Čovjek koji ne provodi vrijeme sa svojom obitelji, nikada ne može postati pravi muškarac

Životne lekcije koje smo naučili od Kuma.
Kum (prvi, drugi i treći dio) su kultni klasici, jedan od najpopularnijih filmskih serijala svih vremena.

Kum nije samo zabavna gangstersga saga, već je to i slojevita priča o moći, obitelji i kapitalizmu.

Filmovi i knjiga sadrže veliki broj životnih lekcija koje možemo naučiti od Kuma, a to je svakako “ponuda koju je nemoguće odbiti”.

1. NE OBEĆAVAJTE AKO ZNATE DA NE MOŽETE OBEĆANJE I ISPUNITI
Vaša riječ je najvažnija stvar koju imate za ponuditi. Ne uzimajte je zdravo za gotovo. Uvijek prvo promislite možete li obećanje ispuniti. Sasvim je u redu na pokoji zahtjev reći „ne“ (osim ako nije na dan kada se udaje vaša kćer).

2. NE MIJEŠAJTE SE U PRIVATAN ŽIVOT DRUGIH LJUDI
Pogotovo se ne miješajte u život bračnog para. Trač ili davanje savjeta o osobnim stvarima i treba uvijek ostati nečiji osobni život- to je osobna privatnost koja se mora poštivati. Kad su Connie i Carlo imali svađu za stolom, Sonny je pokušao intervenirati, ali je bio ušutkan od gospođe Corleone “Sonny, ne miješaj se” – Carmela Corleone

3. OBITELJ JE NAJVAŽNIJA STVAR U ŽIVOTU
Krv je gušća od vode. “Čovjek koji ne provodi vrijeme sa svojom obitelji, nikada ne može postati pravi muškarac” i “Jedino bogatstvo na ovom svijetu su djeca, važnija od sveg novca ili moći na zemlji” – Don Vito Corleone

4. NEMOJTE IĆI PROTIV SVOJE OBITELJI
Nemojte biti kao Fredo Corleone. Bez obzira na to koliko ne volite svoju obitelj, oni su vaša obitelj. Iz poštovanja, nikad ne idite protiv svoje vlastite krvi, osim ako niste spremni na posljedice otuđenja (ili smrt). “Fredo, ti si moj stariji brat, i ja te volim. Ali nemoj nikada ići protiv obitelji. Nikad. “- Michael Corleone

5. NIKAD NE REAGIRAJTE DOK STE EMOTIVNI
Djelujte nakon što ste u glavi promislili o svim mogućim posljedicama koje bi se mogle dogoditi. Mislite mudro i diplomatski. Emocionalni ispadi, poput onih Santino “Sonny” Corleonea, koje su ga na kraju dovele do dna. Zašto? Jer je postao predvidljiv. Nemojte nikada postati predvidljivi. “Nikad ne mrzite svoje neprijatelje. To utječe na vašu prosudbu. ” – Michael Corleone.

6. DRŽITE PRIJATELJE BLIZU, ALI NEPRIJATELJE JOŠ BLIŽE.
Jednim okom uvijek pazite na svoje neprijatelje, a životnu partiju šaha igrajte precizno, predano i taktički. Zadržite dobre odnose, jer se u protivnom nećete moći vratiti u igru. Pogotovo u javnosti. Kad je Michaela Corleonea zastrašivao senator Pat Geary, on je jednostavno odgovorio: “Moja ponuda je ovo… ništa.” On je zadržao senatora u svom krugu i na kraju ga držao u šaci.

Šta mislite o zapadnoj civilizaciji

Ni genijalne ličnosti iz istorije nisu bile imune na neprijatelje i podbadanja.

Ni genijalne ličnosti iz istorije nisu bile imune na neprijatelje i podbadanja, pa su sa zadovoljstvom uzvraćali. Vinston Čerčil, Mahatma Gandi, Elizabet Tejlor, Mocart i mnogi drugi imali su “otrovan jezik” kada bi ih neko provocirao.

Otkrijte kako su se nosili sa protivnicima u 10 najboljih odgovora:

1. Sparta Filipu II Makedonskom

Kralj Filip: “Ako pobedim u ovom ratu, vi ćete zauvek biti robovi”.
Sparta: “Ako”.

