Čovjek koji ne provodi vrijeme sa svojom obitelji, nikada ne može postati pravi muškarac

Životne lekcije koje smo naučili od Kuma.
Kum (prvi, drugi i treći dio) su kultni klasici, jedan od najpopularnijih filmskih serijala svih vremena.

Kum nije samo zabavna gangstersga saga, već je to i slojevita priča o moći, obitelji i kapitalizmu.

Filmovi i knjiga sadrže veliki broj životnih lekcija koje možemo naučiti od Kuma, a to je svakako “ponuda koju je nemoguće odbiti”.

1. NE OBEĆAVAJTE AKO ZNATE DA NE MOŽETE OBEĆANJE I ISPUNITI
Vaša riječ je najvažnija stvar koju imate za ponuditi. Ne uzimajte je zdravo za gotovo. Uvijek prvo promislite možete li obećanje ispuniti. Sasvim je u redu na pokoji zahtjev reći „ne“ (osim ako nije na dan kada se udaje vaša kćer).

2. NE MIJEŠAJTE SE U PRIVATAN ŽIVOT DRUGIH LJUDI
Pogotovo se ne miješajte u život bračnog para. Trač ili davanje savjeta o osobnim stvarima i treba uvijek ostati nečiji osobni život- to je osobna privatnost koja se mora poštivati. Kad su Connie i Carlo imali svađu za stolom, Sonny je pokušao intervenirati, ali je bio ušutkan od gospođe Corleone “Sonny, ne miješaj se” – Carmela Corleone

3. OBITELJ JE NAJVAŽNIJA STVAR U ŽIVOTU
Krv je gušća od vode. “Čovjek koji ne provodi vrijeme sa svojom obitelji, nikada ne može postati pravi muškarac” i “Jedino bogatstvo na ovom svijetu su djeca, važnija od sveg novca ili moći na zemlji” – Don Vito Corleone

4. NEMOJTE IĆI PROTIV SVOJE OBITELJI
Nemojte biti kao Fredo Corleone. Bez obzira na to koliko ne volite svoju obitelj, oni su vaša obitelj. Iz poštovanja, nikad ne idite protiv svoje vlastite krvi, osim ako niste spremni na posljedice otuđenja (ili smrt). “Fredo, ti si moj stariji brat, i ja te volim. Ali nemoj nikada ići protiv obitelji. Nikad. “- Michael Corleone

5. NIKAD NE REAGIRAJTE DOK STE EMOTIVNI
Djelujte nakon što ste u glavi promislili o svim mogućim posljedicama koje bi se mogle dogoditi. Mislite mudro i diplomatski. Emocionalni ispadi, poput onih Santino “Sonny” Corleonea, koje su ga na kraju dovele do dna. Zašto? Jer je postao predvidljiv. Nemojte nikada postati predvidljivi. “Nikad ne mrzite svoje neprijatelje. To utječe na vašu prosudbu. ” – Michael Corleone.

6. DRŽITE PRIJATELJE BLIZU, ALI NEPRIJATELJE JOŠ BLIŽE.
Jednim okom uvijek pazite na svoje neprijatelje, a životnu partiju šaha igrajte precizno, predano i taktički. Zadržite dobre odnose, jer se u protivnom nećete moći vratiti u igru. Pogotovo u javnosti. Kad je Michaela Corleonea zastrašivao senator Pat Geary, on je jednostavno odgovorio: “Moja ponuda je ovo… ništa.” On je zadržao senatora u svom krugu i na kraju ga držao u šaci.

Da li je bolje biti žena?

Saznajte top 40 stvari po kojima se žene razlikuju od muškaraca i zašto im je život zbog toga lakši i jednostavniji!

– Neke su rezultat statistike, neke prosto “zakon prirode”, a neke šaljive!

– Statistički gledano, ženama se češće “opraštaju” saobraćajne kazne i slični prestupi.
– Nakon orgazma muškarcima je potreban odmor, ali žene mogu da dožive neograničen broj orgazama.
– Ženama znatno ređe ponestane izgovora za ponašanje i u svađama iznose više argumenata.
– Žene ne moraju da brinu oko gubitka kose, dok ćelavljenje muči više od 70 odsto muškaraca iznad 30-e.

– Manje se znoje od muškaraca.
– Žive duže.
– Većina žena ima bolji modni ukus od muškaraca.
– U proseku, ženama je lakše da “dođu” do seksa, odnosno pronađu partnera.
– Imaju veću toleranciju na bol.
– Mogu da se napiju brže i jeftinije od muškaraca.

