Koliko ste se puta zapitali…

Koliko ste se puta zapitali da li je možda najsimptomatičniji duhovni problem modernog čoveka njegova nesposobnost da bude sam sa sobom i – ne radi ništa?

Jedan od najvećih intelektualaca 20. veka, Bertrand Rasel postavio je ovo pitanje u svom čuvenom delu Osvajanje sreće i pokušao da sa svog stanovišta naučnika, filozofa i pisca obuzda ljude svoje generacije u njihovoj mahnitoj potrazi za uzbuđenjima.

Mi smo manje nego naši preci izloženi dosadi, ali je se više plašimo. Došli smo do saznanja, ili bar verovanja, da dosada nije prirodni deo čovekove suštine i da se može izbeći uz dovoljno energičnog traganja za uzbuđenjem.

Naš hedonizam, kao i naša potrošačka manija, samo su jedni od mnogi pokušaja da se umakne dosadi.
Kako se uzdižemo na društvenoj skali, težnja za uzbuđenjima postaje sve snažnija. Oni koji to sebi mogu priuštiti putuju od jednog mesta do drugog, noseći sa sobom dobro raspoloženje, ples i opijanje, ali iz nekog razloga uvek očekuju da će u svemu tome više uživati na nekom novom mestu. Oni koji su prinuđeni dazarađuju za život dobiju svoje sledovanje dosade u radnim satima, ali oni koji, ali oni koji su oslobođeni potrebe da rade imaju za svoj ideal život u potpunosti lišen dosade.

To je plemenit ideal, i, daleko od toga da želim da ga ocrnim, samo se bojim da je, poput svih drugih ideala, teže ostvariv nego što se idealistima čini. Na kraju krajeva, jutra su dosadna onoliko koliko su prethodne večeri bile uzbudljive. Doći će srednje doba, verovatno i staro doba. Sa dvadeset, čovek veruje da se život završava u tridesetoj. Jednako je glupo potrošiti rano svoj vitalni kao i svoj finansijski kapital. Možda je malo dosade neophodni deo svačijeg života. Želja da se pobegne od dosade je prirodna; čak su i svađe sa komšijama ljudima bile bolje od ničega. Stoga je dosada ključni problem svih moralista: jer barem polovina svih zala na sveta dolazi iz straha od nje.

Međutim, za Rasela, ne postoji samo jedna vrsta dosade, i on u dosadi prepoznaje i njenu vitalnu snagu:

Dosadu, uprkos svemu, ne treba smatrati kao potpuno lošu stvar. Postoje dve vrste dosade, od kojih je jedna plodotvorna, dok je druga zaglupljujuća. Plodtvorna nastaje prilikom odsustva opijata, zaglupljujuće prilikom odsustva vitalnih aktivnosti.

Ono što je karakteristično za opijate karakteristično je i za svaku vrstu uzbuđenja. Život koji je prepun uzbuđenja je iscrpljujući život, u kom je uvek potrebna veća doza stimulansa da bi stvorila uzbuđenje koje je neophodno za osećaj zadovoljstva. Osoba koja je naviknuta na previše uzbuđenja identična je osobi koja toliko obožava ljute ukuse da na kraju postaje u toj meri imuna na ljutinu da je ne primećuje dok ne počne da se guši od nje… Određena sposobnost da se podnese dosada, stoga jeste neophodna za srećan život, i to je jedna od stvari kojoj bi trebalo učiti mlade ljude.

Ako neko ima da kaže nešto vredno kazivanja

Iako je svoja dela pisao u prvoj polovini 19. veka stavovi koje je Artur Šopenhauer izrazio povodom dobrog i lošeg stila u pisanju više su nego aktuelni i dan danas. Šopenhauer polazi sa svoje pozicije filozofa koji traži pravi izraz za svoju ideju. Moglo bi se posumnjati da su jednom misliocu njegove misli ono što mu je jedino važno, ali nemački filozof jasno uviđa da prava misao ne postoji bez pravog stila.

