Svi mi volimo prečice u životu

Oni znaju kako da ostvare svaki cilj!
Svi mi volimo prečice u životu, jer nas privlači činjenica da dobijemo nešto više s manje truda. Ali istraživanja su pokazala da vežbanjem pojedine veštine zaista dolazimo do savršenstva.

“Najbolji način da učiniš nešto veliko je da voliš ono što radiš. Ako to još nisi pronašao, traži dalje. Ne pristaj na kompromise”, poznata je izjava Stiva Džobsa koja je nadahnula nove generacije. Džobs je u javnim nastupima naglašavao da treba da tražimo svoju strast. Ali novija istraživanja su pokazala da su od strasti važnije ove navike:

1. Grade svoju svrhu

Strast je reč koju mnogi posmatraju kroz prizmu sebičnosti. Svrha s druge strane uključuje i osobe koje se nalaze oko nas.

Svrha je nastojanje da ostvarimo prave odnose između sebe i drugih, između sebe i svoga posla, te između sebe i nečega većeg od nas, tvrdi psiholog Džonathan Hajd u knjizi “The Happiness Hypothesis”.

Strast nas možda čini velikima u očima javnosti, ali svrha nas povezuje s okolinom, zbog čega pronalazimo svoje pravo mesto u društvu.

2. Izbirljivi su

Potvrdno odgovaramo iz obaveza, zbog straha ili zbog želje da ne povredimo osobe koje volimo. Ljudi koji pobeđuju u životu znaju da je važno osigurati sebi vreme i prostor unutar kojeg ćemo odabrati ono što stvarno želimo. Znati reći “ne” za njih je jedna od najvažnijih osobina.

Za takve ljude izbirljivost nije loš kvalitet. Štaviše, ona omogućava da promislimo pre nego što delujemo. Takođe, pruža nam vreme da zatražimo mišljenje od kolega, prijatelja i partnera i tako dobijemo sve potrebne informacije pre odlučivanja.

3. Vežbaju svoje veštine

“Nakon što otkriješ i razviješ interes za određeno područje, moraš da mu se posvetiš s fokusom i punim srcem kako bi ga savladao. Moraš da obratiš pažnju na svoje slabosti, da ponoviš jednu te istu stvar opet i iznova, iz sata u sat, dan za danom”, kaže Anđela Dakvort, autorka knjige “Grit: The Power of Passion and Perseverance”.

Svi mi volimo prečice u životu, jer nas privlači činjenica da dobijemo nešto više s manje truda. Ali istraživanja su pokazala da vežbanjem pojedine veštine zaista dolazimo do savršenstva.

4. Planiraju

Bez obzira da li vam je cilj da napredujete u svom poslu ili tek tražite svoj posao iz snova, da biste uspeli, morate da imate detaljan plan, koji je zasnovan na pravim podacima.

Optimizam je poželjan u poslu, ali ne treba ni s njim preterivati. Ljudi koji uvek pobeđuju u životu znaju da je bolje odrediti realistična očekivanja, nego graditi kule u vazduhu. Oni se ne pripremaju na uspeh, nego i na sve stvari koje mogu da krenu po zlu u ostvarivanju postavljenih ciljeva.

5. Uporni su

Neuspeh je put prema uspehu, tvrde mnogi uspešni ljudi. Oni ne dopuštaju da ih odbijanje i nerazumevanje sprečava u napretku. Naprotiv, uporni su u svojim nastojanjima da budu bolji, brži, zanimljiviji i kvalitetniji. Svesni su da će ponekad dobiti otkaz, izgubiti klijenta i prekinuti odnos koji im je mnogo značio, ali će se upravo zbog toga vratiti jači nego ikad ranije.

Izražavajte svoja osjećanja

Često se nađemo u situaciji kada je teško naći prave riječi da opišu naša osjećanja. Ali Haruki Murakami je pisac koji zna kako to da uradi vrlo vješto.
Njegove knjige svjedoče da istinski razumije hemiju ljudske duše, i umije to razumjevanje da pretoči u riječi nevjerovatnom preciznošću, i sa senzibilnošću koja tjera na razmišljanje, piše Mreža mira.