– Žene mogu da se grle sa prijateljicama, a da okolina ne posumnja u njihovu seksualnu orijentaciju.
– Mogu da nose haljine, što je leti izuzetna prednost.
– Češće završavaju fakultet i u proseku su bolje obrazovane.
– Mogu da probuše uši i farbaju kosu kako god žele bez čudnih pogleda.
– Žene se među prvima spašavaju s brodova koji tonu, kaže statistika.

– Žene mogu da zaplaše muške šefove nabrajanjem ginekoloških problema koje ne razumeju.
– Mogu da pitaju za smer, a da se ne osećaju nesposobno zbog toga.
– Ženama se želja za seksom pojačava kako stare, pa ne brinu da će ih partner doživeti kao “slabu” i “staru za seks.
– Okolina će ženu koja plače doživeti kao emotivnu, a muškarca “slabićem”.

– Žene imaju besplatnu psihoterapiju u obliku prijateljica.
– Niske žene su slatke, dok se za niske muškarce misli da imaju “Napoleonov kompleks”.
– Od žena se ne očekuje da sve znaju same da poprave.
– Imaju bolje komunikacijske veštine.

– Istraživanja pokazuju da žene imaju 15 odsto veću verovatnoću da će preživeti nesreće.
– Žene koje nisu sportski talentovane u društvu se zbog toga ne ismevaju.
– Ako imaju velike uši, žene to znatno lakše prekriju.
– Da bi iskreno pričale o svojim osećanjima, žene ne moraju da se napiju.
– Za žene je kupovanje odeće zabava.

– Žene ne moraju da zovu prve, jer se to od njih ni ne očekuje.
-Sposobne su istovremeno da peglaju, telefoniraju i gledaju televiziju.
– Žene znaju istinu o tome da li je i koliko veličina važna, dok će muškarci uvek biti u dilemi.
– Od žena se ne očekuje da nose teške predmete.
– Ženama novi ruž može da ulepša dan.
– Od žena se ne očekuju da daruju cveće, već samo da ga primaju.
– Žene sazrevaju ranije od muškaraca, dok neki muškarci nikada ne dođu do tok stadijuma i večno ostanu nezreli.

– Ne moraju da brinu hoće li “uhvatiti nešto” rajsferšlusom.
– Ne osećaju se kao kukavice ako odbiju fizički obračun.
– Po pravilu dobijaju starateljstvo nad malom decom nakon razvoda.
– Znaju kakvu katarzu donosi plakanje.
– One su lepši pol!

Vrijeme kreće sada

Vreme kreće sad: Znete li šta se sve dogodi u svetu za samo 60 sekundi?
Neverovatno je šta sve može da se dogodi u samo jednom minutu.
edan minut, tačnije 60 sekundi prođe neverovatnom brzinom, pa ne možete ni da zamislite šta se sve u svetu dogodi za to vreme. Dok vi čitate ovaj tekst, sa druge strane se dešavaju neverovatne stvari. Spremni? Uključite štopericu!

250 beba će se roditi na svetu

To vam možda ne deluje kao tako mnogo, kad uzmete u obzir koliko ljudi živi na svetu, ali pomnožite to sa brojem minuta u toku dana. Svakog dana na svet dođe oko 360.000 beba!
83.300 ljudi će voditi ljubav
Prema istraživanjima, samo četiri odsto ljudi na svetu ima seks svakog dana. Ali… kad se sve izračuna, statistika kaže da tokom svakog minuta 83.300 ljudi vodi ljubav negde na planeti.
Srce će vam “kucnuti” između 60 i 100 puta

Broj otkucaja srca u minutu se razlikuje od osobe do osobe, ali u proseku, ljudi imaju između 60 i 100 otkucaja srca u minutu.
Krv će cirkulisati kroz čitav vaš vaskularni sistem tri puta
Krv se kreće telom vrlo brzo, tako da za minut triput “obrne krug”.
Trepnućete između 15 i 20 puta
Sad kad ste ovo pročitali, verovatno i više od 20 puta.
Ljudi će širom sveta pojesti oko 5 miliona kilograma hrane

A tokom tog istog minuta, u đubre će biti bačeno čitavih 2,2 miliona kilograma namirnica.