„Stil je fizionomija našeg uma. On je pouzdaniji ključ karaktera nego što je fizionomija tela. Imitirati stil druge osobe isto je što i nositi masku. Koliko god maska bila dobra, ubrzo će postati dosadna i nepodnošljiva zato što je bez života; i stoga je i najružnije živo lice bolje od nje… “

„Nema ničega od čega se pisac treba više čuvati nego uočljivog upinjanja da pokaže više intelekta nego što ga ima, zato što to rađa sumnju kod čitaoca da ga ima vrlo malo, jer čovek uvek, po svojoj prirodi, naglašava ono što uistinu ne poseduje. I zato je nagrada za pisca da ga nazivaju naivnim, jer to znači da se on može prikazati takvim kakav je. Generalno, naivnost je privlačna, dok ono neprirodno svuda odbija. Takođe, uviđamo da svaki pravi mislilac nastoji da izrazi svoje misli čisto, jasno, konačno i koncizno koliko god je to moguće. Zbog toga je jednostavnost uvek bila posmatrana kao znak, ne samo istine, već takođe i genijalnosti. Stil dobija svoju lepotu od misli koje izražava, a kod onih pisaca koji se samo prave da razmišljaju kaže se da su njihove misli dobre zbog njihovog stila. Stil je samo figura misli; pisati nejasnim ili lošim stilom znak je glupih i zbrkanih misli.“

„Ako neko ima da kaže nešto vredno kazivanja, ne treba to da uvija u pompezne izraze, zapetljane fraze i enigmatične nagoveštaje, već može biti siguran da će izražavajući sebe na jednostavan, jasan i naivan način proizvesti pravi efekat. Onaj ko koristi veštačka sredstva koja su pomenuta pokazuje siromštvo svojih ideja, uma i znanja.“

„Neodređenost i maglovitost izražavanja su uvek i svuda veoma loš znak. U devedeset devet od sto slučajeva one nastaju iz neodređenosti misli, koje su, sa svoje strane, skoro uvek fundamentalno protivrečne, nedosledne i stoga pogrešne. Kada prave misli niču u umu one teže jasnoći izraza i brzo to i postižu, jer jasna misao lako pronalazi odgovarajući izraz. Čovek koji je sposoban da misli može sebe izraziti jasnim, razumljivim i nedvosmislenim rečima. Oni pisci koji konstruišu komplikovane, neodređene, zapetljane i protivrečne fraze najsigurnije ne znaju šta je to što žele da kažu: oni imaju samo tupu svest o nečemu što se još uvek muči da postane prava misao; oni takođe često žele da sakriju od sebe i od drugih da uistinu nemaju šta da kažu.“

Artur Šopenhauer je rođen 1788. u Gdanjsku. Uslovno se može smestiti u pravac nemačkog idealizma – ipak, Šopenhauer je posve jedinstvena pojava u filozofiji i najbolje ga je predstaviti kao klasičnog predstavnika pesimizma. Razmišljajući o Kantovoj „stvari po sebi“ zaključio je da je to volja, a koren njegovog pesimizma upravo je u shvatanju da svaka individualna volja uvek služi opštoj volji za produženjem vrste i da je čovekova sloboda na taj način dovedena u pitanje.

„Sva opširnost i isprepletenost besmislenih zapažanja koja nisu vredna čitanja trebala bi biti izbegnuta. Pisac mora štedeti vreme čitaoca, njegovu koncentraciju i pažnju; na ovaj način on navodi čitaoca da veruje kako je ono što mu izlaže vredno čitanja i da će nadoknaditi trud koji je uložen. Bolje je izostaviti nešto dobro nego napisati nešto što nije vredno pominjanja.“

„Najlepša je ona istina koja je gola, i što je izražavanje jednostavnije to je dublji utisak koji proizvodi; delom je to zbog toga što doživljaj ostaje neometeno zadržan u umu slušaoca bez uplitanja sporednih misli i delom zato što oseća da nije bio potkupljen i prevaren umetnošću retorike, već da je ceo efekat došao od same stvari.“

„Kao što nemar prema odeći odaje prezir prema društvu u kom se čovek kreće, tako i grub, nemaran i loš stil pokazuje sramno nepoštovanje prema čitaocu, koji onda to pravedno kažnjava time što neće pročitati knjigu.“

„Pisac treba da se čuva od toga da koristi nepotrebne retoričke ukrase, beskorisna preuveličavanja i uopšte, kao i u arhitekturi, treba izbegavati suvišne dekoracije – drugim rečima, on mora da teži čistoti stila. Sve što je suvišno imaće štetan efekat. Zakon jednostavnosti i naivnosti važi za sve lepe umetnosti, jer on je kompatibilan sa onim što je najuzvišenije.“

