Oni su o vama brinuli, štitili vas…

Pismo za mlade Suca Gilliama-
“Stalno slušamo žalopojke tinejdžera. Što da radimo? Kamo možemo otići? Odgovor je: IDITE KUĆI!

Popravite prozorska okna, obojite stolariju. Počistite lišće iz dvorišta, pokosite travu, počistite snijeg s prilaza. Operite auto, naučite kuhati, oribajte podove. Počistite odvod u sudoperu, sagradite brod, nađite posao. Pomognite ministrantu, svećeniku ili rabinu, Crvenom križu, Vojsci spasa. Posjetite bolesne, pomognite siromašnima, učite. A kada završite, a niste umorni – pročitajte knjigu.

Vaši roditelji ne duguju vam zabavu. Vaš grad ili selo ne duguje vam rekreacijske objekte.

Svijet vam ništa ne duguje. Vi nešto dugujete svijetu.

Dugujete mu svoje vrijeme i svoju energiju i svoje talente tako da nitko više ne mora živjeti u ratu ili siromaštvu ili bolesti niti samoći.

Odrastite: prestanite cmoljiti. Prestanite sanjariti i razvijte karakter, ne listu želja, i počnite se ponašati kao muškarac ili dama.

Trebali biste biti dovoljno zreli da prihvatite neke odgovornosti koje su godinama za vas imali vaši roditelji.

Oni su o vama brinuli, štitili vas, pomogli vam, molili, iscrpljivali se, tolerirali i zanemarivali svoje potrebe da biste vi imali što više. To su radili rado, jer vi ste njihovo najdraže blago.

Ali sada nemate pravo očekivati od njih da se pokoravaju svakoj vašoj želji samo zato što sebični ego umjesto zdravog razuma dominira vašom osobnošću, razmišljanjem i zahtjevima.

Za ime Božje, odrastite i idite kući!”

Čovjek koji ne provodi vrijeme sa svojom obitelji, nikada ne može postati pravi muškarac

Životne lekcije koje smo naučili od Kuma.
Kum (prvi, drugi i treći dio) su kultni klasici, jedan od najpopularnijih filmskih serijala svih vremena.

Kum nije samo zabavna gangstersga saga, već je to i slojevita priča o moći, obitelji i kapitalizmu.

Filmovi i knjiga sadrže veliki broj životnih lekcija koje možemo naučiti od Kuma, a to je svakako “ponuda koju je nemoguće odbiti”.

1. NE OBEĆAVAJTE AKO ZNATE DA NE MOŽETE OBEĆANJE I ISPUNITI
Vaša riječ je najvažnija stvar koju imate za ponuditi. Ne uzimajte je zdravo za gotovo. Uvijek prvo promislite možete li obećanje ispuniti. Sasvim je u redu na pokoji zahtjev reći „ne“ (osim ako nije na dan kada se udaje vaša kćer).

2. NE MIJEŠAJTE SE U PRIVATAN ŽIVOT DRUGIH LJUDI
Pogotovo se ne miješajte u život bračnog para. Trač ili davanje savjeta o osobnim stvarima i treba uvijek ostati nečiji osobni život- to je osobna privatnost koja se mora poštivati. Kad su Connie i Carlo imali svađu za stolom, Sonny je pokušao intervenirati, ali je bio ušutkan od gospođe Corleone “Sonny, ne miješaj se” – Carmela Corleone

3. OBITELJ JE NAJVAŽNIJA STVAR U ŽIVOTU
Krv je gušća od vode. “Čovjek koji ne provodi vrijeme sa svojom obitelji, nikada ne može postati pravi muškarac” i “Jedino bogatstvo na ovom svijetu su djeca, važnija od sveg novca ili moći na zemlji” – Don Vito Corleone

4. NEMOJTE IĆI PROTIV SVOJE OBITELJI
Nemojte biti kao Fredo Corleone. Bez obzira na to koliko ne volite svoju obitelj, oni su vaša obitelj. Iz poštovanja, nikad ne idite protiv svoje vlastite krvi, osim ako niste spremni na posljedice otuđenja (ili smrt). “Fredo, ti si moj stariji brat, i ja te volim. Ali nemoj nikada ići protiv obitelji. Nikad. “- Michael Corleone

5. NIKAD NE REAGIRAJTE DOK STE EMOTIVNI
Djelujte nakon što ste u glavi promislili o svim mogućim posljedicama koje bi se mogle dogoditi. Mislite mudro i diplomatski. Emocionalni ispadi, poput onih Santino “Sonny” Corleonea, koje su ga na kraju dovele do dna. Zašto? Jer je postao predvidljiv. Nemojte nikada postati predvidljivi. “Nikad ne mrzite svoje neprijatelje. To utječe na vašu prosudbu. ” – Michael Corleone.