Neko kao vi uvek može da nađe malo vremena

„Ma dajte profesore”, kažu mi, „neko kao vi uvek može da nađe malo vremena.” Očigledno je da nas, humaniste, ne smatraju ozbiljnim stručnjacima, mi smo dangube.
Kad pozovem zubara i on mi kaže da cele sedmice nema slobodan termin, ja mu verujem. Čovek je ozbiljan profesionalac. Ali kad od mene traže da prisustvujem nekom sastanku ili okruglom stolu, da napišem esej ili budem član žirija a ja odgovorim da nemam vremena, meni ne veruju.

„Ma dajte profesore”, kažu mi, „neko kao vi uvek može da nađe malo vremena.” Očigledno je da nas, humaniste, ne smatraju ozbiljnim stručnjacima, mi smo dangube.

Napravio sam računicu. Pozivam kolege koji se bave srodnim profesijama da i oni urade to isto i da mi kažu da li sam u pravu. Jedna godina koja nije prestupna ima 8.760 časova. Osam sati sna, jedan sat za buđenje i toaletu, pola sata za svlačenje i stavljanje mineralne vode na noćni ormarić, i ne više od dva sata za obroke čini ukupno 730 sati.

Uz tri časa nedeljno od po dva sata i jedno popodne za primanje studenata, fakultet mi oduzima, za dvadesetak nedelja koliko traju predavanja, 220 sati za predavanja, 24 sata za ispite, 12 za razgovor o tezama, 78 za sednice i razne skupštine. Uzimajući u obzir pet diplomskih radova godišnje od po 350 stranica (u proseku tri minuta svaka), pročitanih najmanje dva puta, pre i posle pregleda, dolazimo do 175 sati. Za pismene radove, s obzirom da mnoge pregledaju moji saradnici, neću računati više od četiri po ispitnom roku, trideset strana za sat, pet minuta po strani, što za čitanje što za diskusiju, i eto još 60 časova. Ne računajući istraživanja, stigli smo do 1.465 časova ukupno.

Uređujem jedan časopis iz semiotike koji izlazi tri puta godišnje na ukupno 300 strana. Ne računajući pročitane i odbačene rukopise, posvećujući deset minuta svakoj stranici (procena, pregled, korektura), stižemo do 50 sati. Uređujem dve edicije vezane za moja stručna interesovanja i ako odvojim samo deset minuta za svaku stranu, to je još 300 sati. Moji prevedeni tekstovi, eseji, knjige, članci, istupanja na kongresima, računajući pri tom samo jezike koje mogu da kontrolišem, čine u proseku 1.500 strana godišnje; svakoj posvećujem dvadeset minuta (čitanje, kontrola, razgovor s prevodiocem lično, telefonom ili pismeno) i tako stižemo do 500 sati. A tu su i originalni rukopisi. Čak i ako ne pišem knjigu, sa esejima, referatima na kongresima, izveštajima, beleškama za predavanja i slično, evo novih 300 strana. Računajmo da na razmišljanje, beleške, kucanje i ispravke odlazi bar jedan sat po strani, i to su tih 300 sati. Kad je o Minervinoj svaštari reč, za traženje teme, pravljenje beležaka, konsultovanje neke druge knjige, pisanje, svođenje u željeni format, slanje ili diktiranje treba mi, u najboljem slučaju, tri sata; kad pomnožimo s 52 nedelje, evo novih 156 sati (da ne računam druge članke, neplanirane). I na kraju pošta kojoj, ne uspevajući da je svu pročitam, posvećujem tri prepodneva sedmično i koja mi oduzima još 624 sata.

Napravio sam računicu za 1987: prihvatajući samo deset odsto ponuda i ograničavajući se na strogo disciplinarne skupove, na promocije projekata kojima sam rukovodio ja sam ili moji saradnici, neodložna prisustva (akademske ceremonije, sastanci koje sazivaju resorna ministarstva), stižem do 372 sata efektivnog prisustva (ne računajući mrtvo vreme). Uzevši u obzir da su mnoge moje obaveze vezane za inostranstvo, dodao sam još 323 sata koja provodim u putovanjima. Ova računica pokazuje da samo deonica Milano – Rim traje četiri sata, uključujući taksi do aerodroma, čekanje, let, taksi u Rimu, smeštanje u hotelu i odlazak do mesta sastanka. Put do Njujorka traje 12 sati.