Pogledajte 25 najboljih citata jednog od najvećih pisaca modernog vremena…
# Svijet bez ljubavi je kao vjetar iza zatvorenog prozora. Niti možeš da ga dodirneš niti da ga udahneš.

# Mislio sam da ljudi odrastaju postepeno, malo po malo… Ispostavilo se da nije tako. Odrastaju “preko noći”.

# Ne postoji pogrešno mišljenje. Postoje mišljenja koja se ne slažu sa našim. To je sve.

# Što smo stariji sve više stvari ne možemo da stavimo na svoje mjesto.

# Sve što je nekad bilo sa nama, a potom nestane, iako nestane zauvijek, ostavlja prazninu koju nikada ne možemo da zaliječimo.

# Kada se grlimo, dijelimo svoje strahove.

# Kada bi svaka osoba vjerovala u sretan kraj, svijet ne bi imao čega da se boji.

# Bez obzira koliko se trudio, ne postoji način da pobjegneš od bola koji osjećaš kada si uznemiren.

# Izražavajte svoja osjećanja. Mnogo je gore da ih potiskujete. Nakupljaće se u vama i postaće sve teža. Na kraju ćete umrijeti.

# Niko ne voli da bude sam. Ja mrzim da budem razočaran.

# Čini se da je srce sakriveno iza debele ljušture, i da samo nekoliko ljudi mogu da do njega dođu. Mora da mi je zbog toga teško da zaista osjetim ljubav.

# Iskrenost koju pružamo i primamo, i želja da pomognemo najvažnije su stvari.

# Praznina će uvijek biti popunjena nečim.

# Kada je ljudima data nada, to im pomaže da žive duže. Bez nade ne postoji “duže”.

# Naša stvarnost je beskrajna borba između onoga što se desilo i onoga šta želimo da zapamtimo.

# Ne postoji tajna koja jednom neće prasnuti iz srca.

# Najvažnija stvar nije veliko otkriće koje su drugi shvatili prije vas, već te male misli koje vam dolaze same.

# Šta je usamljenost? Slična je osjećaju kada u kišnoj noći stojiš pored velike obale i gledaš kako se moćni talas spaja s morem.

# Sjećanja nas griju iznutra. Ali nas i jako bole.

# Kada gledate dugo u more, počinju da vam nedostaju ljudi. Kada gledate ljude, počinje da vam nedostaje more.

# Svako i sve izgleda lijepo kada ih posmatrate sa distance.

# Često se dešava da najvažnije stvari na svijetu počinju trkama.

# Kretanje u pogrešnom pravcu velikom brzinom gore je nego kad se uopšte ne krećemo.

# Kada nemate nikog s kim biste podjelili vaše usamljene misli, vaše misli počinju da vas dijele između sebe.

# Ako se sve dešava onako kako ste htjeli, život će postati dosadan.

Sreće i nesreće, to su beli i crni konji

Jovan Dučić kao negovatelj filozofsko-etičke proze duboko je promišljao motive čovekovog ponašanja, apsurdnost i paradoksalnost njegovih postupaka, borbe između onog što jesmo i onog što želimo biti. Napisavši zbirku filozofske proze „Blago cara Radovana“ sa nastavkom „Jutra sa Leutara“ poklanja nam pravo blago misli, reči, pitanja i odgovora.

U vremenu ekspanzije motivacionih knjiga, govora, „life coach“ trenera, Dučićeva filozofsko-etička proza čini se i dalje kao neprevaziđeno delo interpretacije svih psiholoških stanja i anatomije duše. Pisano lakim stilom, bliskim čoveku prošlog veka kao i ovog, Dučić nas uči „higijeni duše“.

