogu u filmu Izgubljeni u prevodu.

Odrastao u čikaškom predgrađu, bez oca, brzo je spoznao važnost komedije za tmurnu svakodnevnicu. Strastveni igrač golfa, ekscentrik, kako na filmskom platnu, tako i van njega, često garfildovski namršten, jedinstvena je pojava u okvirima holivudske produkcije.

Bez agenta, menadžera ili publiciste, izbirljive prirode kada su uloge u pitanju.

Pred vama su Marejeve misli zbog kojih on sa opravdanjem nosi epitet „jednog od omiljenih glumaca sveta” kako ga je opisao časopis Rolingstoun.

Ništa me nije pripremilo na to da budem ovoliko super. Šokiran sam. Šokiran sam da moram svako jutro da se budim okupan purpurnom svetlošću.

Postoji samo nekoliko situacija u kojima pomaže to što ste slavni. Jedini put kad je to stvarno bitno je kad je vaše dete u sobi za hitne slučajeve.

Negde se vodi zapisnik o svemu što radite, stoga ste u obavezi da živite život što je moguće bolje, da se što više uključite u svet oko sebe.

Nikad ne treba misliti o greškama ili neuspesima, u suprotnom, ništa se ne postiže.

Ako zagrizete sve što se baci pred vas, umor brzo stiže. Potrebno je da se određena količina stvari ignoriše.

Neverovatno je moćno reći ne. To je stvarno najmoćnija stvar koju možete reći.

Što ste opušteniji, to ste bolji u svemu što radite – bolji ste sa voljenima, sa neprijateljima, u svom poslu, bolji ste sa samim sobom.

Ljudi su kao muzika. Neki govore istinu, drugi su samo bučni.

Teško je biti umetnik. Teško je biti bilo šta. Teško je biti.

Jedna od stvari koje volim kod glume je to što, na neki smešan način, mogu da budem ono što jesam.

Gluma na filmu mi odgovara jer treba da budem dobar samo devedeset sekundi.

Istu scenu nije moguće svaki put odigrati na isti način. Fizički je nemoguće, čemu onda mučenje? Ako ne bude ono što se u tom trenutku događa, onda i nije stvarno.

Sjajan je uspeh snimiti makar i loš film. Čak je i to neverovatan uspeh. Dvodimenzionalan objekat postaje trodimenzionalan zahvaljujući tebi.

Sentimentalnost je za mene simbol napuštanja planete. Baj-baj. Javite mi kad se vratite jer vas više nema. Otišli ste.

Ako stvarno mnogo želite da dobijete Oskara, u problemu ste. Kao kad žarko želite svadbu – oženićete bilo koga. Ako mnogo želite Oskara, to se pretvara u ogoljenu požudu i ambiciju. Postaje neprivlačno.

Ukoliko niste pica, odgovor je da. Mogu bez vas.

Ne znate vi deco moja šta znači glad

Čovek i svetitelj, sve u jednoj osobi. Patrijarh Pavle nam je ostavio toliko mnogo životnih lekcija koje moramo naučiti.
patrijarh srpski Pavle, on je bio 44. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve od 1990. do 2009. godine.
Patrijarh Pavle je ceo život imao veliko poštovanje prema hrani, o čemu postoje mnoga svedočanstva, a najpoznatije je ono kada je šokirao Kofija Anana tokom njegove posete Srbiji.
On je tada ispričao priču o mrvicama hleba i šta one znače za svakog čoveka koji nema šta da jede, a niko nije ostao ravnodušan. Na prijemu kod Svetozara Marovića, tadašnjeg predsednika Srbije i Crne Gore, između ostalih, gosti su bili patrijarh Pavle i Kofi Anan.