6. DRŽITE PRIJATELJE BLIZU, ALI NEPRIJATELJE JOŠ BLIŽE.
Jednim okom uvijek pazite na svoje neprijatelje, a životnu partiju šaha igrajte precizno, predano i taktički. Zadržite dobre odnose, jer se u protivnom nećete moći vratiti u igru. Pogotovo u javnosti. Kad je Michaela Corleonea zastrašivao senator Pat Geary, on je jednostavno odgovorio: “Moja ponuda je ovo… ništa.” On je zadržao senatora u svom krugu i na kraju ga držao u šaci.

SVAKO MISLI ZAVINO O TOME ŠTA NOSI U SEBI

Jednog dana, pored gradskih zidina, u sumrak su se mogle videti dve osobe koje se grle.

“To su tata i mama.” – misli nevino dete.

“To su ljubavnici.” – misli čovek pokvarene mašte.

“To su dvoje prijatelja koji se nisu videli dugi niz godina.” – misli čovek koji živi sam.

“To su dva trgovca koji su sklopili dobar posao.” – misli čovek pohlepan za novcem.

“To je otac koji grli sina koji se vratio iz rata.” – misli žena nežne duše.

“To je kći koja grli svoga oca koji se vratio s puta.” – misli čovek ožalošćen zbog odlaska svoje kćeri.

“To su zaljubljeni.” – misli devojka koja sanja o ljubavi.

“To su dvojica koji se bore na smrt.” – misli ubica.

“Ko zna zašto se grle?” – misli uskogrudi čovek.

“Kako je lepo videti dve osobe koje se grle.” – misli čovek Božji.

Svako misli, zavisno o tome šta je i šta nosi u sebi!

Drago dete…

Drago dete,

sada još nisam ostarila, a kada me budeš video takvu, budi strpljiv sa mnom i pokušaj me razumeti…Ako se zaprljam u vreme ručka, i ako se ne mogu sama odenuti, budi strpljiv…Seti se sati, koje sam potrošila, dok sam te tome naučila…I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek ponovo, nemoj me prekidati, saslušaj me….Kada si bio malen, morala sam ti istu priču čitati uvek ponovo, pre nogo što si utonuo u san…Ako se ne budem želela kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam te morala loviti i izmišljati hiljadu razloga, da bi ti ušao u kadu…Kad opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me gledati s’ podsmehom na licu…Ja sam tebe naučila mnogo stvari: pravilno jesti, pravilno se obući, suočiti se sa životom… ako nekad u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena, da se prisetim i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati…Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s’ tobom i da me znaš slušati…Ako ne budem želela jesti, nemoj me prisiljavati da jedem…. Sama znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne…Kada mi umorne noge više neće dozvoljavati da hodam, pruži mi ruku jednako kao što sam je ja pružala tebi, kada si pravio prve korake…I ako ti jednom kažem, da više ne želim živeti, da želim umreti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš me razumeti…Jednom ćeš spoznati, da sam ti usprkos svim učinjenim greškama, želela samo najbolje i pokušala sam te pripremiti na putovanje života…Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvu…Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s’ ljubavlju i strpljivošću. Vratiću ti osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvala samo za tebe.

Volim te,

tvoj roditelj.

I ovo će proći

U zabitoj kineskoj provinciji živeo je siromašni Kinez koji je ceo život potrošio radeći najteže poslove, a da ništa do kraja nije stekao. Sve što je imao bio je sin jedinac koga je neizmerno voleo. Naučio ga je da čita i piše, uveo ga pomalo u kaligrafiju i to je bio sav kapital koji mu je ostavio kada je u dubokoj starosti umro.