Pored tumačenja praktične i utešiteljske proze, čitajući Dučića možemo naučiti i puno o tadašnjim velikanima, saznati neke zanimljivosti o njihovim životima i delanju – o Platonu, Sokratu, Aristotelu, Vergiliju, Geteu, Aleksandru, Puškinu, Stendalu, Šopenhaueru, o istoriji umetnosti i razvijanju kolektivnog ukusa naroda.

Čini se da su se ljudi hronološki menjali načinom življenja, izgledom, delanjem, ali suština ljudske psihe izgleda je ostala nepromenjena. Ljudi su tada patili i radovali se, bili tužni i srećni, svađali se i mirili, kajali, plesali, a to rade i danas.
U poglavljima o sreći, ljubavi, ženi, prijateljstvu, mladosti i starosti, pesniku, herojima, prorocima, kraljevima, mirnoći, mržnji, plesu, ljubomori, sujeti, strahu, razočarenju, rodoljublju, karakteru i uljudnosti, ogoljena je istina i suština naše podsvesti. Knjiga koja je bezbroj puta citirana, i kojoj je mesto definitivno uvek na dohvat ruke jer pročitati je jednom nije dovoljno, topla je preporuka za svakog čoveka bez obzira na književni ukus.

Naše proste istine grandioznom arhitekturom Dučić je iscrtao rečima finim, jednostavnim, a dubokim. Dirajući u srž našeg srca i psihologije, Dučić je opravdano jedan od najomiljenijih pisaca naše književne scene.

„Sreće i nesreće, to su beli i crni konji koji trče u istom pravcu, blisko i naporedo, tako da čas promaknu beli pored crnih, a čas crni pored belih.“

„Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego iko drugi, nego što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo na zemlji.“

„Salonska dama broji čoveku klase, godine službe, pare i zube; intelektualka mu broji misli i dela.“

„Iza gorkih reči ostaju gorka usta. Ko se dotakne prljavog predmeta, on uprlja svoje telo, a ko se dotakne prljavog čoveka on uprlja svoju dušu.“

„Lepota žene nije u lepoti i preciznosti crta, nego u ljupkosti duha i otmenosti duše.“

„Danas je najteža bolest našeg vremena bolest personalnosti. To se vidi u savremenom društvu gde je svako nalik na svakog.“

„Želja koja je besna i neobuzdana, to je već želja koja je upola postignut cilj.“

„Naivnost to je mladost srca. To je san u kome je sve lepše nego u istini. To je napraviti unutrašnji kriterijum većim od spoljnih dokaza.“

„Pesničko delo, ukoliko je dublje, utoliko je prostije“

„Jer što ipak najviše volimo u svakom piscu, novom ili prastarom, to su naše sopstvene misli i osećanja.“

Piše: Tamara Softić

Vrijeme kreće sada

Vreme kreće sad: Znete li šta se sve dogodi u svetu za samo 60 sekundi?
Neverovatno je šta sve može da se dogodi u samo jednom minutu.
edan minut, tačnije 60 sekundi prođe neverovatnom brzinom, pa ne možete ni da zamislite šta se sve u svetu dogodi za to vreme. Dok vi čitate ovaj tekst, sa druge strane se dešavaju neverovatne stvari. Spremni? Uključite štopericu!

250 beba će se roditi na svetu

To vam možda ne deluje kao tako mnogo, kad uzmete u obzir koliko ljudi živi na svetu, ali pomnožite to sa brojem minuta u toku dana. Svakog dana na svet dođe oko 360.000 beba!
83.300 ljudi će voditi ljubav
Prema istraživanjima, samo četiri odsto ljudi na svetu ima seks svakog dana. Ali… kad se sve izračuna, statistika kaže da tokom svakog minuta 83.300 ljudi vodi ljubav negde na planeti.
Srce će vam “kucnuti” između 60 i 100 puta

Broj otkucaja srca u minutu se razlikuje od osobe do osobe, ali u proseku, ljudi imaju između 60 i 100 otkucaja srca u minutu.
Krv će cirkulisati kroz čitav vaš vaskularni sistem tri puta
Krv se kreće telom vrlo brzo, tako da za minut triput “obrne krug”.
Trepnućete između 15 i 20 puta
Sad kad ste ovo pročitali, verovatno i više od 20 puta.
Ljudi će širom sveta pojesti oko 5 miliona kilograma hrane

A tokom tog istog minuta, u đubre će biti bačeno čitavih 2,2 miliona kilograma namirnica.