2. Doroti Parker pijancu

Pijanac: “Ne mogu da podnesem budale”.
Doroti Parker: “Očito je tvoja majka mogla”.

3. Stiven Hoking studentu

Student: “Tvrdite da bi može postojati nebrojeno puno paralelnih svemira. Znači li to da može postojati paralelni svemir u kojem sam ja pametniji od vas”?
Stiven Hoking: “Da. Kao i svemir u kojem si ti duhovit”.

4. Mahatma Gandi novinaru

Novinar: “Šta mislite o zapadnoj civilizaciji”?
Mahatma Gandi: “Mislim da je civilizacija na zapadu dobra ideja”.

5. Vinston Čerčil Dž. B. Šou

Džordž Bernard Šou: “Šaljem vam dve ulaznice za prvo veče moje nove predstave. Povedite prijatelja…ako ga imate”.
Vinston Čerčil: “Nikako ne mogu stići na prvo veče. Doći ću na drugo…ako ga bude”.

6. Edna Ferber Noelu Kauardu

Noel Kauard: “Edna, pa ti gotovo da izgledaš poput muškarca”.
Edna Ferber: “Kakva slučajnost, i ti isto”.

7. Gručo Marks takmičarki u TV šouu

Takmičarka: “Imam desetoro dece”.
Gručo Marks: “Deset? Zašto tako puno”?
Takmičarka: “Zato što volim svog muža”.
Gručo Marks: “Volim i ja cigare, ali ih ipak povremeno vadim iz usta.

8. Eminem novinarki

Novinarka: “Ljudi govore da je Lil Vejn poslat od Boga kako bi naučio ljude da repuju…”
Eminem: “Ne sećam se da sam ikoga poslao”.

9. Elizabet Tejlor novinaru

Novinar: “Koji vam je muški glavni lik bio najbolji partner u filmovima”?
Elizabet:”Od onih koji su mi najdraži, trebalo bi da spomenem neke konje i pse”.

10. Mocart obožavaocu

“Gospodine Mocart, razmišljam o pisanju simfonija. Možete li mi dati neki predlog kako da počnem”?
Mocart: “Simfonije su složena muzička forma, možda bi trebalo da krenete sa nečim jednostavnijim pa polako da dođete do simfonije”.
“Ali gospodine Mocart, vi ste pisali simfonije u uzrastu od osam godina”!
Mocart: “Istina, ali ja nikad nikoga nisam pitao kako to da radim”.

Da li je bolje biti žena?

Saznajte top 40 stvari po kojima se žene razlikuju od muškaraca i zašto im je život zbog toga lakši i jednostavniji!

– Neke su rezultat statistike, neke prosto “zakon prirode”, a neke šaljive!

– Statistički gledano, ženama se češće “opraštaju” saobraćajne kazne i slični prestupi.
– Nakon orgazma muškarcima je potreban odmor, ali žene mogu da dožive neograničen broj orgazama.
– Ženama znatno ređe ponestane izgovora za ponašanje i u svađama iznose više argumenata.
– Žene ne moraju da brinu oko gubitka kose, dok ćelavljenje muči više od 70 odsto muškaraca iznad 30-e.

– Manje se znoje od muškaraca.
– Žive duže.
– Većina žena ima bolji modni ukus od muškaraca.
– U proseku, ženama je lakše da “dođu” do seksa, odnosno pronađu partnera.
– Imaju veću toleranciju na bol.
– Mogu da se napiju brže i jeftinije od muškaraca.

– Žene mogu da se grle sa prijateljicama, a da okolina ne posumnja u njihovu seksualnu orijentaciju.
– Mogu da nose haljine, što je leti izuzetna prednost.
– Češće završavaju fakultet i u proseku su bolje obrazovane.
– Mogu da probuše uši i farbaju kosu kako god žele bez čudnih pogleda.
– Žene se među prvima spašavaju s brodova koji tonu, kaže statistika.

– Žene mogu da zaplaše muške šefove nabrajanjem ginekoloških problema koje ne razumeju.
– Mogu da pitaju za smer, a da se ne osećaju nesposobno zbog toga.
– Ženama se želja za seksom pojačava kako stare, pa ne brinu da će ih partner doživeti kao “slabu” i “staru za seks.
– Okolina će ženu koja plače doživeti kao emotivnu, a muškarca “slabićem”.