Mladić je tugovao kraj očeve postelje gledajući ga kako se polako gasi. Neposredno pre nego što je izdahnuo, otac je izvadio dve kutijice: jednu crnu a drugu belu i rekao sinu :
” Na žalost, nemam šta da ti ostavim sem ovoga. I zapamti- dobro ih čuvaj. Kada ti jednoga dana bude teško, nesnosno teško u životu, otvori belu kutijicu. Crnu ćeš otvoriti onda kada ti bude jako dobro.”

Mladić je dostojno ispratio oca a onda je spakovao svoju činiju za hranu, štapiće, jednu preobuku i one dve kutijice te krenuo u svet da zaradi svoju porciju pirinča. Radio je najteže poslove kod gazda koji su ga izrabljivali , spavao napolju… Zimi je bio srećan ako bi ga neko primio da zanoću na zemljanom podu izbe za stoku. Ubrzo je postao izradjen, nesrećan i beznadan. Posle par godina takvog života, još uvek je imao samo zdelu pirinča dnevno i duboke bore na licu i rukama.

Onda su došle poplave, Jang Ce ce se izlio i poplavio polja i oranice, nastala je opšta glad i za mladića više nigde nije bilo ni posla ni nade. Lutao je bespućima , spavao po šumama, peklo ga je sunce i mrzli ga mrazovi. Jednog jutra se probudio i video da mu je neko ukrao jedino što je imao- zdelu za pirinač , pamučnu košulju i dva juana… Potekle su gorke suze i mladić je rešio da se ubije… Sklopio je ruke, zatražio oproštaj od neba za pretstojeći čin, i dok ih je spuštao niz telo, napipao je maleni zavežljaj ušiven u porub pojasa- dve kutijice nasledjene od oca.

Otvorio je belu. U njoj je bila malena pirinčana hartija i ništa više. Razmotao je i video očev rukopis. Pisalo je : ” Ovo će proći! ”

Shvativši ovo kao očev amanet za dalje življenje, nije se ubio. Zaputio se ka obližnjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih seljaka koja nije mogla da udje kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo da pročita šta piše na velikoj tabli na samom ulazu. Mladić je prišao, pročitao im glasno šta piše i kolona je prošla. Prošao je i on.

Kroz par dana provedenih po gradskim trgovima, našeg mladića je potražio maleni stari Kinez. Rekao mu je da njegovom gospodaru treba hitno pisar, a da je on čuo od seljaka koji su nedavno došli u grad da on zna da čita i piše.

Znao je i dobio je posao kod strogog plemenskog starešine . Radio je teško, ali mirnih ruku i čista srca. Ubrzo su počeli da mu dolazi neznani seljani kojima je trebalo nešto da se napiše ili pročita ili protumači. Svima je izašao u susret. Strogi gradski starešina je bio pravedan čovek i znao je uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagradjivao a vrlo brzo mu je odvojio i deo u svojoj kući gde je mladić počeo da živi.

Sve se promenilo. U godinama koje su usledile, postao je gazda malenog imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo , radio je sve više umesto samog gradskog starešine koji je star i onemoćao poverio svom mladom pisaru ne samo svoje poslove, nego i svoju kćer koju je naš mladić oženio. Zajedno, u ljubavi i pripadni , njih dvoje su rodili mnogo dece. Složno i u ljubavi , u dvoje, uvećali su svoje bogatstvo do neslućenih razmera. Mladić je mnoge predvečeri provodio ispijajući čaj u dobro ohladjenim prostorijama svom prelepog doma, razgovarajući sa svojom voljenom ili ućeći svoje sinove komplikovanim kineskim karakterima, ćitajući Konfičija i prvi put u životu je bio savršeno srećan.

Jedne takve predvečeri, setio se celog svog života koji je prohodao od najgore bede do kompletne sreće. Setio se svih svojih očaja, svoje želje da svojevremeno umre, setio se oca. Setio se one druge kutije koju mu je otac dao…

Otvorio je crnu kutijicu. U joj je bili smotan komad pirinčanog papira. Razmotao je, a na njemu je očevim rukopisom bilo zapisano : ” I ovo će proći.”