I ovo će proći

U zabitoj kineskoj provinciji živeo je siromašni Kinez koji je ceo život potrošio radeći najteže poslove, a da ništa do kraja nije stekao. Sve što je imao bio je sin jedinac koga je neizmerno voleo. Naučio ga je da čita i piše, uveo ga pomalo u kaligrafiju i to je bio sav kapital koji mu je ostavio kada je u dubokoj starosti umro.

Mladić je tugovao kraj očeve postelje gledajući ga kako se polako gasi. Neposredno pre nego što je izdahnuo, otac je izvadio dve kutijice: jednu crnu a drugu belu i rekao sinu :
” Na žalost, nemam šta da ti ostavim sem ovoga. I zapamti- dobro ih čuvaj. Kada ti jednoga dana bude teško, nesnosno teško u životu, otvori belu kutijicu. Crnu ćeš otvoriti onda kada ti bude jako dobro.”

Mladić je dostojno ispratio oca a onda je spakovao svoju činiju za hranu, štapiće, jednu preobuku i one dve kutijice te krenuo u svet da zaradi svoju porciju pirinča. Radio je najteže poslove kod gazda koji su ga izrabljivali , spavao napolju… Zimi je bio srećan ako bi ga neko primio da zanoću na zemljanom podu izbe za stoku. Ubrzo je postao izradjen, nesrećan i beznadan. Posle par godina takvog života, još uvek je imao samo zdelu pirinča dnevno i duboke bore na licu i rukama.

Onda su došle poplave, Jang Ce ce se izlio i poplavio polja i oranice, nastala je opšta glad i za mladića više nigde nije bilo ni posla ni nade. Lutao je bespućima , spavao po šumama, peklo ga je sunce i mrzli ga mrazovi. Jednog jutra se probudio i video da mu je neko ukrao jedino što je imao- zdelu za pirinač , pamučnu košulju i dva juana… Potekle su gorke suze i mladić je rešio da se ubije… Sklopio je ruke, zatražio oproštaj od neba za pretstojeći čin, i dok ih je spuštao niz telo, napipao je maleni zavežljaj ušiven u porub pojasa- dve kutijice nasledjene od oca.

Otvorio je belu. U njoj je bila malena pirinčana hartija i ništa više. Razmotao je i video očev rukopis. Pisalo je : ” Ovo će proći! ”

Shvativši ovo kao očev amanet za dalje življenje, nije se ubio. Zaputio se ka obližnjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih seljaka koja nije mogla da udje kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo da pročita šta piše na velikoj tabli na samom ulazu. Mladić je prišao, pročitao im glasno šta piše i kolona je prošla. Prošao je i on.

Kroz par dana provedenih po gradskim trgovima, našeg mladića je potražio maleni stari Kinez. Rekao mu je da njegovom gospodaru treba hitno pisar, a da je on čuo od seljaka koji su nedavno došli u grad da on zna da čita i piše.

Znao je i dobio je posao kod strogog plemenskog starešine . Radio je teško, ali mirnih ruku i čista srca. Ubrzo su počeli da mu dolazi neznani seljani kojima je trebalo nešto da se napiše ili pročita ili protumači. Svima je izašao u susret. Strogi gradski starešina je bio pravedan čovek i znao je uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagradjivao a vrlo brzo mu je odvojio i deo u svojoj kući gde je mladić počeo da živi.