Tokom večere, u vreme posta, za patrijarha su bili servirani riba, hleb i povrće. Kad je sve završio imao je salvetu ispred sebe na kojoj je bilo oko dvadesetak mrvica. On je tiho, ne obraćajući pažnju na ono što se dešava oko njega, svaku mrvu pokupio i pojeo.
Kad je završio, upitali su ga šta to radi, a on je odgovorio da svaki put tako jede i ispričao šta je mrva hleba za svakog čoveka i šta znače u odnosu na poštovanje čoveka, života, onih koji nemaju…
“Ne znate vi deco moja šta znači glad i koliko je dece širom sveta gladno, a mi bacamo hleb pored stola i u kontejnere. Nekima one predstavljaju život i nadu, a mi ih se tako lako odričemo. Setite se svaki put gladne dece širom Afrike i sveta kada vidite mrvice pored stola”, rekao je tada patrijarh Pavle.

Da je njegov odnos prema hlebu i mrvicama zaista bio takav potvrdili su i manastiru Gračanica u kome je patrijarh boravio. On bi svaki put grdio monahinje zbog prosipanja hleba pored stola.
Arhimandrit Jovan Radosavljević u knjizi “S patrijarhom Pavlom kroz život” objasnio je otkud toliko poštovanje pokojnog patrijarha Pavla prema hrani i od koga je to naučio.

Naime, on je od oca Jakova Arsovića naučio kako se prema hrani treba ophoditi sa poštovanjem i da ne treba ništa ostavljati pored tanjira, a da prosuto treba pokupiti.
“Jednom prilikom grickao sam koru hleba, a ono što je zagorelo ostavio sam na kraj tanjira. Pavle me je upitao zašto sam to uradio, a kad sam mu rekao da neću da jedem jer je zagorelo, uzeo mi je to zagorelo parče hleba i pojeo. Tako me je zastideo bez ijedne reči, da više nikada nisam ostavio mrvicu hleba van tanjira ili neko zagorelo parče”, piše arhimandrit Jovan u svojoj knjizi.

Da li ćete vi razmislite sledeći put kad budete videli mrve hleba pored tanjira i da li ćete se setiti reči patrijarha Pavla?

Šta mislite o zapadnoj civilizaciji

Ni genijalne ličnosti iz istorije nisu bile imune na neprijatelje i podbadanja.

Ni genijalne ličnosti iz istorije nisu bile imune na neprijatelje i podbadanja, pa su sa zadovoljstvom uzvraćali. Vinston Čerčil, Mahatma Gandi, Elizabet Tejlor, Mocart i mnogi drugi imali su “otrovan jezik” kada bi ih neko provocirao.

Otkrijte kako su se nosili sa protivnicima u 10 najboljih odgovora:

1. Sparta Filipu II Makedonskom

Kralj Filip: “Ako pobedim u ovom ratu, vi ćete zauvek biti robovi”.
Sparta: “Ako”.

2. Doroti Parker pijancu

Pijanac: “Ne mogu da podnesem budale”.
Doroti Parker: “Očito je tvoja majka mogla”.

3. Stiven Hoking studentu

Student: “Tvrdite da bi može postojati nebrojeno puno paralelnih svemira. Znači li to da može postojati paralelni svemir u kojem sam ja pametniji od vas”?
Stiven Hoking: “Da. Kao i svemir u kojem si ti duhovit”.

4. Mahatma Gandi novinaru

Novinar: “Šta mislite o zapadnoj civilizaciji”?
Mahatma Gandi: “Mislim da je civilizacija na zapadu dobra ideja”.

5. Vinston Čerčil Dž. B. Šou

Džordž Bernard Šou: “Šaljem vam dve ulaznice za prvo veče moje nove predstave. Povedite prijatelja…ako ga imate”.
Vinston Čerčil: “Nikako ne mogu stići na prvo veče. Doći ću na drugo…ako ga bude”.

6. Edna Ferber Noelu Kauardu

Noel Kauard: “Edna, pa ti gotovo da izgledaš poput muškarca”.
Edna Ferber: “Kakva slučajnost, i ti isto”.

7. Gručo Marks takmičarki u TV šouu

Takmičarka: “Imam desetoro dece”.
Gručo Marks: “Deset? Zašto tako puno”?
Takmičarka: “Zato što volim svog muža”.
Gručo Marks: “Volim i ja cigare, ali ih ipak povremeno vadim iz usta.

