Afrički horoskop…

Počeci afričke astrologije proizlaze iz drevnih afričkih civilizacija. I najprimitivnija afrička plemena pokazala su zanimanje za astrologiju i zvezde… Naime, ta drevna afrička plemena su stvorili nešto što se zove geomancija (proricanje zemljom). Međutim, nije bila baš reč o zemlji, nego su „šamani“ nasumično bacali kosti koje su tada oblikovale crte i strelice – tako je nastala afrička astrologija!

Posebnost afričke astrologije je u tome što njeni simboli – poput porodice, predaka ili različitih sila prirode – dolaze pravo iz svakodnevnog okruženja ljudi. Dakle, šaman baca kosti na tlo pa na temelju oblika i likova iščitava iz njih budućnost.
Formira se 12 „figura“, poznate kao:

04.01. do 03.02. BAOBAB

04.02. do 05.03. BOGATSTVO JANTARA I SREBRA

06.03. do 04.04. PORODICA

05.04. do 04.05. SVET LJUBAVI

05.05. do 04.06. TRŽIŠTE

05.06. do 04.07. PREDAK

05.07. do 04.08. SUDIJA

05.08. do 03.09. KOLA

04.09. do 03.10. PUTNIK

04.10. do 03.11. HORIZONT

04.11. do 03.12. DETE SVETA

04.12. do 03.01. ŽETVA I ŽITNICA

Pogledaj koji si „znak“…

1. Baobab

Rođeni u ovom znaku pokazuju iskrenost, liberalnost i pažljivost. Imaju oštar um, ali ponekad upadnu u anksioznost sopstvenog uma. Pametni su i senzibilni pa uživaju u pozicijama moći i prestiža. Takvi ljudi ne dopuštaju da im naudi negativnost drugih ljudi.

2. Bogatstvo jantara i srebra

Ljudi rođeni u tom znaku su inteligentni i pametni, ali ponekad osećaju da su ljuti na ljude oko sebe. I to nije sve – oni ponekad mogu da se pretvore u pobunjenike zbog svoje „srčane“ navike. Međutim, njihov je plus je u tome što su neverovatno snažni pojedinci koji mogu da odole iskušenjima svih vrsta.

Da mi je samo 5 minuta vlasti…

“Da mi je samo 5 minuta vlasti!” često čujem nekog nezadovoljnika kako preti nekome. Ta čudna rečenica, izgleda da postoji samo kod Srba, jer ko bi drugi bio toliko lud da veruje kako bi nešto promenio za samo pet minuta na vlasti? … Ali vlast izgleda da je jača od bilo koje druge droge. To je inače, jedan od retkih muških poroka koje ne posedujem. U životu nisam vladao ni sa kim, a često ni sa samim sobom, pa ne znam u čemu je stvar. Da me nisu uporno jurile sve vlasti u ovoj zemlji, mogao sam da dobijem maniju gonjenja. Ali njihove vođe upoznavao sam tek kada su pali; odjedanput, ptretvarali su se divne obične ljude kojima je nanesena velika nepravda, i bili su po njihovim rečima, gotovo srećni što najzad imaju dovoljno vremena da se druže sa nama, običnima, koje su do juče proganjali.. “Nemoj nikad da sediš u prvom redu, sine!” savetovala je baba jednog mog prijatelja kada se ovaj svečano oblačio za nekakvu akademiju, i zaista, za poslednjih deset, petnaest godina, na modnim revijama u hotelu “Hajat”, gde sam obično sedeo u drugom, trećem redu , najmanje deset puta promenile su se zvanice iz prvog reda. Što je najgore, ili najbolje, svejedno, što vreme više prolazi, sve brže se menjaju na vrtešci vlasti . Ali amnezija ostaje ista. To kratkotrajno pamćenje, ili njegov gubitak, kao da neguju sve generacije političara koji kod nas veoma brzo posle silaska sa vlasti zaboravlaju kako su se ponašali dok su bili na vrhu. Pretpostavljam kako se oseća neko kome iznenada umuknu telefoni,a na sto prestanu da stižu besplatne karte za pozorišne premijere i koncerte, pozivnice za otvaranje izložbi ili sajmova, a umesto njih počnu da dolaze kazne za pogrešno parkiranje, o čemu nikada nisu ni mislili. Njihovi vozači i telohranitelji ostavljali su kola gdje bi im padalo na pamet. Što je najgore, zaboravili su koliko šta košta u restoranima i da li se uopšte bilo šta plaća, jer je sve unapred bilo plaćeno. Oni, što su se najmanje pet puta pojavljivali u svakim televizijskim vestima, danas mogu da budu viđeni na TV jedino ako pobede na predtakmičenju za neki kviz, u šta sumnjam. I svako od njih kao da nije ništa naučio od istorije propasti svojih prethodnika; čini se da nema nikoga ko ne veruje da će večno trajati. Kada je u 19. veku Omer-paša Latas posekao bosanske begove koji su se bili osilili, naredi da čuvenog bega Rizvanbegovića iz Stoca – dugogodišnjeg gospodara života i smrti, provedu na magarcu kroz čitavu Hercegovinu. Magarca je na povocu vodio njegov najstariji sin. Pratili su ih Latasovi askeri. I ko god da bi prošao pored nekada najmoćnijeg, sada poniženog starca, ili bi ga pljunuo ili udario ili se bacio kamenom na njega. I tada mu u susret naiđe neka grdosija od čoveka, ljutog izgleda i prekog pogleda. “E, moj Bože”- reče jedan od vojnika koji ga je pratio- “kad te ovaj udari, sa zemljom će te sastaviti!” “Neće on meni ništa…” – reče beg Rizvanbegović, -“njemu nijesam nikakva dobra učinio!”!