Ljubav…i život

U trgovinu sa nakitom uđe malena djevojčica.
„U izlogu sam vidjela ogrlicu kakvu bih željela kupiti svojoj sestri.“ – reče i pokaza na tirkiznu oglicu.
„Koliko novaca imaš djevojčice?“ – upita trgovac.
Djevojčica se podigne na prste i na pult stavi novčanik sa nekoliko novčića i ponešto sitnica poput školjke, figurice i sl, te reče: “Hoće li to biti dovoljno? Htjela bih svojoj sestri kupiti poklon. Otkako nema mame ona se brine za mene i htjela bih joj nekako zahvaliti. Znate, ova ogrlica iste je boje kao i njezine oči. Mislim da bi joj se jako svidjela.“
Trgovac se nasmiješi, pospremi ogrlicu u poklon-kutijicu i pruži ju djevojčici.
„Siguran sam da će joj se dopasti.“ – reče.
Djevojčica presretna zahvali i izjuri iz trgovine.
Sutrada nu trgovinu uđe mlada žena tirkiznih očiju.
„Oprostite, zanima me je li ova ogrlica kupljena u vašoj trgovini“ – upita.
„Da, gospođice.“ – reče trgovac.
„Koliko je koštala?“ – upita mlada žena.
„Bojm se da vam to ne mogu reći.“- reče trgovac.
„Moja sestra nije mogla platiti ovu oglicu, znam da nema toliko novaca. Morat ću vam je vratiti.“- reče djevojka.
„Vaša je sestra platila najveću cijenu za ogrlicu – dala je sve što je imala.“

Posljednja vožnja…

Posljednja vožnja taksijem

Radio sam kako taksist prije dvadeset godina. Jednom, usred noći, stigao sam na poziv u zgradu koja je posve bila u mraku, osim jednog svjetla s prozora u prizemlju. Pod ovakvim okolnostima, mnogi taksisti bi zatrubili samo jednom ili dvaput, pričekali minutu i onda se odvezli.

Ali ja sam vidio previše siromašnih ljudi koji su ovisili o taksijima kao njihovom jedinom prijevoznom sredstvu. Ako u zraku ne bih namirisao opasnost, uvijek bih otišao do vrata. Putnik bi mogao biti netko kome je potrebna moja pomoć, razmišljao sam. Pa sam otišao do vrata i pokucao.

„Samo trenutak“, rekao je krhki, stariji glas.

Čuo sam da se nešto vuče po podu. Vrata su se otvorila nakon duge pauze. Ispred mene je stajala niska žena u osamdesetim. Nosila je haljinu s uzorkom i šeširić na koji je bio pričvršćen veo, kao netko iz filma iz 40-ih. Pored nje je bio mali kofer. Stan je izgledao kao da nitko u njemu nije živio godinama. Sav namještaj je bio prekriven plahtama. Nije bilo satova na zidovima, ni sitnica ili posuđa po pultu. U kutu je bila kartonska kutija puna fotografija i staklarije.

„Hoćete li, molim Vas, odnijeti moju torbu do auta“, rekla je.
Odnio sam kofer do taksija, a onda sam se vratio da pomognem ženi. Primila me je pod ruku i hodali smo polako prema rubu pločnika. Stalno mi je zahvaljivala za moju ljubaznost.

„Ma, nema na čemu“, rekao sam joj. „Ja se samo pokušavam odnositi prema mojim putnicima kao što bih volio da se drugi odnose prema mojoj majci“.

„Oh, Vi ste tako dobar dečko“, rekla je. Kad smo ušli u taksi, dala mi je adresu i onda me upitala: „Bismo li se mogli provesti kroz centar grada“?

„To nije najkraći put“, brzo sam joj odgovorio.
„Nema veze“, rekla je. „Meni se ne žuri. Na putu sam za hospicij.“
Pogledao sam u retrovizor. Oči su joj svjetlucale.
„Nemam više nikog od obitelji“, nastavila je. „Liječnici kažu da neću još dugo.“
Neprimjetno sam se nagnuo i isključio taksimetar. „Kojim putem biste željeli ići“, upitao sam.