8. Eminem novinarki

Novinarka: “Ljudi govore da je Lil Vejn poslat od Boga kako bi naučio ljude da repuju…”
Eminem: “Ne sećam se da sam ikoga poslao”.

9. Elizabet Tejlor novinaru

Novinar: “Koji vam je muški glavni lik bio najbolji partner u filmovima”?
Elizabet:”Od onih koji su mi najdraži, trebalo bi da spomenem neke konje i pse”.

10. Mocart obožavaocu

“Gospodine Mocart, razmišljam o pisanju simfonija. Možete li mi dati neki predlog kako da počnem”?
Mocart: “Simfonije su složena muzička forma, možda bi trebalo da krenete sa nečim jednostavnijim pa polako da dođete do simfonije”.
“Ali gospodine Mocart, vi ste pisali simfonije u uzrastu od osam godina”!
Mocart: “Istina, ali ja nikad nikoga nisam pitao kako to da radim”.

Mnogi ljudi su depresivni jer…

Mnogi ljudi su depresivni jer previše žive u sopstvenim glavama.
Psihoterapija može biti skupa, i za strane, a pogotovo za naše uslove. Priznao je to i jedan bračni i porodični savetnik Džon Kim. Po njegovim rečima terapija je kumulativan proces u kom ne možemo predvideti kada će doći do napretka. Mnogi ljudi ne veruju u prednosti psihoterapije i ne gledaju na nju kao dugoročno ulaganje u sebe, nego se zakače za cenu jedne seanse i preračunavaju to u cipele koje bi si mogli za taj iznos kupiti.

Svestan je kako postoje i mnogi ljudi kojima bi terapije uveliko koristila, ali jedva mogu da priušte hranu na stolu i krov nad glavom. Bez obzira u koju od ove dve kategorije ljudi neko spada – oni koji imaju novca, ali ne žele da platie terapiju ili oni koji jedva spajaju kraj s krajem Džon Kim je za Psychology Today dao sedam saveta kako se nositi sa životom bez poseta terapeutu.

1. Živite što dalje od svoje čaure

Mnogi ljudi su depresivni jer previše žive u sopstvenim glavama. A kada su usmereni samo prema sebi čini se da konstantno slušaju unutrašnji dijalog osuđivanja i kritike: “Nisam dovoljno dobar/a, dovoljno lep/a, snažan/a. Mogao/la sam to učiniti bolje…”

Događa se to svima, osim ako ne dolazite iz savršene porodice, a svi odnosi u životu su bili bez ijedne mane. Kako bi prekinuli tu pokvarenu ploču koja se vrti u glavi izađite iz nje. Prihvatite osećanja, ali ne i etikete iza njih. Na primer: okej je osećati se usamljeno, ali nije dobr etiketirati se kao neko ko nije vredan ljubavi.

2. Oslonite se na ‘Temeljnog sebe’ a ne na ‘Pseudo sebe’

Ljudi koji nisu transparentni žive kao lažne verzije sebe, nisu u stanju biti otvoreni o svojim autentičnim potrebama i željama. Pseudo-ličnostima treba odobravanje drugih ljudi kako bi osetili (lažnu) sigurnost. Transparentnost vam omogućava da pronađete svoj unutarašnji glas, taj glas je dar. On je temelj vaše ličnosti, pravi vi. Ono što koči ljude u življenju transparentnog života je strah. Taj strah čovek mora pobediti ili će pući svaki put kada ga život i okolnosti rastegnu.