MOMO KAPOR

Ti si moja mama

Ti si moja mama. Ti si me u sebi nosila i čuvala devet meseci, brinula šta jedeš, kako i koliko dišeš, kuda se krećeš, na kom boku spavaš, koga slušaš, od koga se sklanjaš. U tebi sam rasla.
Trudila si se, više nego ikad, da budeš srećna i kada ti se plakalo, da bih ja osetila tu sreću. Strepila si svaki put kada bi doktor prelazio preko želatinastog stomaka i treptala kada bi na ekranu videla moje maleno srce kako bubnji.

Obilazila si prodavnice, ponosno birala još u petom mesecu sve ono što ćeš mi u danima kada se konačno upoznamo oblačiti. Navikavala si se na svoje novo uvećano telo. Na usporenije pokrete. Na teže disanje. Mazila si me i pričala mi. Ruka ti je srastala za stomak.

I donela si me me na ovaj svet, nikad jača, nikad hrabrija, lepa, nikad lepša, dobra, najbolja, moja.

Gledam te danas. Ponovo radiš iste stvari. Trudiš se da budeš najbolja, toliko se trudiš da već vidim kako sagorevaš u toj želji. Vučeš snagu iz umornog tela ko da mi sutra nećeš trebati. Umorićeš se, slomićeš se, rastužićeš se, počećeš da mrziš sebe jer osetićeš i sama kako kopniš.

Grubo zapostavljaš sebe, zbog mene. Tako se često smeješ na silu, a znam da bi ponekad plakala skrivena u onom tvom uglu i digla ruke od svega. Vidim ti u očima. Osetim preko dodira, mene ne možeš da prevariš.

Budi iskrena sa emocijama, jer ako ih budeš sputavala probiće te ko nejaku branu u jednom momentu. I ko onda može znati kako ćeš se nositi sa tom bujicom?

Idi kod frizera, idi na kafu, prošetaj sama, kupi sebi kupaći, nalakiraj nokte, upiši se na aerobik, pa skači. Sve to ne znači da si manje požrtvovana, da si sebi bitnija, da ne mariš za mene. Tvoja sreća se preliva na mene. Baš kao i tvoje nezadovoljstvo.

Trčiš kući, trčiš u prodavnicu, trčiš na posao, sa posla, trčiš na pijacu, sa pijace, do pekare. Proklinješ život što ti nije dao više ruku i nogu. Toliko si toga nabacala na svoja leđa, suludo verujući da sve „najbolje možeš sama“. I da sve moraš. A ne moraš. Neće svet iščeznuti, niti tvoja ljubav prema meni, ako jedan dan digneš noge na sto. Biće nam svima dobro, biće nam najbolje.