Krajnji zbir iznosi 8.094 sata. Kada se ta cifra oduzme od 8.760, koliko ima časova u jednoj godini, ostaje mi 666, odnosno jedan sat i četrdeset devet minuta dnevno za seks, viđenje s prijateljima i porodicom, sahrane, lečenje, šoping, sport i pozorište. Kao što se vidi, nisam uračunao vreme za čitanje štampanog materijala (knjige, članci, stripovi). Priznajem da sam to činio za vreme putovanja, u 323 sata, pet minuta po strani (samo čitanje i zabeleške), što znači da sam mogao da pročitam ukupno 3.876 – ekvivalent za samo 12,92 knjige od po 300 stranica. A tek pušenje?

Na šezdeset cigareta dnevno, koje treba upaliti i ugasiti, odlazi 182 sata. Tako dalje ne ide. Moraću da ostavim pušenje.

Umberto Eko

(1988.)

Važno je slušati

Jednom je prilikom jedan čovek pozvao svog prijatelja, indijanca u goste u veliki grad.Čovek je poveo indijanca u razgledanje grada i dok su se šetali indijanac, najednom, reče: „Čujem cvrčka!“

Nemoguće da od ovolike buke, brujanja automobila i galame, ti možeš čuti cvrčka – reče čovek.

Indijanac se na to sagne, razgrne grm i pokaže malog cvrčka.

„Kako?“ – upita čovek.

Indijanac na to zatraži jedan novčić i ispusti ga na pločnik. Novčić zazveči!

Prolaznici se zaustaviše i okrenuše prema mestu odakle je dolazio zvuk palog novčića.

„Ono što si naučio slušati čućeš, ma kakva buka bila, gde god bio“ – odgovori indijanac. „Kao što vidiš, svi ovi ljudi su u buci ipak čuli novčić, ali cvrčka nisu čuli.“

SLEPI PROSJAK

Jednog dana, jedan slepi čovek sedeo je na stepenicima jedne zgrade, sa šesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome je pisalo: „Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc.“

Jedan slučajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za reklamu, koji je tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavši novi natpis. U toku popodneva slučajni prolaznik se vratio do slepog coveka zapažajuci da je njegov šesir ovom prilikom bio pun novčica i novčanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i sta je to mogao napisati. Nasta ce prolaznik odgovoriti:

„Nisam napisao neistinu – samo sam napisao tvoju poruku na drugaciji nacin“, nasmeši se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno glasio: „Danas je prvi dan proleća… a ja ga ne mogu videti“.

Ako sejete dobrotu, požnjet ćete prijateljstvo

Kako je uz pomoć šake semena bogati direktor izabrao ko će ga naslediti

Jedan uspešni biznismen ušao je u duboku starost i shvatio kako je došlo vreme da ga neko zameni.

Umesto da sam izabere svoga naslednika među svojim pomoćnicima ili svojom familijom, odlučio je uraditi nešto neuobičajeno. Pozvao je sve potencijalne kandidate, finansijske direktore, šefove odreda i pogona, blagajnike, savetnike i održao im sledeći govor:

“Dragi prijatelji, došlo je vreme da ja završim moje poslovanje i odem u zasluženu penziju. Takođe, sada je najbolje odrediti novog generalnog direktora koji će voditi našu firmu u budućnosti… Odlučio sam da će to biti jedan od vas.”

Mladi perspektivni šefovi bili su zbunjeni…

“Daću svakom od vas po jedno seme. To je vrlo specijalno seme. Želim da ga posadite i zalivate i da se ponovno okupimo sledeće godine kako bismo videli šta ste učinili s njim. Tada ću odlučiti ko će biti moj naslednik.”

Na tom sastanku je bio i Džim, i kao svi prisutni dobio je semenku.

Kada je stigao kući, podelio je sa svojom ženom direktorovo razmišljanje i oni odlučiše zajedno negovati seme iz kog će niknuti biljka.

Pronašli su lepu teglu, stavili đubrivo, uzeli termometar, pročitali nekoliko knjiga o negovanju biljaka i živeli u ritmu novosti iz tegle.

Svakog su dana zalivali zemlju i nestrpljivo iščekivali da nešto iznikne.

Nakon 20-tak dana, neki od Džimovih kolega već su počeli u firmi govoriti o biljci koja raste. I Džim je sa suprugom svakodnevno gledao u teglu, ali se ništa nije događalo. Prošlo je više od mesec dana i još uvek ništa se nije dogodilo. Sada se već naveliko diskutovalo o biljkama.