„Prava ekonomičnost izraza podrazumeva da se govori samo ono što vredi da bude izgovoreno, dok se izbegavaju sva ona rasplinuta objašnjenja stvari koje svako može sam da razume; dakle, podrazumeva jasno razlikovanje onoga što je neophodno od onoga što je izlišno. Na drugoj strani, nikada ne treba žrtvovati jasnoću i ništa od gramatike, da bi se postigla kratkoća.“

Šopenhauer je tokom života bio preterano opterećen popularnošću jednog drugog filozofa – Hegela. Hegel je u to vreme bio priznata veličina, dok je Šopenhauer zaslužena priznanja stekao tek posthumno. Nije se slagao sa Hegelovim idejama i smatrao je svoju filozofiju pravim produžetkom Kantovih zaključaka, a svuda je bio prinuđen da sluša kako se Hegelovo i Kantovo ime izgovaraju jedno uz drugo. Hegelov način pisanja upravo je onaj na koji Šopenhauer prikriveno aludira kada pominje zamršeni stil onoga čije misli nisu jasne ili uopšte ne postoje.

„Onaj ko piše nemarno pokazuje da ne ceni dovoljno svoje misli. Samo iz ubeđenosti u istinitost i važnost naših misli nastaje u nama inspiracija neophodna za neiscrpnu upornost da se pronađe najčistiji, najbolji i najmoćniji izraz za njih; kao što stavljamo svete relikvije i neprocenjiva umetnička dela u srebrne ili zlatne kutije. Iz ovog razloga su stari pisci – čije su misli, izražene njihovim rečima, trajale hiljadama godina i stoga ponele prestižnu titulu klasika – pisali sa potpunom posvećenošću.“

„Dobri pisci se uvek revnosno trude da prinude svoje čitaoce da tačno misle upravo ono što su mislili oni sami: jer ko ima nešto vredno da saopšti biće mu veoma važno da se to ne izgubi. Stoga dobar stil uglavnom počiva na tome da čovek zaista ima nešto da kaže: jedino, ta sitnica je upravo ono što većini pisaca naših dana nedostaje.“

Sreće i nesreće, to su beli i crni konji

Jovan Dučić kao negovatelj filozofsko-etičke proze duboko je promišljao motive čovekovog ponašanja, apsurdnost i paradoksalnost njegovih postupaka, borbe između onog što jesmo i onog što želimo biti. Napisavši zbirku filozofske proze „Blago cara Radovana“ sa nastavkom „Jutra sa Leutara“ poklanja nam pravo blago misli, reči, pitanja i odgovora.

U vremenu ekspanzije motivacionih knjiga, govora, „life coach“ trenera, Dučićeva filozofsko-etička proza čini se i dalje kao neprevaziđeno delo interpretacije svih psiholoških stanja i anatomije duše. Pisano lakim stilom, bliskim čoveku prošlog veka kao i ovog, Dučić nas uči „higijeni duše“.

Pored tumačenja praktične i utešiteljske proze, čitajući Dučića možemo naučiti i puno o tadašnjim velikanima, saznati neke zanimljivosti o njihovim životima i delanju – o Platonu, Sokratu, Aristotelu, Vergiliju, Geteu, Aleksandru, Puškinu, Stendalu, Šopenhaueru, o istoriji umetnosti i razvijanju kolektivnog ukusa naroda.

Čini se da su se ljudi hronološki menjali načinom življenja, izgledom, delanjem, ali suština ljudske psihe izgleda je ostala nepromenjena. Ljudi su tada patili i radovali se, bili tužni i srećni, svađali se i mirili, kajali, plesali, a to rade i danas.
U poglavljima o sreći, ljubavi, ženi, prijateljstvu, mladosti i starosti, pesniku, herojima, prorocima, kraljevima, mirnoći, mržnji, plesu, ljubomori, sujeti, strahu, razočarenju, rodoljublju, karakteru i uljudnosti, ogoljena je istina i suština naše podsvesti. Knjiga koja je bezbroj puta citirana, i kojoj je mesto definitivno uvek na dohvat ruke jer pročitati je jednom nije dovoljno, topla je preporuka za svakog čoveka bez obzira na književni ukus.

Naše proste istine grandioznom arhitekturom Dučić je iscrtao rečima finim, jednostavnim, a dubokim. Dirajući u srž našeg srca i psihologije, Dučić je opravdano jedan od najomiljenijih pisaca naše književne scene.