I ne moraš da radiš sve ono što druge mame rade. Jer druge mame nisu moja mama, one su neku drugu decu rodile, a ti si rodila mene. I ta druga deca nisu ja. I ono što njih raduje, možda bi mene rastužilo, ono što ona odbacuju, ja bih možda prigrlila.

Nemoj da me odgajaš prema knjigama, odgajaj me prema svom srcu. Prema onome što čuješ u njemu, što ti tvoj instinkt šapuće.

Nemoj da budeš tužna zbog toga što me voziš u pozajmljenim kolicima čiji prednji točak pravi osmicu. Uvek smo svuda stigle cele i na vreme. Nemoj da si potištena kada kraj tebe prođe majka sa bebom u nekim velelepnim kolicima. Ona je mogla i htela takva, ti nisi mogla ili nisi želela i to je u redu. Nijedna kolica, ni pozajmljena ni ganc nova, ne mogu da zamene udobnost tvojih ruku, i to je jedina istina.

Nemoj da veruješ u priče i savete koje čuješ. Veruj meni. Mom snu, mom apetitu, mom osmehu i plaču. Mom razvoju i pokretu. To neka ti bude jedino merilo da li sam zadovoljno dete. Niko osim tebe ne može bolje da zna moje potrebe, šta volim i šta je ono što me tišti.

Nemoj da se nadmećeš sa majkama i njihovom decom.

Nemoj da padaš u očaj što kažem samo „mama“, a druga deca već viču „daj mleko“, „dođi av av“. Ne prebacuj mi to. Nemoj da me manje voliš zbog toga. Možda misliš da ja ne razumem još uvek sve tvoje reči, ali ja ih osetim. A to je mnogo gore. Ne želim da se pretvorim u nesigurno dete, jer si me uvek sa nekim drugim detetom upoređivala.

Nemoj da preko mene nesvesno ispravljaš neke svoje ranije greške, dokazuješ se, pokazuješ se ili svetiš. Da preko mene isteruješ pravdu.

Nemoj prolaznicima da pravdaš moj plač. Da govoriš „izlaze zubići“ kada se pobunim što mi se neko unosi u lice. Ne mora svako da mi prija, i to nije razlog da se sramiš, da te obliva ladan znoj, i da me sa milionijednim, uglavnom pogrešnim, razlogom pravdaš. Ni tebi ne prija svako. Ali ja to poštujem.

Nemoj da misliš da si loša jer nisi član nijedne grupe “Mama i beba”. Jer nemaš vremena za diskusije unutar njih, jer nisi okačila nijednu fotografiju mog superhranljivog obroka. Niti si manje dobra što si mi juče namrvila kiflu u jogurt.

Nemoj da se nerviraš što me sa pet meseci nisi vodila na more. Biće vremena, more neće nikuda iscureti.

Nemoj da ti merila koliko si dobra majka budu poremećena, jer ćeš onda i mene naučiti da je uspeh u nekim ludim, pogrešnim stvarima. Nemoj da misliš da sam manje srećno dete, jer nemam sve ono što si videla da druga deca imaju. Meni ne treba instant, gotov svet, ja svoj svet hoću sam da stvaram, od rolni toalet papira, kutija, kesa, pertli. Nauči me da maštam i da od ničega čuda napravim, biće mi lakše i lepše u životu. Ne sputavaj me, već me hrabro prati.

Nemoj da se jedeš što nemaš veliku pomoć. Što ti se čini da su svi samo dvorske lude u prolazu koje me malo zabave, nasmeše, štipnu za obraz i odu. To je dobar filter da znamo ko treba da je u mom i tvom krugu, a ko izvan njega. Nemoj da si zbog toga ogorčena ili besna, jer tako me učiš gorčini i besu.

Nemoj da drugim mama zavidiš, jer me tako učiš zavisti. Nemoj biti nesigurna, učinićeš mene nesigurnim. Nemoj da ostaješ zbog mene, ako ti nije dobro. Ako ti se duša kruni i nestaješ. Dug put je pred nama, potrebna si mi jaka i poletna, a ne tužna i oslabljena. Nemoj da trpiš bilo koga i bilo šta zbog moje „dobrobiti“, jer to ćeš moći da gutaš jedno vreme, na duže staze će te ubiti, tebe, pa mene.