Na zajedničkim ručkovima razmenjivale su se praktične ideje o brzom rastu i Džim je shvatio kako jedino kod njega nema ničeg i da je jedino on neuspešan.

Ni šest meseci kasnije ništa nije niklo u Džimovoj tegli.

Počeo je verovati kako je u nečemu pogrešio. Možda previše vode ili loše đubrivo ili, pak, nešto drugo, što nije mogao objasniti. Znao je da je učinio najbolje što je mogao i bilo mu je žao što je bez rezultata.

Godina je uskoro došla kraju i mladi šefovi su se sa svojim biljkama ponovno okupili oko generalnoga direktora. Džim je rekao svojoj ženi da neće nositi praznu teglu, ali ga je ona, ipak, uspela na to nagovoriti, rekavši mu neka pošteno kaže što se dogodilo. Osećao je mučninu i podmuklu bol u trbuhu.

Ovo će, slutio je, biti za njega najneugodniji trenutak u životu. Ipak, znao je da je ona u pravu i bio je čvrsto uveren kako ništa nije pogrešno učinio. Uneo je svoju praznu teglu u sobu za sastanke. Ugledao je na stolu različite, pažljivo odnegovane, biljke. Sve su bile prelepe, neodoljivo privlačne u svojoj bujnosti.

Stavio je, uz podsmjeh svojih prijatelja, svoju praznu teglu na pod. Bio je u pravu. Pred njim su bili tužni trenuci.

Kada je generalni direktor stigao, pogledom je preleteo preko svih biljaka i pozdravio kandidate. Džim je pokušao biti što dalje od njega kako ne bi susreo njegov pogled.

“Kako ste ih samo lepo odnegovali!” – počeo je generalni direktor. “Vidim da mi neće biti jednostavno pronaći naslednika…” I, u tom času je spazio praznu teglu. Zatražio je od podpredsednika da je donese i dovede vlasnika napred. Džim je pretrnuo.

“Sada će pući bruka… Možda će me izbaciti iz firme” – pomislio je.

Kada je istupio, generalni direktor ga je upitao što se to dogodilo s njegovom semenkom? I Džim mu je sve, iskreno i pošteno, ispričao. Generalni direktor zatraži od svih da sednu – osim Džima. Pogledao ih je i rekao:

“Džim, veoma sam ponosan na tebe… Poštovani, Džim je novi generalni direktor firme!”

Svima je to izgledalo, gotovo, nestvarno, posebno Džimu.

“Pa… kako je to moguće? Moja tegla je prazna…”, – mucao je zbunjeno.

Stari generalni direktor pojasni: “Pre godinu dana ja sam svakom od vas dao semenku iz koje ne može ništa niknuti. Dao sam vam mrtvo seme, sterilno. Svaki od vas, kada je video da ništa ne raste, odlučio je zameniti ga zdravim semenom. Svaki od vas – osim Džima. Svi ste mi doneli biljke i cveće od vašeg semena, a ne od moga. Jedino je Džim ponosno prihvatio neuspeh i imao dovoljno hrabrosti i poštenja da mi donese praznu teglu. Vi ste svi tražili uspeh – po svaku cenu, a Džimu je njegovo poštenje bilo važnije od uspeha. Zbog toga je on danas generalni direktor…”

I nastavi:

“Ako sejete poštenje, požnjet ćete poverenje.
Ako sejete dobrotu, požnjet ćete prijateljstvo.
Ako sejete poniznost, požnjet ćete pravu veličinu.
Ako sejete jednostavnost, požnjet ćete trajnu radost.
Ako sejete otvorenost, požnjet ćete poštovanje
Ako sejete odanost, požnjet ćete uspeh.
Ako sejete oproštaj, požnjet ćete pomirenje.
Ako sejete iskrenost i ljubav, požnjet ćete večnu radost i sreću.
Zato, pazite što sejete, jer to će nam odrediti šta ćemo kasnije žnjeti.”