„Sreće i nesreće, to su beli i crni konji koji trče u istom pravcu, blisko i naporedo, tako da čas promaknu beli pored crnih, a čas crni pored belih.“

„Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego iko drugi, nego što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo na zemlji.“

„Salonska dama broji čoveku klase, godine službe, pare i zube; intelektualka mu broji misli i dela.“

„Iza gorkih reči ostaju gorka usta. Ko se dotakne prljavog predmeta, on uprlja svoje telo, a ko se dotakne prljavog čoveka on uprlja svoju dušu.“

„Lepota žene nije u lepoti i preciznosti crta, nego u ljupkosti duha i otmenosti duše.“

„Danas je najteža bolest našeg vremena bolest personalnosti. To se vidi u savremenom društvu gde je svako nalik na svakog.“

„Želja koja je besna i neobuzdana, to je već želja koja je upola postignut cilj.“

„Naivnost to je mladost srca. To je san u kome je sve lepše nego u istini. To je napraviti unutrašnji kriterijum većim od spoljnih dokaza.“

„Pesničko delo, ukoliko je dublje, utoliko je prostije“

„Jer što ipak najviše volimo u svakom piscu, novom ili prastarom, to su naše sopstvene misli i osećanja.“

Piše: Tamara Softić

Velike duše uvek je dočekivao žestok otpor osrednjih umova

Stvari u koje je verovao umeo je da podeli sa drugima tako jednostavno da ih je i obično dete moglo razumeti – jer, kako možete tvrditi da nešto znate, ako to ne možete objasniti jednom šestogodišnjaku.
ednom je veliki pesnik Gete rekao da je veliki pesnik pre svega velik pa tek onda pesnik. U svetu naučnika, Albert Ajnštajn je bio taj koji je pokazao da veličina jednog čoveka ne mora da ostane zatvorena u teško razumljivim naučnim spisima.

Kao što je i sam tvrdio da treba, stvari u koje je verovao umeo je da podeli sa drugima tako jednostavno da ih je i obično dete moglo razumeti – jer, kako možete tvrditi da nešto znate, ako to ne možete objasniti jednom šestogodišnjaku.

Ako se osvrnete za sobom, shvatićete da bi vas ovi citati Alberta Ajnštajna mnogo ranije mogli naučiti najvažnijim stvarima sa kojima ćete se susresti u životu. Prenesite ih onima koji svet tek otkrivaju.

Mašta je važnija od znanja.

Najlepše što možemo doživeti je ono što je tajanstveno. To je temeljni osećaj koji stoji u
zametku svake umetnosti i nauke…

Razlika između gluposti i genijalnosti je to što genijalnost ima svoje granice.

Kad čovek sedi jedan sat sa lepom devojkom, to vam se čini kao jedan minut. Ali neka sedi jedan
minut na vrućoj peći – to je duže od jednog sata. To je relativnost.

Ne možemo rešiti probleme na isti način na koji smo ih stvorili.

Intelektualci rešavaju probleme, genijalci ih sprečavaju.

Um je kao padobran – funkcioniše jedino ako je otvoren.

Zdrav razum je samo pregršt predrasuda koje smo usvojili do osamnaeste.

Ako nešto ne možete da objasnite šestogodišnjem detetu tada ni vi sami to ne razumete.

Važno je ne prestajati postavljati pitanja. Znatiželja ima svoj razlog postojanja. Čovek ne može izbeći osećaj strahopoštovanja dok promišlja tajne večnosti, života, veličanstvene strukture stvarnosti. Dovoljno je svakog dana pokušati shvatiti i maleni deo te tajne. Nikada se nemojte odreći svete znatiželje.

Čovek koji nikad u životu nije napravio grešku nikada nije započeo ništa novo.

Obrazovanje, to je ono što ostane nakon što zaboravite sve što ste naučili u školi.

Jednom kad prestanete da učite, počinjete da umirete.

Velike duše uvek je dočekivao žestok otpor osrednjih umova.

Neko kao vi uvek može da nađe malo vremena

„Ma dajte profesore”, kažu mi, „neko kao vi uvek može da nađe malo vremena.” Očigledno je da nas, humaniste, ne smatraju ozbiljnim stručnjacima, mi smo dangube.
Kad pozovem zubara i on mi kaže da cele sedmice nema slobodan termin, ja mu verujem. Čovek je ozbiljan profesionalac. Ali kad od mene traže da prisustvujem nekom sastanku ili okruglom stolu, da napišem esej ili budem član žirija a ja odgovorim da nemam vremena, meni ne veruju.