3. Nemojte nositi tuđe cipele

Džon Kim je jedan period bio zabrinut, menjao je posao i brinulo ga je šta će ga dočekati na novom. “Nemojte biti anksiozni”, rekao mu je prijatelj. “Razmislio sam o tome što je rekao. Bio je potpuno u pravu. Odabrao sam da neću imeti anksioznost kako ona ne bi posedovala mene”, rekao je. Anksioznost, odnosno preteranu brigu stvaramo sami, jer se grčevito držimo za nešto i pokušavamo to da kontrolišemo. To radimo s decom, vezama, poslovima i ostalim delovima života. Ali ako se uverite da je nešto izvan vašeg domena moći, odnosno nešto nije vaše, to iskustvo ili osoba više neće imati moć nad vama.

Napomena: Vaša osećanja su i dalje važna, njih posedujete jer su oni vaša istina. Ali loše stvari koje vam se događaju u životu su odvojeno od vas. Vi ta iskustva pozajmljujete, i iz njih nešto naučite. Pozajmljujete ih kao cipele na kuglanju, na kraju ih vratite, jer nisu vaša zauvek – ona su samo oruđe.

4. Imajte čvrste stavove oko kojih nema pregovora

“Verujem da svi previše pregovaramo. Na poslu, u vezi, oko naših granice, vremena, naših strasti, zdravlja i sreće. Ali bez čvrstih uverenja mi smo klimavi. Nemate centar ravnoteže. Ne znate ko ste ni gde idete”, objasnio je Kim. Razmislite dobro koje bi to stvari bile oko kojih kod vas nema rasprave? “Moji primeri su: Ja ću uvek reći svoje mišljenje. Uvek ću stvoriti prostor kako bih uživao u svojim strastima”, rekao je terapeut.

5. Živite iznutra ka van

Mnogi dozvoljavaju da ih oblikuju spoljni faktori poput novca, karijere, automobila, izgleda, tuđih mišljenja odnosno pohvala. S tim sklopom u glavi gotovo je nemoguće biti autentična verzija sebe. Živeti iznutra ka spolja znači držati do svojih osećaja. Zarobljena i neiskazana osećanja pretvore se u ljutnju i ozlojeđenost. Kako bismo kroz život išli bez tog tereta moramo se isprazniti. Blago se ne nalazi izvan nas, ono zbog čega smo vredni nalazi se iznutra. Ako to odlučimo svoje vrednosti ćemo deliti sa svetom, a to je stvar izbora.

6. Proširite svoje svetle tačke

“Neko mi je jednom rekao ‘Život je s***e s nekoliko trenutaka sreće’. Pa ako je tako moramo razvući te trenutke kao žvaku”, rekao je terapeut Kim. Što ste više svesni svojih svetlih trenutaka, time više trenirate mozak da ih prepozna i da ih ceni. Ako rastegnete te trenutke i povežete ih, dani će vam biti srećniji, lakši i možete preokrenuti onu rečenicu: ‘Život je sreća s nekoliko trenutaka s***a”.

7. Podelite svoju priču

Podeliti svoju priču ne znači imati verbalnu dijareju na ljude u blizini, to znači biti ranjiv i otkriti se kada je prikladno. Osim toga ovo ‘prikladno’ svako određuje za sebe. “Za mene to znači ako želim da podelim nešto zbog svog ega ili želje za pažnjom, taj impuls verovatno nije prikladan. Ako želim da podelim svoje iskustvo kako bih nekome pomogao to je prikladno”, objasnio je terapeut.

Više učimo iz tuđih priča nego iz vlastitih. Kada niko ne bi delio svoje priče, gde bismo došli? Ne bismo naučili niti jednu lekciju, osećali bismo se usamljeni. “Mi smo milioni hodajućih priča. Vaš Pseudo-ja želi da zatvorite svoju knjigu, a vaš Temeljno-ja želi da je širom otvorite”, zaključio je Džon Kim.

Ništa ne shvataj lično

ČETIRI SPORAZUMA (RUIZOV ŽIVOTNI KOD)

„Neka tvoja reč bude besprekorna“. Izgovaraj samo ono što zaista misliš. Ne koristi reči kako bi govorio protiv sebe ili ogovarao druge. Moć svojih reči usmeravaj ka ljubavi i istini.