– Žene imaju besplatnu psihoterapiju u obliku prijateljica.
– Niske žene su slatke, dok se za niske muškarce misli da imaju “Napoleonov kompleks”.
– Od žena se ne očekuje da sve znaju same da poprave.
– Imaju bolje komunikacijske veštine.

– Istraživanja pokazuju da žene imaju 15 odsto veću verovatnoću da će preživeti nesreće.
– Žene koje nisu sportski talentovane u društvu se zbog toga ne ismevaju.
– Ako imaju velike uši, žene to znatno lakše prekriju.
– Da bi iskreno pričale o svojim osećanjima, žene ne moraju da se napiju.
– Za žene je kupovanje odeće zabava.

– Žene ne moraju da zovu prve, jer se to od njih ni ne očekuje.
-Sposobne su istovremeno da peglaju, telefoniraju i gledaju televiziju.
– Žene znaju istinu o tome da li je i koliko veličina važna, dok će muškarci uvek biti u dilemi.
– Od žena se ne očekuje da nose teške predmete.
– Ženama novi ruž može da ulepša dan.
– Od žena se ne očekuju da daruju cveće, već samo da ga primaju.
– Žene sazrevaju ranije od muškaraca, dok neki muškarci nikada ne dođu do tok stadijuma i večno ostanu nezreli.

– Ne moraju da brinu hoće li “uhvatiti nešto” rajsferšlusom.
– Ne osećaju se kao kukavice ako odbiju fizički obračun.
– Po pravilu dobijaju starateljstvo nad malom decom nakon razvoda.
– Znaju kakvu katarzu donosi plakanje.
– One su lepši pol!

Neko kao vi uvek može da nađe malo vremena

„Ma dajte profesore”, kažu mi, „neko kao vi uvek može da nađe malo vremena.” Očigledno je da nas, humaniste, ne smatraju ozbiljnim stručnjacima, mi smo dangube.
Kad pozovem zubara i on mi kaže da cele sedmice nema slobodan termin, ja mu verujem. Čovek je ozbiljan profesionalac. Ali kad od mene traže da prisustvujem nekom sastanku ili okruglom stolu, da napišem esej ili budem član žirija a ja odgovorim da nemam vremena, meni ne veruju.

„Ma dajte profesore”, kažu mi, „neko kao vi uvek može da nađe malo vremena.” Očigledno je da nas, humaniste, ne smatraju ozbiljnim stručnjacima, mi smo dangube.

Napravio sam računicu. Pozivam kolege koji se bave srodnim profesijama da i oni urade to isto i da mi kažu da li sam u pravu. Jedna godina koja nije prestupna ima 8.760 časova. Osam sati sna, jedan sat za buđenje i toaletu, pola sata za svlačenje i stavljanje mineralne vode na noćni ormarić, i ne više od dva sata za obroke čini ukupno 730 sati.

Uz tri časa nedeljno od po dva sata i jedno popodne za primanje studenata, fakultet mi oduzima, za dvadesetak nedelja koliko traju predavanja, 220 sati za predavanja, 24 sata za ispite, 12 za razgovor o tezama, 78 za sednice i razne skupštine. Uzimajući u obzir pet diplomskih radova godišnje od po 350 stranica (u proseku tri minuta svaka), pročitanih najmanje dva puta, pre i posle pregleda, dolazimo do 175 sati. Za pismene radove, s obzirom da mnoge pregledaju moji saradnici, neću računati više od četiri po ispitnom roku, trideset strana za sat, pet minuta po strani, što za čitanje što za diskusiju, i eto još 60 časova. Ne računajući istraživanja, stigli smo do 1.465 časova ukupno.