„Ma dajte profesore”, kažu mi, „neko kao vi uvek može da nađe malo vremena.” Očigledno je da nas, humaniste, ne smatraju ozbiljnim stručnjacima, mi smo dangube.

Napravio sam računicu. Pozivam kolege koji se bave srodnim profesijama da i oni urade to isto i da mi kažu da li sam u pravu. Jedna godina koja nije prestupna ima 8.760 časova. Osam sati sna, jedan sat za buđenje i toaletu, pola sata za svlačenje i stavljanje mineralne vode na noćni ormarić, i ne više od dva sata za obroke čini ukupno 730 sati.

Uz tri časa nedeljno od po dva sata i jedno popodne za primanje studenata, fakultet mi oduzima, za dvadesetak nedelja koliko traju predavanja, 220 sati za predavanja, 24 sata za ispite, 12 za razgovor o tezama, 78 za sednice i razne skupštine. Uzimajući u obzir pet diplomskih radova godišnje od po 350 stranica (u proseku tri minuta svaka), pročitanih najmanje dva puta, pre i posle pregleda, dolazimo do 175 sati. Za pismene radove, s obzirom da mnoge pregledaju moji saradnici, neću računati više od četiri po ispitnom roku, trideset strana za sat, pet minuta po strani, što za čitanje što za diskusiju, i eto još 60 časova. Ne računajući istraživanja, stigli smo do 1.465 časova ukupno.

Uređujem jedan časopis iz semiotike koji izlazi tri puta godišnje na ukupno 300 strana. Ne računajući pročitane i odbačene rukopise, posvećujući deset minuta svakoj stranici (procena, pregled, korektura), stižemo do 50 sati. Uređujem dve edicije vezane za moja stručna interesovanja i ako odvojim samo deset minuta za svaku stranu, to je još 300 sati. Moji prevedeni tekstovi, eseji, knjige, članci, istupanja na kongresima, računajući pri tom samo jezike koje mogu da kontrolišem, čine u proseku 1.500 strana godišnje; svakoj posvećujem dvadeset minuta (čitanje, kontrola, razgovor s prevodiocem lično, telefonom ili pismeno) i tako stižemo do 500 sati. A tu su i originalni rukopisi. Čak i ako ne pišem knjigu, sa esejima, referatima na kongresima, izveštajima, beleškama za predavanja i slično, evo novih 300 strana. Računajmo da na razmišljanje, beleške, kucanje i ispravke odlazi bar jedan sat po strani, i to su tih 300 sati. Kad je o Minervinoj svaštari reč, za traženje teme, pravljenje beležaka, konsultovanje neke druge knjige, pisanje, svođenje u željeni format, slanje ili diktiranje treba mi, u najboljem slučaju, tri sata; kad pomnožimo s 52 nedelje, evo novih 156 sati (da ne računam druge članke, neplanirane). I na kraju pošta kojoj, ne uspevajući da je svu pročitam, posvećujem tri prepodneva sedmično i koja mi oduzima još 624 sata.

Napravio sam računicu za 1987: prihvatajući samo deset odsto ponuda i ograničavajući se na strogo disciplinarne skupove, na promocije projekata kojima sam rukovodio ja sam ili moji saradnici, neodložna prisustva (akademske ceremonije, sastanci koje sazivaju resorna ministarstva), stižem do 372 sata efektivnog prisustva (ne računajući mrtvo vreme). Uzevši u obzir da su mnoge moje obaveze vezane za inostranstvo, dodao sam još 323 sata koja provodim u putovanjima. Ova računica pokazuje da samo deonica Milano – Rim traje četiri sata, uključujući taksi do aerodroma, čekanje, let, taksi u Rimu, smeštanje u hotelu i odlazak do mesta sastanka. Put do Njujorka traje 12 sati.

Krajnji zbir iznosi 8.094 sata. Kada se ta cifra oduzme od 8.760, koliko ima časova u jednoj godini, ostaje mi 666, odnosno jedan sat i četrdeset devet minuta dnevno za seks, viđenje s prijateljima i porodicom, sahrane, lečenje, šoping, sport i pozorište. Kao što se vidi, nisam uračunao vreme za čitanje štampanog materijala (knjige, članci, stripovi). Priznajem da sam to činio za vreme putovanja, u 323 sata, pet minuta po strani (samo čitanje i zabeleške), što znači da sam mogao da pročitam ukupno 3.876 – ekvivalent za samo 12,92 knjige od po 300 stranica. A tek pušenje?