Sve se promenilo. U godinama koje su usledile, postao je gazda malenog imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo , radio je sve više umesto samog gradskog starešine koji je star i onemoćao poverio svom mladom pisaru ne samo svoje poslove, nego i svoju kćer koju je naš mladić oženio. Zajedno, u ljubavi i pripadni , njih dvoje su rodili mnogo dece. Složno i u ljubavi , u dvoje, uvećali su svoje bogatstvo do neslućenih razmera. Mladić je mnoge predvečeri provodio ispijajući čaj u dobro ohladjenim prostorijama svom prelepog doma, razgovarajući sa svojom voljenom ili ućeći svoje sinove komplikovanim kineskim karakterima, ćitajući Konfičija i prvi put u životu je bio savršeno srećan.

Jedne takve predvečeri, setio se celog svog života koji je prohodao od najgore bede do kompletne sreće. Setio se svih svojih očaja, svoje želje da svojevremeno umre, setio se oca. Setio se one druge kutije koju mu je otac dao…

Otvorio je crnu kutijicu. U joj je bili smotan komad pirinčanog papira. Razmotao je, a na njemu je očevim rukopisom bilo zapisano : ” I ovo će proći.”

Ne branimo se od tuđeg zla, zlom u sebi…

Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.
Iako je dosta godina od smrti patrijarha srpskog Pavla, njegov lik još uvek živi i prisutan je među srpskim narodom. Uvek je pravi trenutak da se podsetimo nekih od njegovih mudrih i najlepših reči koje nam je za sobom ostavio.

“Ljubav je najviša vrlina. Sve što čovek deli sa drugima smanjuje se, osim ljubavi. Što je više dajete, više je imate”.

“Ne zaboravimo nikada da je zlo uvek kratkog veka i samo naizgled uspešno i blistavo. Zato na zlu, lukavstvu, prevari, ne treba zasnivati ništa, pogotovo ne život”.

“Ne branimo se od tuđeg zla, zlom u sebi”.

“Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da mi ne postanemo neljudi”.

“Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje”.

“Čovek ne može da bira vreme u kojem će se roditi i živeti; od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu: da li kao čovek ili kao nečovek, bez obzira na to u kom narodu i od kojih roditelja”.

“Nije nesreća što mi imamo suprotna gledišta, jer se stvar mora sagledati sa više strana. Ali često kod nas dolazi do onog što nije razlika u mišljenju. Toga se moramo osloboditi. Ako budemo tolerantniji, onda ćemo moći da shvatimo i to gledište drugoga. Ne da ga usvojimo ako nije dobro, ali da ga shvatimo da ne dođe do mržnje i ovog što nas cepa i deli”.

“I sebi i drugima kažem: mene može da ponižava ko god hoće, al’ da me ponizi nema čoveka na ovom svetu, sem jednog, a to sam ja. Kad to zna čovek ima stabilnost”.

“Nema čoveka bez greha, niti bez dobrog dela”.

“Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema tog interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi”.

“Čovek je, pored uma, obdaren i srcem, osećanjem i voljom kao snagom koja može da ostvari ono što um i srce nađu da treba. A osim toga, obdaren je još i slobodom. Čovek može onako kako Bog hoće a može i suprotno. Jer, što kaže naš filozof Koža Knežević, „čovek je biće kome može i Bog da se obraduje, a od koga može i đavo da se postidi“. Vidite koliki je to ogroman razmak! Gde ćemo se naći, zavisi od nas”.

“Vreme je jedno trajanje koje ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Ali prošlosti kao vremena nema. Ima ostataka od prošlosti. Budućnosti takođe nema, ona će biti. A šta ima? Ima samo sadašnjost. Ta kategorija vremena ne odnosi se na Boga. Na Njega se odnosi večnost. A večnost je stalna sadašnjost. Nema ni prošlosti ni budućnosti”.