Uređujem jedan časopis iz semiotike koji izlazi tri puta godišnje na ukupno 300 strana. Ne računajući pročitane i odbačene rukopise, posvećujući deset minuta svakoj stranici (procena, pregled, korektura), stižemo do 50 sati. Uređujem dve edicije vezane za moja stručna interesovanja i ako odvojim samo deset minuta za svaku stranu, to je još 300 sati. Moji prevedeni tekstovi, eseji, knjige, članci, istupanja na kongresima, računajući pri tom samo jezike koje mogu da kontrolišem, čine u proseku 1.500 strana godišnje; svakoj posvećujem dvadeset minuta (čitanje, kontrola, razgovor s prevodiocem lično, telefonom ili pismeno) i tako stižemo do 500 sati. A tu su i originalni rukopisi. Čak i ako ne pišem knjigu, sa esejima, referatima na kongresima, izveštajima, beleškama za predavanja i slično, evo novih 300 strana. Računajmo da na razmišljanje, beleške, kucanje i ispravke odlazi bar jedan sat po strani, i to su tih 300 sati. Kad je o Minervinoj svaštari reč, za traženje teme, pravljenje beležaka, konsultovanje neke druge knjige, pisanje, svođenje u željeni format, slanje ili diktiranje treba mi, u najboljem slučaju, tri sata; kad pomnožimo s 52 nedelje, evo novih 156 sati (da ne računam druge članke, neplanirane). I na kraju pošta kojoj, ne uspevajući da je svu pročitam, posvećujem tri prepodneva sedmično i koja mi oduzima još 624 sata.

Napravio sam računicu za 1987: prihvatajući samo deset odsto ponuda i ograničavajući se na strogo disciplinarne skupove, na promocije projekata kojima sam rukovodio ja sam ili moji saradnici, neodložna prisustva (akademske ceremonije, sastanci koje sazivaju resorna ministarstva), stižem do 372 sata efektivnog prisustva (ne računajući mrtvo vreme). Uzevši u obzir da su mnoge moje obaveze vezane za inostranstvo, dodao sam još 323 sata koja provodim u putovanjima. Ova računica pokazuje da samo deonica Milano – Rim traje četiri sata, uključujući taksi do aerodroma, čekanje, let, taksi u Rimu, smeštanje u hotelu i odlazak do mesta sastanka. Put do Njujorka traje 12 sati.

Krajnji zbir iznosi 8.094 sata. Kada se ta cifra oduzme od 8.760, koliko ima časova u jednoj godini, ostaje mi 666, odnosno jedan sat i četrdeset devet minuta dnevno za seks, viđenje s prijateljima i porodicom, sahrane, lečenje, šoping, sport i pozorište. Kao što se vidi, nisam uračunao vreme za čitanje štampanog materijala (knjige, članci, stripovi). Priznajem da sam to činio za vreme putovanja, u 323 sata, pet minuta po strani (samo čitanje i zabeleške), što znači da sam mogao da pročitam ukupno 3.876 – ekvivalent za samo 12,92 knjige od po 300 stranica. A tek pušenje?

Na šezdeset cigareta dnevno, koje treba upaliti i ugasiti, odlazi 182 sata. Tako dalje ne ide. Moraću da ostavim pušenje.

Umberto Eko

(1988.)

Važno je slušati

Jednom je prilikom jedan čovek pozvao svog prijatelja, indijanca u goste u veliki grad.Čovek je poveo indijanca u razgledanje grada i dok su se šetali indijanac, najednom, reče: „Čujem cvrčka!“

Nemoguće da od ovolike buke, brujanja automobila i galame, ti možeš čuti cvrčka – reče čovek.

Indijanac se na to sagne, razgrne grm i pokaže malog cvrčka.

„Kako?“ – upita čovek.

Indijanac na to zatraži jedan novčić i ispusti ga na pločnik. Novčić zazveči!

Prolaznici se zaustaviše i okrenuše prema mestu odakle je dolazio zvuk palog novčića.

„Ono što si naučio slušati čućeš, ma kakva buka bila, gde god bio“ – odgovori indijanac. „Kao što vidiš, svi ovi ljudi su u buci ipak čuli novčić, ali cvrčka nisu čuli.“

Refleksija majke

Dala sam ti život,
ali ne mogu živjeti umjesto tebe.

Mogu ti dati upute,
ali ne mogu te voditi.

Mogu te odvesti u crkvu,
ali ne mogu te natjerati da vjeruješ.

Mogu te naučiti što je dobro, a što loše,
ali ne mogu odlučivati umjesto tebe.

Mogu ti kupiti odjeću,
ali ne mogu kreirati tvoju unutarnju ljepotu.

Mogu ti ponuditi savjet,
ali ne mogu ga prihvatiti umjesto tebe.

Mogu ti dati ljubav,
ali ne mogu te prisiljavati na nju.