Na šezdeset cigareta dnevno, koje treba upaliti i ugasiti, odlazi 182 sata. Tako dalje ne ide. Moraću da ostavim pušenje.

Umberto Eko

(1988.)

Ono što me najviše iznenađuje je…

Moglo bi se reći da je Dalaj Lama prilično zanimljiva ličnost, kao što je i njegovo stanovište o vanzemaljskom životu. U toku jednog intervjua Dalaj Lamu su upitali šta ga na svetu najviše iznenađuje, a njegov odgovor navodi nas da se na trenutak zaustavimo i razmislimo.

“Ono što me najviše iznenađuje je – čovek. On žrtvuje svoje zdravlje kako bi stekao novac. Potom on žrtvuje novac kako bi vratio svoje zdravlje. Toliko je zabrinut za budućnost da ne uživa u sadašnjosti. Rezultat je da čovek ne živi ni u sadašnjosti ni u budućnosti; živi kao da nikada neće umreti, a onda umire kao da nikad nije živeo”.
Prilično upečatljiva i snažna izjava. Naravno, vrlo je lako pročitati ovaj citat i kliknuti na neku drugu stranu ili video ili nešto treće, ali ako zaista odvojimo malo vremena i dopustimo da ova izjava odjekne u našem svesnom umu na nekoliko minuta, pravi smisao i dubina izrečenog će početi da deluje.

Živimo svoje živote na tako destruktivan način, a kako bismo nešto popravili koristimo samo novac. Da bi dobili taj novac moramo većinu naših dana da radimo poslove koje uglavnom ne volimo – što nije dobro za naše zdravlje. U određenom smislu mi smo kao robovi samo što to ne znamo.

Moćne životne lekcije

Kineski mislilac Konfučije, rođen je 551. godine pre nove ere.

Učio je ljude pravdi, iskrenosti, pravilima društvenih odnosa…Ovo su moćne životne lekcije zasnovane na njegovoj filozofiji. Njihova najveća vrednost je u tome što se mogu primeniti i u današnjem društvu.

– Još u mladosti treba da odsečeš štap na koji ćeš se oslanjati u starosti.

– Ne budi nesrećan što u ovome svetu niko ne zna za tebe. Zašto misliš da si toliko važan da bi mi trebali znati za tebe? A kada budeš zaista tako važan, a da i ne misliš o tome, oni će znati za tebe.

– Human čovek sigurno će se odlikovati vrlinom junaštva. Ipak, svaki hrabar čovek treba da se odlikuje humanošću.

– Nikada ne čini drugome ono, što ne bi želeo da drugi učini tebi.

– Naša najveća slava nije u tome da nikada ne padnemo, već da se svaki put kad padnemo podignemo.

– Mudrost, saosećanje i hrabrost su tri opšte priznata moralna kvaliteta muškaraca.

– Ako ti sam ne voliš novac, daj ga lopovima i oni ti ga neće uzeti.

– Preterati je isto tako loše kao i ne učiniti dovoljno.

Ovaj potok uzmi kao primer u svome životu…

Na potoku, koji je tekao kroz široku pustaru, sastaše se jednog jutra tri putnika, sva tri nepoznata jedan drugome: jedno momče, jedan sredovečni trgovac i jedan starac. Pored potoka bio je podignut jedan kamen i na njemu behu urezane ove reči: „Ovaj potok uzmi kao primer u svome životu.“

Odmarajući se kraj potoka, tri putnika počeše razgovarati o tome šta hoće da se kaže rečima urezanim na kamenu.

Momče protumači ovako: „Potok daje svakome putniku da ugasi žeđ, zato i čovek treba da bude prema svakom milostiv i svojim bližnjima koristan.“ Trgovac reče: „Ovaj se potok u početku probija kroz mnoge prepreke i čini velike napore, ali usput prima mnoge pritoke i biva sve bogatiji vodom i moćniji snagom, dok najzad ne postane silna reka. Prema tome potok nam služi kao primer na koji način da čovek dospe do bogatstva i moći.“

Starac je ćutao, a kad ona dvojica navališe na njega da i on kaže svoje mišljenje, on odgovori: „Voda ovoga potoka ništa ne vredi kad se zamuti i zaprlja. Onda ni stoka neće da je pije. Tako je i sa čovečijim životom. Zato, ko hoće da bude poštovan i viđen u svetu, mora daje čist od svakog greha i prljav­ štine kao bistra voda ovoga potoka.“

– Postoji samo jedan put za pravednika: Skreni levo, skreni desno, pa nećeš nikud stići. Samo pravim putem dolazi se do cilja.