I možeš ti mama da me nosaš u naramku ko neko „siroče“, i da plačeš što ne možeš bolje i više, i možda ćeš prebacivati sebi što nemaš dovoljno novca, pa da mi obezbediš nov dušek, suv zid, veliku sobu, auto na baterije, lutku koja se ne gasi od priče, slanu morsku vodu, svež planinski vazduh, svaki mesec nove cipele, veliko dvorište, požrtvovanog tatu, više vremena, al jedino što ću ja pamtiti jeste tvoja ljubav. I snaga. Ne broj sati koje si provela sa mnom, već kako si ih provela.

To je jedino što mogu i želim da osetim, tebe nasmejanu, iskrenu i srećnu, tebe otvorenu koja me golicaš na bilo kakvom dušeku, bilo kakve sobe. Bez griže savesti da si negde omanula.

AUTOR/KA: JOVANA KEŠANSKI

Čovjek koji ne provodi vrijeme sa svojom obitelji, nikada ne može postati pravi muškarac

Životne lekcije koje smo naučili od Kuma.
Kum (prvi, drugi i treći dio) su kultni klasici, jedan od najpopularnijih filmskih serijala svih vremena.

Kum nije samo zabavna gangstersga saga, već je to i slojevita priča o moći, obitelji i kapitalizmu.

Filmovi i knjiga sadrže veliki broj životnih lekcija koje možemo naučiti od Kuma, a to je svakako “ponuda koju je nemoguće odbiti”.

1. NE OBEĆAVAJTE AKO ZNATE DA NE MOŽETE OBEĆANJE I ISPUNITI
Vaša riječ je najvažnija stvar koju imate za ponuditi. Ne uzimajte je zdravo za gotovo. Uvijek prvo promislite možete li obećanje ispuniti. Sasvim je u redu na pokoji zahtjev reći „ne“ (osim ako nije na dan kada se udaje vaša kćer).

2. NE MIJEŠAJTE SE U PRIVATAN ŽIVOT DRUGIH LJUDI
Pogotovo se ne miješajte u život bračnog para. Trač ili davanje savjeta o osobnim stvarima i treba uvijek ostati nečiji osobni život- to je osobna privatnost koja se mora poštivati. Kad su Connie i Carlo imali svađu za stolom, Sonny je pokušao intervenirati, ali je bio ušutkan od gospođe Corleone “Sonny, ne miješaj se” – Carmela Corleone

3. OBITELJ JE NAJVAŽNIJA STVAR U ŽIVOTU
Krv je gušća od vode. “Čovjek koji ne provodi vrijeme sa svojom obitelji, nikada ne može postati pravi muškarac” i “Jedino bogatstvo na ovom svijetu su djeca, važnija od sveg novca ili moći na zemlji” – Don Vito Corleone

4. NEMOJTE IĆI PROTIV SVOJE OBITELJI
Nemojte biti kao Fredo Corleone. Bez obzira na to koliko ne volite svoju obitelj, oni su vaša obitelj. Iz poštovanja, nikad ne idite protiv svoje vlastite krvi, osim ako niste spremni na posljedice otuđenja (ili smrt). “Fredo, ti si moj stariji brat, i ja te volim. Ali nemoj nikada ići protiv obitelji. Nikad. “- Michael Corleone

5. NIKAD NE REAGIRAJTE DOK STE EMOTIVNI
Djelujte nakon što ste u glavi promislili o svim mogućim posljedicama koje bi se mogle dogoditi. Mislite mudro i diplomatski. Emocionalni ispadi, poput onih Santino “Sonny” Corleonea, koje su ga na kraju dovele do dna. Zašto? Jer je postao predvidljiv. Nemojte nikada postati predvidljivi. “Nikad ne mrzite svoje neprijatelje. To utječe na vašu prosudbu. ” – Michael Corleone.