Mogu te naučiti kako dijeliti s drugima,
ali ne mogu te učiniti nesebičnom.

Mogu te naučiti kako poštovati druge,
no ne mogu te prisiliti pokazati čast.

Mogu te savjetovati o prijateljstvu,
ali ne mogu odabrati prijatelje umjesto tebe.

Mogu te savjetovati o spolnosti,
ali ne mogu te držati nevinom.

Mogu ti govoriti o alkoholu i drogi,
ali ne mogu reći „Ne“ umjesto tebe,

Mogu ti govoriti o ciljevima,
ali ih ne mogu ih postići za tebe.

Mogu ti govoriti o dobroti,
Ali ne mogu te natjerati da budeš milostiva.

Mogu moliti za tebe,
Ali ne mogu te natjerati da hodaš uz Boga.

Mogu ti reći kako živjeti,
ali ne mogu ti dati vječni život.

Mogu te bezuvjetno voljeti čitavog života…
I hoću.

Marsha Youree

Ljubavna priča

U njegovom rodnom Tršiću još uvek odjekuju koraci jednog spretnog, veselog i zaljubljenog dečaka koji je posedovao različitost, ali i čvrstu veru da će sa svojom Ružom osvojiti čitav svet dok sa 17 godina čuva ovce po okolnim pašnjacima u predvečerje izbijanja Prvog srpskog ustanka.
Iako je sakupljajući narodne umotvorine, priče, izvorne pesme i bezobrazluke, čitav svoj život Vuk Stefanović Karadžić posvetio reformi našeg pisma, rečnika i očuvanju duhovnog blaga, on je uprkos velikom naučnoknjiževnom radu bio pre svega čovek kao i svaki drugi koji je imao i svoj ljubavni život protkan strahovima, strepnjom i patnjom. Burne istorijske prilike Srbije 19. veka uspele su da sačuvaju sećanje na Ružu, njegovu prvu dečačku ljubav i doživotnu muzu, Saru, koja je uspela da ga oslobodi kompleksa teške bolesti i Anu, sa kojom je ponovo našao sreću i oformio porodicu.

Ruža Todorova

Poznavaoci lirike Vuka Karadžića uviđaju da se u svakom njegovom opisu devojke koja, bilo da je zlato materino ili zrno biserovo, krije lik njegove rumene kao ruža prve platonske i nikada nepreboljene ljubavi čije je ime bilo Ruža, a koja je po ocu nazvana Todorava.

U njegovom rodnom Tršiću još uvek odjekuju koraci jednog spretnog, veselog i zaljubljenog dečaka koji je posedovao različitost, ali i čvrstu veru da će sa svojom Ružom osvojiti čitav svet dok sa 17 godina čuva ovce po okolnim pašnjacima u predvečerje izbijanja Prvog srpskog ustanka. On pod miškom nosi bukvar i „uči se pismena”, a ona plete i peva narodne izvorne pesme. Dok je sa uživanjem slušao njen zvonki glas kako odzvanja po obronicma okolnih planina, čini se da nije bilo srećnijeg dečaka.

Zaljubili su se tako snažno i čedno da su Vukov otac Stevan i Ružin Todor smatrali da je samo pitanje vremena kada će se njihova deca i venčati. Nažalost, na te srećne dane dečačkog života u kojima je ceo Tršić očekivao prosidbu, srušila se surova stvarnost. Prvo razdvajanje im je doneo ustanak u kojem je pismeni Vuk obavljao razne pisarske poslove kod Đorđa Ćurčije i Jakova Nenadovića, ali nisu tugovali. Ona ga je čekala, a on upsevao da između bojevanja sa Turcima dođe i ukrade poslednje trenutke sreće sa njom.

Niko nije mogao da pretpostavi kakva će podmukla bolest 1808. savladati ovog nezaustavljivog dečaka. Te godine leva noga mu je ostala zgrčena u kolenu, a lek su bezuspešno tražili do Budima. Bio je toliko posramljen saznanjem da će do kraja života moći da hoda samo uz pomoć štule, da nije mogao da podnese pomisao da ga njegova Ruža vidi hromog. Zbog strašne bure koja se u njemu odvijala prekinuo je svaki kontakt sa njom ne saznavši da je njena ljubav bila toliko velika da bi ga i tako bolesnog prihvatila.
Ruža nikada nije saznala šta se u njegovoj glavi rojilo, koliko mu je bola i patnje učinila ta najteža životna odluka da je više nikada ne vidi, kao i da je u emotivnom smislu zapravo nikada nije napustio. Ostao joj je veran ne samo u svojoj lirici, već je i njen život pomno pratio, a kada se ukazala prilika itekako i pomogao.