Svako je sam odgovoran za svoj život

Opra Vinfri svojim je voditeljskim karakterom uvek prepunim emocija promenila svet “talk showa”. Njena je misija bila jedna – dirnuti ljude u srce i tako ih podstaći na pozitivne promene u životu. A poslednjim, inspirativnim, govorom na dodeli nagrada Zlatni globus, pokrenula je priče o mogućoj predsedničkoj kandidaturi.
Skupili smo 10 njenih životnih lekcija koje je voditeljka podelila sa svojom publikom u zadnjoj emisiji ‘The Oprah Winfrey show’ pre 6 godina.

1. Jedni drugima smo najbolji učitelji

“Nešto u meni vezalo se za svakoga od vas na način da samu sebe vidim u vama, i vas u meni. Postala sam vaš surogat koji postavlja pitanja, daje odgovore, uči, raste, proširuje moja razmišljanja, preispituje moja verovanja i način na koji gledam na svet. Slušala sam i rasla, i znam da ste vi rasli zajedno sa mnom.”

2. Svako od nas mora da pronađe sopstveni životni poziv

“Svako od nas ima poziv, a vaš pravi posao u životu je da otkrijete koji je to poziv i da počnete da ga izvršavate. Svaki put kada je na ovoj pozornici bila osoba koja je uspela, pričala je o poslu i o užitku koji je dobila radeći ono za šta je znala da joj je suđeno da radi.”

3. Tvoj poziv omogućiće ti da živiš punim plućima

“Tvoj poziv prosvetliće te i dati ti do znanja da si upravo tamo gde treba da budeš, radeći ono što treba da radiš. To je ono što želim svakome od vas i za šta se nadam da ćete poneti iz ovoga šoua. Da vas u životu vodi srce. Morate da zarađujete za život, razumem to. Ali isto tako morate da znate šta u vama budi životnu svetlost, tako da i vi, na vaš način, možete osvetljivati svet.”

4. Svi mi imamo platformu s koje možemo uticati na svet

“Možda je to 20 ljudi, možda 30 ljudi, 40 ljudi, vaša porodica, prijatelji, susedi, kolege iz razreda, kolege na poslu. Gde god da se nalazite, to je vaša platforma, vaša pozornica, vaš krug uticajnosti. To je vaš “talk show” i tu leži vaša moć. Na svaki način, svaki dan, pokazujete ljudima ko ste zapravo. Govorite sami za sebe. I kada to uraidte, primićete proporcionalno onome što dajete na kojoj god platformi da stojite.”

5. Svako je sam odgovoran za svoj život

“Niko osim vas nije odgovoran za vaš život. Nema veze šta je vaša mama radila; nema veza šta vaš tata nije radio. Vi ste odgovorni za sopostveni život… Vi ste odgovorni za energiju koju stvarate u sebi i za energiju koju dajete drugim ljudima.”

6. Svi mi delimo istu patnju i bol

“Šou me je naučio da postoji jedna stvar koja je zajednička svačijoj boli i patnji, a to je bezvrednost. Osećaj da nismo dovoljno vredni života za koji smo stvoreni.”

7. Ti si dovoljan

“Vrlo često “blokiramo” sopstvene blagoslove jer mislimo da nismo dovoljno dobri, dovoljno pametni, lepi ili bogati… Šou me je naučio da vredite samim tim što ste se rodili i što ste ovde. Ti sam, dovoljan si.”

8. Svako treba potvrdu drugih

“Razgovarala sam sa gotovo 30.000 ljudi u šou i svi oni su imali jednu zajedničku stvar: svi su tražili potvrdu drugih. Želeli su da znaju “Vidiš li me? Čuješ li me? Znači li ti išta ono što kažem?”
Pokušajte sa svojom decom, mužem, suprugom, šefom, prijateljima. Dajte im potvrdu. “Vidim te. Čujem te. I važno mi je šta imaš da kažeš.”

9. Svi mi možemo biti nečije utočište

“I nadam se da će svako od vas biti nečija sigurna luka – sigurno mesto na koje može pasti. Učinite za njih ono što je moj šou, kako mi govorite, učinio za vas. Povežite se. Prigrlite. Oslobodite. Volite nekoga. Samo jednu osobu. A onda proširite ljubav na dve osobe. I na koliko god možete. Videćete kakvu će to promenu doneti.”