“Kada bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila raj. Ali kad bi se svi držali bar onog što je malo manje od ljubavi – jer, ljubav je veza savršenstva – kada bi se makar držali principa „što želite sebi, to činite drugima; što ne želite sebi, to ne činite drugima“, onda bi zemlja, ako ne bi postala baš raj, bila blizu raja”.

Zelim ti nesto dati dijete moje…

“Zelim ti nesto dati dijete moje.
Nisam toliko budalast da bih darovima kupovao tvoje srce.
Zato, darujem ti Pjesmu da te obavije muzikom poput njeznih
ruku ljubavi. Moja pjesma dodirnut ce ti celo, poput poljupca
blagoslova. Kad budes sama, sjest ce uz tebe i saptat ti na uho, u gomili ce te okruziti izdvojenoscu.
Moja ce pjesma biti poput krila tvojim snovima, ona ce prebaciti tvoje srce do granice nepoznatog. Bdjeti ce ti nad glavom poput vjerne zvijezde kad ti tama noci stane na put.
Moja ce pjesma zasjesti na zjenice tvojih ociju i
vodit ce tvoje shvacanje do srca stvari.
A kad mi glas zamre, moja ce pjesma govoriti u tvome zivom srcu.”

R. Tagore

Trebat ćeš mi u starosti…

Trebat ćeš mi u starosti, kad budem gunđao, jer ne znam gde su mi naočare, da kažeš: “Eto ti ih na nosu, bleso matora. Tako bi ti i srce još uvek tražio, da nije bilo mene da kažem da je na svom mjestu”.

Trebat ćeš mi u starosti, da te se…
sa radošću sećamo, umesto da te se sećam sa tugom, da te opomenem kad kažeš: “E, kad se setim kakva sam bila”, da ne smeš tako govoriti u mom prisustvu, jer si mi lepša no ikada.

Trebat ćeš mi u starosti, da joj se rugamo kada nas pita gde nam je bila mladost.

Trebat ćeš mi u starosti, kad izlapim, da kažeš: “Bolje mozak, nego srce”.

Trebat ćeš mi u starosti, da ne dopustiš da ostarimo.

Trebat ćeš mi u starosti, da kažeš: “A rekao si da me ne možeš voleti jače”.

Trebat ćeš mi u starosti, da me grdiš što tvrdim da doktori nemaju pojma i ne pijem lijekove, jer si ti najbolji lek za moje srce.

Trebat ćeš mi u starosti, da me izbaciš iz kuhinje, kad praviš kolače: “Strpi se, gori si od deteta”.

Trebat ćeš mi u starosti, kao što mi trebaš sada, ali mnogo više.

Trebat ćeš mi u starosti, da me pitaš: “Nije ti valjda opet do toga?”, a ja da kažem: “Meni je uvek do tebe”.

Trebat ćeš mi u starosti, da kažeš: “Izvini što sam vikala”, a ja da te tješim: “Nisam te ni shvatio ozbiljno”.

Trebat ćeš mi u starosti, kad me zoveš DEDA, da kažem: “Reci, pile moje malo, pirgavo”.

Trebat ćeš mi u starosti, da te volim i kada me starost napusti..

PORUKA ČOVEČANSTVU

“Žao mi je… ali ne želim da budem vladar. To nije moja stvar. Ne želim vladati niti osvajati. Želim pomoći svima. Jevrejima, paganima, crncima, belcima. Ljudi smo, a oni se žele međusobno pomagati. Želimo deliti sreću, a ne patnju. Ne želimo se mrzeti. Na ovom svetu ima mesta za sve. Majka Zemlja je bogata i može nas sve prehraniti. Možemo živeti slobodno i lepo… ili smo promašili put.

Pohlepa je zatrovala naše duše. Postavila je prepreke od mržnje. Odvela nas je u patnju i krvoproliće. Razvili smo brzinu, ali smo se zatvorili u sebe. Izobilje nas ostavlja izgubljenim. Nauka nas je učinila ciničnim, a intelekt bezdušnim. Razmišljamo previše, a osećamo premalo.