„Ništa ne shvataj lično“. To što drugi rade ne rade zbog tebe. Njihovi postupci i reči samo su projekcija njihove stvarnosti. Kad postaneš imun na mišljenja drugih, nećeš više biti žrtva bespotrebne patnje.

„Ne pretpostavljaj“. Pronađi hrabrost kojom ćeš postavljati pitanja i izraziti ono što zaista želiš. Komuniciraj sa drugima što jasnije i preciznije kako bi izbegao nesporazum, tugu i dramu. Ispunjavanjem samo ovog jednog sporazuma, možeš potpuno promeniti svoj život.

„Uvek daj sve od sebe“. Tvoje najbolje će se menjati iz trenutka u trenutak i biće drugačije kada si zdrav, drugačije kada si bolestan. Kako god, u svakom trenutku daj najbolje od sebe i izbeći ćeš samokritiku, zaloupotrebu samog sebe i kajanje.

Odlomak iz knjige „Četiri sporazuma“-Miguel Angel Ruiz

Zaboravite na sva svoja očekivanja

Postoje određena karmička pravila koje ako sledite bićete puni energije i doneće vam mnogo sreće.

1. Zaboravite na sva svoja očekivanja. Priđite svima s razumevanjem i samilošću, i nemojte očekivati nikakvu njihovu emociju zauzvrat. Saosećanje je velika vrlina, u njoj su spojeni i empatija i samilost za patnje drugih.

2. Nosite sve što imate u ormaru. Poklonite sve što ne nosite, i ne kupujte nove stvari. Pravilo kaže da, ukoliko nešto niste nosili cele prošle godine, nećete ga nositi ni ove.

3. Skupite smeće oko svoje kuće ili zgrade. Taman ćete se protegneti, ulepšati sredinu, a najbitnije je da je ova aktivnost zarazna. Kada vas susedi vide da uređujete okolinu, postidećete ih, pa će vam se priključiti. Svakog dana pokupite makar jedan papirić i odajte počast prirodi.

4. Dajte voljenima ponudu koju ne mogu odbiti – masažu stopala, leđa, rame za plakanje ili samo veliki zagrljaj.

5. Molite se za svakog živog stvora na ovoj planeti.

6. Ne lažite. Pokušajte makar jedan dan ne izreći nijednu neistinu, čak ni onu sitnu poput “krenuo sam”, dok se zapravo još spremate.

Ludost…

Kada je DOSADA zevnula treći put, LUDOST, koja je uvek tako luda, predložila je:

– Hajde da se igramo žmurke! Ko se najbolje sakrije, pobednik je među osećanjima.

INTRIGA je podigla desnu obrvu, a RADOZNALOST je ne mogavši prećutati upitala:

– Žmurke, kakva je to igra?

-To je jedna igra, u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim brojanje, polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik.

ENTUZIJAZAM je zaplesao, sledilo ga je ODUŠEVLJENJE. SREĆA je toliko skakala da je nagovorila SUMNJU i APATIJU koju nikada ništa nije interesovalo. Ali, nisu se svi hteli da se igraju. ISTINA je bila protiv skrivanja, a zašto bi se skrivala, ionako uvek na kraju, svi propadnu. PONOS je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije taj koji se setio i predložio igru. OPREZ nije hteo da reskira.

– Jedan…dva…tri…. – počela je da odbrojava LUDOST.

Prva se sakrila LENJOST, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. VERA se popela na nebo, ZAVIST se sakrila u senku USPEHA, koji se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta. VELIKODUŠNOST se nikako nije mogla odlučiti gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo savršenim za nekog od njenih prijatelja. LEPOTA je uskočila u kristalno čisto jezero, a SRAMEŽLJIVOST je provirivala kroz pukotinu drveta. DIVOTA je našla svoje mesto u letu leptira, a SLOBODA u dahu vetra. SEBIČNOST je pronašla skrovište,ali samo za sebe! LAŽ se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a POŽUDA i STRAST u krater vulkana. ZABORAV se zaboravio sakriti, ali to nije važno. Kada je LUDOST izbrojavala 999.999, LJUBAV još nije pronašla skrovište, jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima.