10. Završeci donose početke

“Za sve postoji određeno vreme, i naše zajedničko vreme na ovoj platformi bliži se kraju. Ja tu ne vidim kraj, nego jedan neverovatan početak. Jedno poglavlje završeno. Drugo poglavlje počinje za sve nas.”

Pokušavam da vratim lјubav

Jednoga dana u Nјujorku vozio sam se s prijatelјem taksijem. Kada smo izašli iz taksija, moj prijatelј obratio se vozaču i rekao mu: „Hvala na vožnji. Savršeno vozite.“

Taksista je za trenutak zapanjeno ćutao, a onda rekao: „Da li vi to hoćete da pokažete da ste duhoviti?“

„Ne, dragi čoveče, ne šalim se na vaš račun. Divim vam se kako možete da ostanete smireni u ovako velikoj saobraćajnoj gužvi.“

„Dobro,“ – reče vozač i nastavi put. „Šta je u pitanju?“ – upitao sam.

„Pokušavam da vratim lјubav u Nјujork“ – objasnio je. „Verujem da to jedino može da spase ovaj grad.“

„Kako jedan čovek može da spase Nјujork?“

„Nije u pitanju jedan čovek. Verujem da sam tom taksisti ulepšao dan. Pretpostavimo da on ima dvadeset vožnji. Biće lјubazan s tih dvadeset mušterija zato što je neko bio lјubazan s njim. Te mušterije će, opet, biti lјubaznije sa svojim zaposlenima, ili prodavcima ili konobarima, pa čak i sa svojim porodicama. Na kraju će se ta srdačnost proširiti na najmanje hilјadu lјudi. Pretpostavlјam da sada shvataš da to nije tako loša ideja.“

„Ali od taksiste sada zavisi da li će on na ostale preneti srdačnost koju si ti prema njemu pokazao.“

„Zato se ne oslanjam samo na njega,“ – rekao je moj prijatelј. „Svestan sam da taj sistem nije najsigurniji pa ću danas isto tako da se ponašam sa još barem desetoro lјudi. Ako od tih desetoro uspem da usrećim troje, na kraju mogu indirektno da utičem na raspoloženje još tri hilјade lјudi.“
Teoretski posmatrano, zvuči dobro.“ – priznao sam – „ali, nisam siguran da je to i praktično izvodlјivo.“

„Ništa se ne gubi ako i nije. Ništa me ne košta da tom čoveku kažem da dobro obavlјa svoj posao. Nije dobio ni manju ni veću napojnicu. Pa šta, ako te onaj kome govoriš ne čuje? Sutra ću sresti nekog drugog taksistu koga mogu da pokušam da usrećim.“

„Ti si čudak na neki način“ – rekao sam.

„To samo pokazuje da si postao veliki cinik. Ja sam ovo proučavao. Izgleda da, pored novca, našim poštanskim službenicima nedostaje i to što im niko ne kaže da oni dobro obavlјaju posao.“

„Ali, oni ne rade kako treba.“

„Ne rade zato što ne osećaju da je bilo koga briga da li oni dobro rade. Zašto im neko ne bi uputio neku lepu reč?“

Upravo smo prolazili pored neke građevine i naišli na petoricu radnika koji su sedeli i ručali. Moj prijatelј se zaustavio. „Obavili ste ogroman posao, lјudi. Vaš posao je težak i opasan.“

Radnici su sumnjičavo posmatrali mog prijatelјa. „Kada ćete završiti tu zgradu?“

„U junu“ – odbrusio je jedan od njih.

„To je stvarno neverovatno. Mora biti da ste veoma ponosni.“

Nastavili smo put. „Nisam video nikoga kao što si ti još od Čoveka iz La Manče“ – rekoh mu.

„Kada ti lјudi razmisle o onome što sam im rekao, biće zadovolјniji. Grad će, na neki način, imati koristi od njihove sreće.“ „Ali ne možeš to da radiš potpuno sam!“ – pobunio sam se.

„Ti si samo jedna jedinka.“

„Najvažnije od svega jeste da se ne obeshrabriš. Postići da lјudi u ovom gradu ponovo postanu lјubazni nije nimalo lak zadatak, ali ako bih mogao da uklјučim i druge lјude u tu kampanju…“

„Upravo si namignuo ženi koja nije ništa naročito“ – rekao sam.

„Znam da nije,“ – odgovorio je, „ali, ako je učitelјica, njen razred imaće danas fantastičan dan.“