6. DRŽITE PRIJATELJE BLIZU, ALI NEPRIJATELJE JOŠ BLIŽE.
Jednim okom uvijek pazite na svoje neprijatelje, a životnu partiju šaha igrajte precizno, predano i taktički. Zadržite dobre odnose, jer se u protivnom nećete moći vratiti u igru. Pogotovo u javnosti. Kad je Michaela Corleonea zastrašivao senator Pat Geary, on je jednostavno odgovorio: “Moja ponuda je ovo… ništa.” On je zadržao senatora u svom krugu i na kraju ga držao u šaci.

Da li je bolje biti žena?

Saznajte top 40 stvari po kojima se žene razlikuju od muškaraca i zašto im je život zbog toga lakši i jednostavniji!

– Neke su rezultat statistike, neke prosto “zakon prirode”, a neke šaljive!

– Statistički gledano, ženama se češće “opraštaju” saobraćajne kazne i slični prestupi.
– Nakon orgazma muškarcima je potreban odmor, ali žene mogu da dožive neograničen broj orgazama.
– Ženama znatno ređe ponestane izgovora za ponašanje i u svađama iznose više argumenata.
– Žene ne moraju da brinu oko gubitka kose, dok ćelavljenje muči više od 70 odsto muškaraca iznad 30-e.

– Manje se znoje od muškaraca.
– Žive duže.
– Većina žena ima bolji modni ukus od muškaraca.
– U proseku, ženama je lakše da “dođu” do seksa, odnosno pronađu partnera.
– Imaju veću toleranciju na bol.
– Mogu da se napiju brže i jeftinije od muškaraca.

– Žene mogu da se grle sa prijateljicama, a da okolina ne posumnja u njihovu seksualnu orijentaciju.
– Mogu da nose haljine, što je leti izuzetna prednost.
– Češće završavaju fakultet i u proseku su bolje obrazovane.
– Mogu da probuše uši i farbaju kosu kako god žele bez čudnih pogleda.
– Žene se među prvima spašavaju s brodova koji tonu, kaže statistika.

– Žene mogu da zaplaše muške šefove nabrajanjem ginekoloških problema koje ne razumeju.
– Mogu da pitaju za smer, a da se ne osećaju nesposobno zbog toga.
– Ženama se želja za seksom pojačava kako stare, pa ne brinu da će ih partner doživeti kao “slabu” i “staru za seks.
– Okolina će ženu koja plače doživeti kao emotivnu, a muškarca “slabićem”.

– Žene imaju besplatnu psihoterapiju u obliku prijateljica.
– Niske žene su slatke, dok se za niske muškarce misli da imaju “Napoleonov kompleks”.
– Od žena se ne očekuje da sve znaju same da poprave.
– Imaju bolje komunikacijske veštine.

– Istraživanja pokazuju da žene imaju 15 odsto veću verovatnoću da će preživeti nesreće.
– Žene koje nisu sportski talentovane u društvu se zbog toga ne ismevaju.
– Ako imaju velike uši, žene to znatno lakše prekriju.
– Da bi iskreno pričale o svojim osećanjima, žene ne moraju da se napiju.
– Za žene je kupovanje odeće zabava.

– Žene ne moraju da zovu prve, jer se to od njih ni ne očekuje.
-Sposobne su istovremeno da peglaju, telefoniraju i gledaju televiziju.
– Žene znaju istinu o tome da li je i koliko veličina važna, dok će muškarci uvek biti u dilemi.
– Od žena se ne očekuje da nose teške predmete.
– Ženama novi ruž može da ulepša dan.
– Od žena se ne očekuju da daruju cveće, već samo da ga primaju.
– Žene sazrevaju ranije od muškaraca, dok neki muškarci nikada ne dođu do tok stadijuma i večno ostanu nezreli.

– Ne moraju da brinu hoće li “uhvatiti nešto” rajsferšlusom.
– Ne osećaju se kao kukavice ako odbiju fizički obračun.
– Po pravilu dobijaju starateljstvo nad malom decom nakon razvoda.
– Znaju kakvu katarzu donosi plakanje.
– One su lepši pol!