Nakon nekoliko godina tugovanja i čekanja, Ruža se udala i dobila dva sina koji su rasli u vreme vladavine dinastije Karađorđević i smatrali se njihovim istaknutim pristalicama. Kada je knez Miloš uspeo da preuzme vlast 1859. i kada je počeo da se nemilosrdno sveti svim prethodnim pristalicama režima, Vuk je snagom svog autoriteta uspeo da ga izmoli da ih poštedi, a kako se veliki vladar ne bi predomislio, i da ih hitno prebaci u Austriju.

Bolestan i preosetljiv Vuk je napunivši 25 godina postavljen za carinika i sudiju u Negotinskoj krajini, ali kako se i dalje nelagodno osećao zbog štake i štule, i kako je njegova duša bila prepuna nemira i bola, živeo je povučeno sve dok jednog dana na carinarnici nije upoznao Saru, mladu udovicu krajinskog kneza Miše Karapandžića, koja mu je vratila nadu da uprkos strašnoj bolesti ponovo može da bude voljen i srećan.

Sara Karapandžić

Otmena i veoma lepa Sara, starija desetak godina zapala je Vuku za oko, ali nije ni pomislio da joj se udvara. Ipak kada bi ona poslom dolazila i pričala mu o svojim problemima u vezi sa trgovinom ovcama, sirom i drugom robom preko Dunava iz Rumunije, on je uvek pronalazio razlog da je što više „službeno zadrži”. Njihova simpatija bi ostala na platonskom nivou da ona nije učinila prvi korak. Poslala mu je službeno pismo u kome mu u drugom delu predlaže da sa njom ode na ostvo Adakale, ključno čvorište trgovine tog vremena i pomogne joj da reši problem, a potom posete manastire koji su se nalazili u neposrednoj blizini.

Prihvativši njen poziv, među njima se rasplamsala idilična ljubavna priča koju su ponovo istorijske prilike surovo preokrenule. Usled napada Turaka Vuk je krenuo ka Austriji, a Sara u Oršavu. O prisnosti i nežnosti koju su gajili jedno prema drugom svedoči njihova prepiska u kojoj je on poziva da dođe kod njega u Beč, a ona ga moli da se vrati u Negotin. Vremenom su pisma prestala da stižu, a oni se nikada više nisu videli.

Ana Marija Kraus

Oslobođen kompleksa sakatosti, Vuk je u Beču upoznao osamnaestogodišnju Anu Mariju Kraus, ćerku rođenu u braku bogatog austrijskog trgovca i njegove stanodavke, koju je zavoleo i sa kojom ne samo da se oženio, već i konačno pronašao ljubavni mir.

Iako su čvrsto želeli da njihova deca odrastu srećno i budu svestrano obrazovani ljudi, živeli su u toliko teškim materijalnim prilikama, da je bilo ne samo nemoguće iškolovati ih, već i izlečiti od teških bolesti koje su u to vreme harale. Dok je Vuk za bračnog života često bio mesecima na putu sakupljajući narodne pesme i umotvorine za svoje zbirke, Ana je sama podizala i sahranjivala decu. Rodila ih je trinaestoro, od kojih je zbog nemaštine i bolesti preživelo samo dvoje: sin Dimitrije i kći Mina. Najstarija ćerka Ruža umrla je u osamnaestoj godini. Tada je beskrajno tužan napisao pismo svom dobrom prijatelju:

Pre dva meseca umrla mi je i najstarija kći u osamnaestoj godini. Tako da od dvanaestoro dece (trinaesto dete još se nije rodilo) imam još jednu kćer u dvanaestoj godini i sina u petoj. Čini mi se da će najposle moja deca ostati samo moji književni poslovi. Iza njega su svakao ostali njegovi „književni poslovi”, kao i sin Dimitrije koji je postao vojno lice, ćerka Mina, priznata slikarka, ali i dva njemu nesuđena Ružina sina koja su zbog njegove humanosti došli na sahranu da odaju poštu čoveku koji nikada nije zaboravio njihovu majku i koji ih je spasao sigurne smrti.