Ljubav…i život

U trgovinu sa nakitom uđe malena djevojčica.
„U izlogu sam vidjela ogrlicu kakvu bih željela kupiti svojoj sestri.“ – reče i pokaza na tirkiznu oglicu.
„Koliko novaca imaš djevojčice?“ – upita trgovac.
Djevojčica se podigne na prste i na pult stavi novčanik sa nekoliko novčića i ponešto sitnica poput školjke, figurice i sl, te reče: “Hoće li to biti dovoljno? Htjela bih svojoj sestri kupiti poklon. Otkako nema mame ona se brine za mene i htjela bih joj nekako zahvaliti. Znate, ova ogrlica iste je boje kao i njezine oči. Mislim da bi joj se jako svidjela.“
Trgovac se nasmiješi, pospremi ogrlicu u poklon-kutijicu i pruži ju djevojčici.
„Siguran sam da će joj se dopasti.“ – reče.
Djevojčica presretna zahvali i izjuri iz trgovine.
Sutrada nu trgovinu uđe mlada žena tirkiznih očiju.
„Oprostite, zanima me je li ova ogrlica kupljena u vašoj trgovini“ – upita.
„Da, gospođice.“ – reče trgovac.
„Koliko je koštala?“ – upita mlada žena.
„Bojm se da vam to ne mogu reći.“- reče trgovac.
„Moja sestra nije mogla platiti ovu oglicu, znam da nema toliko novaca. Morat ću vam je vratiti.“- reče djevojka.
„Vaša je sestra platila najveću cijenu za ogrlicu – dala je sve što je imala.“

Realnost…

“Jedna porodica je proizvodila i prodavala cipele.
To je bila velika porodica od 60 ljudi.
Njih 50 je pravilo cipele, a 10 prodavalo.
Imali su dobru maržu. 40% prosečno.
Jednog dana došli su im stranci i ponudili cipele 20% jeftinije, da prodaju kao dodatni asortiman. Marža na tim cipelama bi bila 50%, a one bi i dalje bila jeftinija od domaće proizvodnje.
Kvalitet nije bio isti, ali u siromašnom selu kao što je bilo naše cena je bila važna.
Šta se onda dogodilo?
Umesto 50.000 komada domaće proizvodnje, sada se proizvodilo 20.000 komada, a 30.000 komada se uvozilo. Cena koštanja domaćih cipela je porasla i zbog manjih nabavki sirovina, kao i zbog nepopunjenih kapaciteta pogona. Budući da su u fabrici svi bili porodica, niko nije hteo nikoga da otpusti.
Stranci su još malo spustili cenu i zarada na uvoznim cipelama se povećavala, a na domaćim smanjivala.
U trećoj godini prodavalo se 45.000 stranih i 5.000 domaćih cipela.
Porodica je bila prinuđena da zatvori pogon zbog gubitaka. Pristali su da strancu prodaju firmu za 1 evro.
Selo tj. lokalna samouprava, da bi pomoglo porodici, pristalo je da na sebe preuzme dugove.
Iduće godine, stranci su podigli cenu cipela koje se više nisu pravile od kože, nego od skaja. Prave kožne cipele bilo je nemoguće kupiti.
Proizvođač mleka koji je prodavao kožu za cipele bio je prinuđen da podigne cenu mleka da nadomesti manjak zarade na koži.
Stranci su počeli da uvoze mleko jeftinije od domaćeg.
Proizvođač mleka je prodao krave i postao uvoznik mleka.
To mleko je bilo jeftinije od drugih i svi ostali proizvođači su prodali svoje krave, jer im se nije isplatilo da proizvode mleko.
Iduće godine mleko je poskupelo.
Trave je bilo dovoljno jer nije bilo dovoljno krava. Nije se više đubrila.
Proizvođač NPK đubriva morao je otpusti višak radnika, ali zbog predimenzionisanih kapaciteta samih pogona, pri ovom obimu cena koštanja proizvoda je bila prevelika. Stranci su počeli da uvoze jeftinije đubrivo.
Obim proizvodnje je još pao, fabrika je ređala gubitke i morala je da se zatvori.
Stranci su ponudili da je kupe za 1 evro.
Lokalna samouprava je pomogla i preuzela postojeće dugove.
Stranci su fabriku zatvorili i otpustili radnike.
Zadržali su monopol na uvoz đubriva, ali to je u tom trenutku bilo jako povoljno za nas jer fabrika nije pravila gubitke, a i đubrivo je bilo jeftinije.
Iduće godine đubrivo je poskupelo, al nismo mogli da biramo.
Nestalo je cipela, mleka, krava i đubriva.
Nismo znali šta da radimo, pa smo platili strane savetnike, koji su izračunali da je situacija lošija nego ranije i da sada uz fabrike moramo da damo i subvencije.
Nismo imali para da damo subvencije.
Stranci su nam pozajmili pare da im platimo da nam uzmu fabrike. Sa kamatom.”

Vladimir Lah