Vrijeme kreće sada

Vreme kreće sad: Znete li šta se sve dogodi u svetu za samo 60 sekundi?
Neverovatno je šta sve može da se dogodi u samo jednom minutu.
edan minut, tačnije 60 sekundi prođe neverovatnom brzinom, pa ne možete ni da zamislite šta se sve u svetu dogodi za to vreme. Dok vi čitate ovaj tekst, sa druge strane se dešavaju neverovatne stvari. Spremni? Uključite štopericu!

250 beba će se roditi na svetu

To vam možda ne deluje kao tako mnogo, kad uzmete u obzir koliko ljudi živi na svetu, ali pomnožite to sa brojem minuta u toku dana. Svakog dana na svet dođe oko 360.000 beba!
83.300 ljudi će voditi ljubav
Prema istraživanjima, samo četiri odsto ljudi na svetu ima seks svakog dana. Ali… kad se sve izračuna, statistika kaže da tokom svakog minuta 83.300 ljudi vodi ljubav negde na planeti.
Srce će vam “kucnuti” između 60 i 100 puta

Broj otkucaja srca u minutu se razlikuje od osobe do osobe, ali u proseku, ljudi imaju između 60 i 100 otkucaja srca u minutu.
Krv će cirkulisati kroz čitav vaš vaskularni sistem tri puta
Krv se kreće telom vrlo brzo, tako da za minut triput “obrne krug”.
Trepnućete između 15 i 20 puta
Sad kad ste ovo pročitali, verovatno i više od 20 puta.
Ljudi će širom sveta pojesti oko 5 miliona kilograma hrane

A tokom tog istog minuta, u đubre će biti bačeno čitavih 2,2 miliona kilograma namirnica.

Neko kao vi uvek može da nađe malo vremena

„Ma dajte profesore”, kažu mi, „neko kao vi uvek može da nađe malo vremena.” Očigledno je da nas, humaniste, ne smatraju ozbiljnim stručnjacima, mi smo dangube.
Kad pozovem zubara i on mi kaže da cele sedmice nema slobodan termin, ja mu verujem. Čovek je ozbiljan profesionalac. Ali kad od mene traže da prisustvujem nekom sastanku ili okruglom stolu, da napišem esej ili budem član žirija a ja odgovorim da nemam vremena, meni ne veruju.

„Ma dajte profesore”, kažu mi, „neko kao vi uvek može da nađe malo vremena.” Očigledno je da nas, humaniste, ne smatraju ozbiljnim stručnjacima, mi smo dangube.

Napravio sam računicu. Pozivam kolege koji se bave srodnim profesijama da i oni urade to isto i da mi kažu da li sam u pravu. Jedna godina koja nije prestupna ima 8.760 časova. Osam sati sna, jedan sat za buđenje i toaletu, pola sata za svlačenje i stavljanje mineralne vode na noćni ormarić, i ne više od dva sata za obroke čini ukupno 730 sati.

Uz tri časa nedeljno od po dva sata i jedno popodne za primanje studenata, fakultet mi oduzima, za dvadesetak nedelja koliko traju predavanja, 220 sati za predavanja, 24 sata za ispite, 12 za razgovor o tezama, 78 za sednice i razne skupštine. Uzimajući u obzir pet diplomskih radova godišnje od po 350 stranica (u proseku tri minuta svaka), pročitanih najmanje dva puta, pre i posle pregleda, dolazimo do 175 sati. Za pismene radove, s obzirom da mnoge pregledaju moji saradnici, neću računati više od četiri po ispitnom roku, trideset strana za sat, pet minuta po strani, što za čitanje što za diskusiju, i eto još 60 časova. Ne računajući istraživanja, stigli smo do 1.465 časova ukupno.