Vozili smo se po gradu sljedeća dva sata. Pokazala mi je zgradu gdje je nekad radila kao operator dizala. Provezli smo se kroz kvart gdje su ona i njen muž živjeli kao mladenci. Molila me da se zaustavim ispred jednog skladišta za namještaj koje je nekad bilo plesni salon u koji je odlazila kao djevojčica. Ponekad bi me zatražila da usporim ispred neke zgrade ili ugla, i sjedila je zureći u tamu, ne govoreći ništa. Kad se prva zraka sunca počela pojavljivati na horizontu, iznenada je rekla:
„Umorna sam. Krenimo sada.“

U tišini smo se vozili do adrese koju mi je dala. To je bila niska zgrada, poput doma za rekonvalescente, s kolnim prilazom koji je prolazio ispod trijema. Dva teklića su prišla taksiju čim smo se zaustavili. Puni obzira i pažnje, pratili su svaki njen pokret. Mora da su je očekivali. Otvorio sam prtljažnik i odnio mali kofer do vrata. Žena je već sjedila u invalidskim kolicima.
„Koliko Vam dugujem“, upitala je, otvarajući torbicu.
„Ništa“, odgovorio sam.
„Od nečeg morate živjeti“, odgovorila mi je.
„Ima i drugih putnika.“
Skoro bez razmišljanja, nagnuo sam se i zagrlio sam je. Čvrsto se držala za mene.
„Pružili ste staroj ženi jedan trenutak sreće“, rekla je. „Hvala Vam.“
Stisnuo sam joj ruku i odšetao u maglovito jutarnje svjetlo. Iza mene, vrata su se zatvorila. To je bio zvuk svršetka života.
U toj smjeni nisam više vozio ni jednog putnika. Besciljno sam vozio, izgubljen u mislima. I ostatak toga dana, jedva da sam progovarao. Što bi bilo da je žena dobila nekog ljutog vozača, ili nekog tko je nestrpljiv da završi svoju smjenu? Što bi bilo da sam ja odbio vožnju, ili zatrubio jednom i onda se odvezao? Kad malo razmislim, mislim da je to najvažnije što sam napravio u svom životu. Osuđeni smo na to da mislimo da nam se životi vrte oko važnih trenutaka. Ali važni trenutci nas često uhvate nespremne – prekrasno zapakirani u ono što bi neki nazvali nevažnim.

Madam Tiso

Danas se Tiso uglavnom pamti zbog osnivanja čuvenog muzeja voštanih figura u Velikoj Britaniji, međutim, ranije u svom životu, u svojoj rodnoj Francuskoj njene figure od voska bile su u centru najmračnijih dešavanja u Evropi u 18. veku.
Meri Tiso se rodila kao kćerka oficira Jozefa Grosholca i Ane Marije Kurtis. Devojčica verovatno nikada u detinjstvu nije ni pomislila da bi mogla da bude vajarka i skulptor. Međutim, sve se promenilo nakon što joj je otac umro, a majka potražila pomoć od dr Filipa Kurtisa, poznatog modelara koji je u Pariz radio kao tvorac voštanih figura, piše portal History.co.uk.

Meri i njena majka ubrzo su počele da rade kao pomoćnice u radnji slavnog skulptora. Upravo tu je Meri upoznala madam Elizabetu – sestru francuskog kralja Luja XVI. Ova dama uočila je talenat koji je devojčica imala i rešila je da joj bude mecena. Sa samo 17 godina, Meri je napravila svoju prvu figuru – Voltera, a zatim je oblikovala i Žan-Žak Rusoa i Bendžamina Frenklina.

U isto vreme, Meri je ostala u dobrim odnosima i sa kraljevskom porodicom. Upravo zbog ovoga je, tokom Francuske revolucije bila uhapšena. Iz zatvora ju je izbavio dr Kurtis, ali uz nagodbu da će Meri praviti posmrtne maske ljudi koje revolucionari budu giljotiranirali.
I tako se, kao veoma mlada devojka Meri našla u centru najmračnijih dešavanja u Evropi u 18. veku. Među maskama koje je načinila bile su i one kralja Luja XVI, Marije Antoanete, revolucionara Dantona i Robespjera… One su nabadane na kolac i nošene kroz Pariz kako bi javnost saznala ko je ubijen i kako se prave, odsečene glave ne bi raspadale po ulicama.