Kada vam se učini da gubite kontrolu nad svojim životom…

Kada vam se učini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24 sata na dan nije dovoljno, sjetite se ove priče profesora o tegli, lopticama, pijesku i kavi.

Profesor je stajao pred grupom studenata na satu filozofije i držao neke predmete iza sebe. Kada je sat počeo, bez riječi je podigao veliku, praznu teglu kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente je li staklenka puna? Složili su se da jest.
Profesor je pitao jesu li sigurni? Studenti uglas odgovoriše da jesu. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor između loptica. Tada je ponovno upitao studente je li tegla sada puna. Studenti odgovoriše: “Sada jest”.

Profesor upita: Što mislite može li još nešto sada stati u ovu teglu? “Nema šanse”, odgovoriše studenti. Sljedeća kutija koju je profesor uzeo bila je puna sitnog pijeska. Kada ga je sipao, pijesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jednom je li tegla puna? Nasta žamor i žučna rasprava među studentima. Mnogi od njih priđoše izbliza, gledajući teglu i na kraju zaključiše da je sada definitivno puna i da nema prostora ni za što više.

Na to profesor izvadi bokal vode i poče sipati vodu u teglu. Prirodno, voda se poče utapati u pijesku i cijeli bokal bi ispunjen. Studenti su se smijali i s nevjericom promatrali ovaj nesvakidašnji prizor.

Bez daljnjih pitanja profesor uze dvije šalice kave i njima zali unutrašnjost staklenke, nakon čega istu, bez ikakvih problema zatvori.

“Sada”, rekao je profesor dok je smijeh zamirao, “želim da shvatite kako ova staklenka predstavlja vaš život. Teniske loptice su najvažnije stvari u vašem životu: to su Vaši A, odnosno apsolutni prioriteti. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su vam također važne, ali nisu u zoni apsolutnih prioriteta. Pijesak predstavlja stvari koje bi trebalo uraditi, ali nisu izravno povezane s Vašim glavnim ciljevima. Voda predstavlja stvari koje bi bilo ugodno ili lijepo učiniti, male stvari, s kojima se suočavate svakodnevno u životu.

Ako napunite teglu prvo teniskim lopticama, samo tada postoji mogućnost da je napunite ostalim stvarima. Ako biste pokušali s drugačijim redosljedom, npr. prvo napunite teglu vodom ne bi bilo mjesta ni za što drugo.

Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vrijeme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mjesta za one važne stvari, niti ćete postići prave ciljeve koje želite ostvariti u svom životu. Stoga, strogo vodite računa o redoslijedu kojim rješavate stvari tako da one koje su od najveće važnosti nikada ne prepustite na milost i nemilost onima koje su od manje važnosti. Radite po prioritetima – profesionalci i amateri upravo se razlikuju po svojoj sposobnosti jasnog određivanja i očuvanog djelovanja prema unaprijed utvrđenim prioritetima.”

Jedna od studentica je podigla ruku i upitala što je onda predstavljala kava. Profesor se nasmijao. “Drago mi je da ste to primjetili i pitali. Bez obzira koliko mislite da vam je život pun ili preopterećen, vjerujte da uvijek možete i trebate pronaći vremena za kavu s dragim osobama.

Svako može da bude veliki čovek….

Svako može da bude veliki čovek… zato što svako može da bude koristan. Ne morate da imate diplomu da bi ste bili od koristi. Da biste bili korisni, nije potrebno da se pravilno izražavate. Jedino je potrebno da imate dobro srce i dušu punu ljubavi.

Jednoga dana, dok se vraćao iz škole, dečak po imenu Mark je primetio da su dečaku koji je išao ispred njega ispale iz ruku i rasule se knjige koje je nosio, zatim dva džempera, palica za bezbol, rukavice i mali magnetofon. Mark je čučnuo i pomogao dečaku da pokupi sve što mu je ispalo. Pošto su išli u istom pravcu, pomogao mu je da ponese stvari. Dok su išli zajedno, Mark je saznao da se dečak zove Bil, da voli video igre, bezbol i istoriju, da ima mnogo problema sa mnogim predmetima u školi i da je upravo raskinuo s devojkom.