Uređujem jedan časopis iz semiotike koji izlazi tri puta godišnje na ukupno 300 strana. Ne računajući pročitane i odbačene rukopise, posvećujući deset minuta svakoj stranici (procena, pregled, korektura), stižemo do 50 sati. Uređujem dve edicije vezane za moja stručna interesovanja i ako odvojim samo deset minuta za svaku stranu, to je još 300 sati. Moji prevedeni tekstovi, eseji, knjige, članci, istupanja na kongresima, računajući pri tom samo jezike koje mogu da kontrolišem, čine u proseku 1.500 strana godišnje; svakoj posvećujem dvadeset minuta (čitanje, kontrola, razgovor s prevodiocem lično, telefonom ili pismeno) i tako stižemo do 500 sati. A tu su i originalni rukopisi. Čak i ako ne pišem knjigu, sa esejima, referatima na kongresima, izveštajima, beleškama za predavanja i slično, evo novih 300 strana. Računajmo da na razmišljanje, beleške, kucanje i ispravke odlazi bar jedan sat po strani, i to su tih 300 sati. Kad je o Minervinoj svaštari reč, za traženje teme, pravljenje beležaka, konsultovanje neke druge knjige, pisanje, svođenje u željeni format, slanje ili diktiranje treba mi, u najboljem slučaju, tri sata; kad pomnožimo s 52 nedelje, evo novih 156 sati (da ne računam druge članke, neplanirane). I na kraju pošta kojoj, ne uspevajući da je svu pročitam, posvećujem tri prepodneva sedmično i koja mi oduzima još 624 sata.

Napravio sam računicu za 1987: prihvatajući samo deset odsto ponuda i ograničavajući se na strogo disciplinarne skupove, na promocije projekata kojima sam rukovodio ja sam ili moji saradnici, neodložna prisustva (akademske ceremonije, sastanci koje sazivaju resorna ministarstva), stižem do 372 sata efektivnog prisustva (ne računajući mrtvo vreme). Uzevši u obzir da su mnoge moje obaveze vezane za inostranstvo, dodao sam još 323 sata koja provodim u putovanjima. Ova računica pokazuje da samo deonica Milano – Rim traje četiri sata, uključujući taksi do aerodroma, čekanje, let, taksi u Rimu, smeštanje u hotelu i odlazak do mesta sastanka. Put do Njujorka traje 12 sati.

Krajnji zbir iznosi 8.094 sata. Kada se ta cifra oduzme od 8.760, koliko ima časova u jednoj godini, ostaje mi 666, odnosno jedan sat i četrdeset devet minuta dnevno za seks, viđenje s prijateljima i porodicom, sahrane, lečenje, šoping, sport i pozorište. Kao što se vidi, nisam uračunao vreme za čitanje štampanog materijala (knjige, članci, stripovi). Priznajem da sam to činio za vreme putovanja, u 323 sata, pet minuta po strani (samo čitanje i zabeleške), što znači da sam mogao da pročitam ukupno 3.876 – ekvivalent za samo 12,92 knjige od po 300 stranica. A tek pušenje?

Na šezdeset cigareta dnevno, koje treba upaliti i ugasiti, odlazi 182 sata. Tako dalje ne ide. Moraću da ostavim pušenje.

Umberto Eko

(1988.)

Važno je slušati

Jednom je prilikom jedan čovek pozvao svog prijatelja, indijanca u goste u veliki grad.Čovek je poveo indijanca u razgledanje grada i dok su se šetali indijanac, najednom, reče: „Čujem cvrčka!“

Nemoguće da od ovolike buke, brujanja automobila i galame, ti možeš čuti cvrčka – reče čovek.

Indijanac se na to sagne, razgrne grm i pokaže malog cvrčka.

„Kako?“ – upita čovek.

Indijanac na to zatraži jedan novčić i ispusti ga na pločnik. Novčić zazveči!

Prolaznici se zaustaviše i okrenuše prema mestu odakle je dolazio zvuk palog novčića.

„Ono što si naučio slušati čućeš, ma kakva buka bila, gde god bio“ – odgovori indijanac. „Kao što vidiš, svi ovi ljudi su u buci ipak čuli novčić, ali cvrčka nisu čuli.“

SLEPI PROSJAK

Jednog dana, jedan slepi čovek sedeo je na stepenicima jedne zgrade, sa šesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome je pisalo: „Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc.“

Jedan slučajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za reklamu, koji je tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavši novi natpis. U toku popodneva slučajni prolaznik se vratio do slepog coveka zapažajuci da je njegov šesir ovom prilikom bio pun novčica i novčanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i sta je to mogao napisati. Nasta ce prolaznik odgovoriti:

„Nisam napisao neistinu – samo sam napisao tvoju poruku na drugaciji nacin“, nasmeši se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno glasio: „Danas je prvi dan proleća… a ja ga ne mogu videti“.