– Milion! – povikala je LUDOST i započela potragu.

Prvo je pronašla LENJOST, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula VERU kako raspravlja o teologiji sa Bogom, a STRAST i POŽUDA su iskočile iz kratera od straha. Slučajno su se tu našle i ZAVIST i naravno USPEH, a SEBIČNOST nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skloništa koje se pokazalo da je pčelinja košnica. Od tolikog traženja LUDOST je ožednela, i tako je u kristalnom jezeru pronašla LEPOTU. Sa SUMNJOM je bilo još lakše, jer ona se nije mogla odlučiti za skrovište, pa je ostala da sedi na obližnjem kamenu. Tako je LUDOST, malo-pomalo, pronašla gotovo sve. TALENT u zlatnom klasju žita, TESKOBU u izgubljenoj travi, LAŽ na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a ZABORAV je zaboravio da su se uopšte ičega igrali.

Samo LJUBAV nije mogla nigde pronaći. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine, i kada je već bila besna, ugledala je ružičnjak. Ušla je medju ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti, počela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se čuo bolan krik. Ružino trnje izgrebalo je LJUBAVI oči, LUDOST nije znala šta da učini. Pronašla je pobednika, osećanje nad osećanjima, ali LJUBAV je postala slepa. Plakala je LUDOST i molila LJUBAV da joj oprosti. Na kraju je odlučila da zauvek ostane uz LJUBAV i da joj pomaže. Tako je LJUBAV ostala pobednik nad osećanjima, ali je ostala slepa, a LUDOST, je prati gde god ide.

POZIV

Ne zanima me kako zarađuješ za život.
Želim znati za čime čezneš i usuđuješ li se sanjati o ispunjenju želje svoga srca.

Ne zanima me koliko ti je godina.
Želim znati jesi li spreman napraviti budalu od sebe zbog ljubavi, zbog snova, zbog pustolovine koja se zove Život.

Ne zanima me koji planeti su u opreci s tvojim Mjesecom.
Želim znati jesi li dotaknuo središte svoje tuge, jesu li te životne izdaje otvorile ili si se skvrčio, zatvorio zbog straha od nove boli! Želim znati možeš li sjediti s boli, mojom ili svojom vlastitom, ne pomaknuvši se da je zastreš ili umanjiš ili izliječiš. Želim znati možeš li boraviti uz radost, moju ili svoju vlastitu; možeš li se predati divljem plesu i dopustiti da te zanos prožme sve do vršaka prstiju, ne opominjući nas da budemo oprezni, da budemo realni, da ne zaboravimo svoja ljudska ograničenja.

Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita.
Želim znati jesi li u stanju razočarati drugoga kako bi ostao vjeran sebi; možeš li podnijeti optužbe o izdaji i ne izdati vlastitu dušu. Želim znati možeš li biti vjeran i stoga dostojan povjerenja. Želim znati možeš li vidjeti Ljepotu čak i ako je nema svakoga dana, i možeš li napajati svoj život Božjom prisutnošću. Želim znati umiješ li živjeti s porazom, svojim i mojim, pa ipak stati na obalu jezera i doviknuti srebrnom Mjesecu: »Da!«

Ne zanima me gdje živiš i koliko novaca imaš.
Želim znati možeš li nakon noći provedene u boli i očajanju ustati, iz mučen, s umorom u kostima, i obaviti sve ono što je potrebno za djecu. Ne zanima me tko si, ni kako si došao ovamo. Želim znati hoćeš li stati sa mnom u središte vatre i ne ustuknuti.

Ne zanima me gdje, ni što, ni s kim si učio.
Želim znati što te podupire iznutra, kad svega ostalog nestane. Želim znati možeš li biti sam sa sobom i voliš li uistinu svoje društvo u pustim trenucima.

Poziv, nadahnuto Sanjačem s planine Oriah,
indijanski poglavica, 1994.