Kada su stigli do Bilove kuće, Bil je pozvao Marka da svrati na koka-kolu i da malo gledaju televiziju. Popodne im je proteklo u veoma prijatnom raspoloženju. Šalili su se i razgovarali, a onda je Mark otišao kući. Nastavili su i dalјe da se viđaju u školi, jednom ili dvaput su ručali zajedno, a zatim su obojica završili srednju školu. Upisali su se i na isti fakultet, u kojoj su se redovno viđali. Vremenom su postali zaista dobri prijatelji. Na kraju je došla i završna godina, pa je tri dana pred sam kraj Bil zamolio Marka da sednu i porazgovaraju.

Bil ga je podsetio na dan kada su se prvi put sreli. Da li si se ikada upitao zašto sam toga dana nosio kući toliko mnogo stvari?“ – upitao je Bil. „Vidiš, ispraznio sam svoju školsku kasetu u garderobi jer nisam hteo da ostavim nered za sobom. Uzeo sam majčine pilule za spavanje i upravo sam išao kući da ih popijem i da se više ne probudim. Ali, pošto smo ti i ja proveli izvesno vreme zajedno u priči i smehu, shvatio sam da bi mi, kad bih se ubio, nedostajalo vreme koje provodimo zajedno, kao i sve ono što nas tek čeka. Prema tome, Mark, kad si pokupio moje knjige onoga dana, nisi mi samo pomogao da pokupim stvari već si učinio mnogo, mnogo više. Spasao si mi život.“

Melem za dušu – Džon V. Sloter

Ako niste znali…

Osećanje obaveze da se nastavi prisutno je u svima nama. Obaveza da se ustraje, obaveza je svih nas. Osetio sam da sam pozvan da to poštujem.

Abraham Linkoln

Životni put Abrahama Linkolna
Možda je Abraham Linkoln najbolјi primer za istrajnost. Ako želite da saznate nešto o nekome ko nije odustao, nema potrebe da idete dalјe od njega.

Rođen u siromaštvu, Linkoln je u životu doživlјavao poraze. Izgubio je na osam izbora, dva puta je propao u poslu, a preživeo je i nervni slom.

Mogao je više puta da odustane, ali nije. I zato što nije odustajao, postao je jedan od najčuvenijih predsednika u istoriji Amerike.

Linkoln je bio šampion i nikada nije odustao. Evo kako izgleda Linkolnov put do Bele kuće.

1816. Porodica je izbačena iz kuće u kojoj je živela. Morao je da radi i da ih pomaže.
1818. Umrla mu je majka.
1831. Propao u poslu.
1832. Konkurisao za državnu legislaturu – izgubio.
1832. Izgubio posao – želeo da ode na pravni fakultet, ali nije uspeo da se upiše.
1833. Pozajmio novac od prijatelјa da bi započeo posao i bankrotirao do kraja te godine. Sledećih sedamnaest godina otplaćivao taj dug.
1834. Konkurisao za državnu legislaturu – dobio.
1835. Verio se i nameravao da se oženi, ali mu je draga umrla, što mu je slomilo srce.
1836. Imao totalni nervni slom i ležao u krevetu šest meseci.
1838. Želeo da postane predsedavajući državne legislature – izgubio.
1840. Nastojao da postane odbornik – izgubio.
1843. Konkurisao za Kongres – izgubio.
1846. Ponovo konkurisao za Kongres – ovoga puta dobio – otišao u Vašington i napravio dobar posao.
1848. Konkurisao za reizbor u Kongres – izgubio.
1849. Pokušao da se zaposli kao oficir – odbijen.
1854. Konkurisao za Senat SAD – izgubio.
1856. Tražio da bude imenovan za potpredsednika nacionalne konvencije njegove partije – nije dobio ni 100 glasova.
1858. Konkurisao ponovo za Senat SAD – ponovo izgubio.
1860. Izabran za predsednika SAD
Put je bio loš i klizav. Jedna noga mi je skliznula, udarila u drugu i izbacila me sa puta. Ali, oporavio sam se i sebi rekao: „Samo si se okliznuo, nisi pao.“

Abraham Linkoln pošto je izgubio mesto u Senatu