Više nego mašine, mi trebamo humanost. Više od inteligencije, trebamo dobrotu i velikodušnost. Bez tih kvaliteta život bi bio nasilan i sve bi bilo izgubljeno. Avioni i radio aparati su nas približili jedne drugima. Priroda tih pronalazaka čezne za našom dobrotom, za opštim bratstvom i jedinstvom duha.

I sada, moj glas doseže do miliona ljudi u svijetu, miliona očajnih muškaraca, žena i dece, žrtvi sistema koji muči i zatvara nevine ljude. Onima koji me čuju, kažem: Ne očajavajte! Nesreća koja je nad nama događa se zbog pohlepe i gorčine čoveka koji se boji ljudskog napretka. Mržnja prolazi, diktatori umiru, i vlast oduzeta od naroda biće vraćena narodu. Dok ljudi umiru, sloboda neće iščeznuti.

Vojnici! Ne pokoravajte se okrutnima koji vas preziru, porobljavaju, koji vam uređuju živote, govore šta da radite, mislite, osećate. Koji vas tretiraju kao životinje, topovsko meso. Ne dajte se tom neprirodnom čovjeku sa mehaničkim mozgom, mehaničkim srcem. Vi niste mašine, vi niste životinje. Vi ste ljudi! Sa svom ljubavi i humanošću u srcima! Vi ne mrzite, samo nevoljeni mrze. Ne borite se za ropstvo, borite se za slobodu! Kraljevstvo nije u jednom čoveku ili grupi, već u svim ljudima. Vama ljudima!

Imate moć da stvarate mašine. Moć da stvarate sreću. Vi, ljudi, imate moć da učinite život slobodnim i srećnim, da život bude divna avantura. U ime demokratije, iskoristimo našu moć, ujedinimo se svi. Borimo se za novi svet, prijatan svet, u kojem će čovek moći raditi, mladost imati budućnost, a starost sigurnost. Obećanjima da će vam sve to pružiti, ovi neljudi su preuzeli vlast. Ali lagali su i nikada ih neće ispuniti. Diktatori su oslobodili sebe, a porobili narod. Ostvarimo sami ta obećanja!

Borimo se za oslobođenje sveta, za ukidanje nacionalnih barijera, pohlepe, mržnje i netolerancije. Borimo se za razuman svet nauke i napretka, koji će svima doneti sreću.

U ime demokratije, ujedinimo se svi!”

ČARLI ČAPLIN

Ne opiri se toliko…

1. Volim te ne zbog toga šta si ti, već zbog toga šta sam ja kad sam pored tebe.

2. Ni jedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje neće te nikada rasplakati.

3. Samo zato što te neko ne voli onako kako bi ti želeo, ne znači da nisi voljen celim njegovim bićem.

4. Pravi prijatelj je ona osoba koja te drži za ruku a dodiruje tvoje srce.

5. Najgori način da ti neko nedostaje je da sediš pored njega/nje i znaš da ga nikada nećeš imati.

6. Nikada se ne prestaj smejati, čak ni kada si tužan. Neko će se možda zaljubiti baš u tvoj osmeh.

7. Možeš biti samo osoba na ovom svetu, ali za nekoga ti si celi svet.

8. Nemoj provoditi vreme sa nekim kome nije stalo provoditi ga s tobom.

9. Možda Bog želi da upoznaš mnogo pogrešnih ljudi prije nego što upoznaš pravog i na tome ćeš mu, kad se to bude desilo, biti zahvalna.

10. Ne plači zato sto se završilo. Smej se zato što se dogodilo.

11. Uvek će biti ljudi koji će te povrediti, zato nastavi verovati, samo budi oprezan.

12. Ne opiri se toliko. Najbolje stvari se događaju onda kada ih ne očekuješ.

13. Postani bolja osoba i budi siguran da znaš ko si pre nego upoznaš nekoga novoga nadajući se da ta osoba zna ko si ti.

Gabriel García Márquez