Meri je u ovom teškim vremenima očvrsla i izrasla u odlučnu i snažnu ženu. Prepoznao je to i stari doktor Kurtis, pa je upravo ovoj skromnoj devojci zaveštao sve svoje voštane figure. Meri se udaje za inženjera Fransoa Tisoa i 1802. godine sa svojim neobičnim nasleđem odlazi u Englesku gde prvi put izlaže do tada nezamislive eksponate. Francusko-engleski rat sprečava je da se vrati u Francusku, pa u narednim godinama putuje po celoj Britaniji izlažući svoje maske.
Njen sin Josef postaje uskoro njen najveći saradnik. Prva stalna postavka voštanih figura madam Tiso priređena je u ulici Bejker u Londonu 1835. godine. Tu se nalazila i, u ono vreme najkontroverznija, Dvorana strave u kojoj je, pored poznatih serijskih ubica i mučitelja, Meri postavila i maske ljudi koje je bila primorana da radi tokom Francuske revolucije.

Meri Tiso je 1838. napisala memoare. Poslednja figura koju je izradila bila je njena sopstvena. Napravila ju je 1842. godine i ostavila je u muzeju na brigu svojim sinovima. Umrla je od starosti 16. aprila 1850. u 88 godini života ostavljajući iza sebe imperiju zabave koja i danas radi sa nesmanjenim uspehom.

Šta je siromaštvo?

Bogatstvo i siromaštvo je relativna stvar, za nekoga su bogatstvo materijalne stvari, a za druge nešto sasvim drugo. Ali jedno je više nego sigurno, materijalno bogatstvo nije merilo sreće.

Šta je prava sreća i bogatstvo?
Bio jednom jedan dečak, čija je porodica bila veoma bogata. Jednog dana njegov otac ga je odveo na put do jednog siromašnog sela. Cilj putovanja bio je da pokaže svom sinu, kako žive siromašni ljudi, kako bi on kada poreste umeo da ceni svoje bogatstvo. Tako su stigli na do sela, na jednu farmu, kod jedne veoma siromašne porodice. Oni tamo provedu nekoliko dana i na povratku, otac je upitao svog sina, da li mu se svidelo putovanje.

„O, bilo je sjajno, tata“ – dečak je odgovorio. „Da li si primetio, kako siromašni ljudi žive?“. „Da, jesam“, – rekao je dečak. Otac je zamolio sina da mu ispriča svoje utiske sa njihovog putovanja“.

„Pa mi, – počeo je dečak, imamo samo jedanog psa, a oni imaju četiri. U našem vrtu se nalazi bazen, dok oni imaju reku, koja nema kraja. Imamo skupe lampione, ali oni noću imaju zvezde iznad svojih glava. Mi imamo samo mali komad zemlje, dok oni imaju beskrajna polja . Mi moramo kupovati hranu, a kod njih ona raste. Imamo veliku ogradu za zaštitu naše imovine, njima to ne treba, jer imaju prijatelje da ih štite.“

Otac je bio zapanjen, nije mogao da kaže ni reč.

Onda je dečak dodao: „Hvala ti, tata, što si me doveo da vidim koliko smo mi siromašni.“

Ova priča pokazuje da se pravo bogatstvo, kao i prava sreća ne meri materijalnim stvarima. Ljubav, prijateljstvo i sloboda su daleko vredniji.

Zelim ti nesto dati dijete moje…

“Zelim ti nesto dati dijete moje.
Nisam toliko budalast da bih darovima kupovao tvoje srce.
Zato, darujem ti Pjesmu da te obavije muzikom poput njeznih
ruku ljubavi. Moja pjesma dodirnut ce ti celo, poput poljupca
blagoslova. Kad budes sama, sjest ce uz tebe i saptat ti na uho, u gomili ce te okruziti izdvojenoscu.
Moja ce pjesma biti poput krila tvojim snovima, ona ce prebaciti tvoje srce do granice nepoznatog. Bdjeti ce ti nad glavom poput vjerne zvijezde kad ti tama noci stane na put.
Moja ce pjesma zasjesti na zjenice tvojih ociju i
vodit ce tvoje shvacanje do srca stvari.
A kad mi glas zamre, moja ce pjesma govoriti u tvome zivom srcu.”

R. Tagore