U mladosti je ljubav prepuna strasti

Bilo bi divno ako bi mladost znala sve što može i starost mogla sve što zna, kaže jedna burmanska poslovica.
Ako mislite da ste nešto propustili ili tugujete za danima koji su prošli, nemojte. Zbog kulta mladosti mnogi misle da je starenje nešto loše, a godine donose zapravo smirenje i zadovoljstvo…

Pročitajte neke od najlepših citata od razlici između mladosti i starosti!

1. Mladost je dar prirode, a starost je umetničko delo. (Stanislav Jerži Lec)

2. U mladosti je ljubav prepuna strasti, ali nije tako jaka i tako svemoćna kao u kasnijim godinama. (Nepoznati autor)

3. Starenje nije izgubljena mladost, već novi stepen za nove prilike. (Beti Fridan)

4. Mladost nije doba života, već stanje uma. Nisu u pitanju rumeni obrazi, nasmešeno lice i savitljiva kolena, to je pitanje volje, mašte i jačine osećanja; u pitanju je svežina životnog proleća. (Semjuel Ulman)

5. Starci objavljuju ratove. Ali mladost je ta koja gine u njima. (Herbert Huver)

6. Verovatno najsrećnije razdoblje u životu najčešće je u srednjem dobu, kada se smire strasti mladosti, a godine slabosti još nisu počele; poput senki, koje su ujutro i uveče tako velike, a u podne gotovo u potpunosti nestaju.

7. Uvek kažem mladim devojkama: “Naučite da volite svoje telo”, jer savršenstvo ne postoji i sasvim je jasno da žena s oblinama nije manje lepa od vitke devojke. Jednostavno, treba naučiti da prihvatite sebe, onakvom kakve jeste. (Monika Beluči)

8. Moja najveća tragedija nije umreti mlad, već doživeti 75, a ništa ne proživeti. (Martin Luter King)

9. Mladost je nešto što imaju samo mladi i što cene samo stariji. (Agnar Nik)

10. Bilo bi divno ako bi mladost znala sve što može i starost mogla sve što zna. (Burmanska poslovica)

11. Mladost je čudesna stvar. Kakav zločin što je dajemo deci koja je protraće. (G. B. Šo)

12. Mladost imamo zato da pravimo gluposti, a starost da te gluposti žalimo. (Ernest Hemingvej)

13. Mladi ljudi ne znaju šta je starost, a stari ljudi zaboravljaju šta je bila mladost. (Irska poslovica)

14. Mladost bi bila izvanredna kad bi se dogodila malo kasnije u životu. (Herbert Askvint)

Ne znate vi deco moja šta znači glad

Čovek i svetitelj, sve u jednoj osobi. Patrijarh Pavle nam je ostavio toliko mnogo životnih lekcija koje moramo naučiti.
patrijarh srpski Pavle, on je bio 44. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve od 1990. do 2009. godine.
Patrijarh Pavle je ceo život imao veliko poštovanje prema hrani, o čemu postoje mnoga svedočanstva, a najpoznatije je ono kada je šokirao Kofija Anana tokom njegove posete Srbiji.
On je tada ispričao priču o mrvicama hleba i šta one znače za svakog čoveka koji nema šta da jede, a niko nije ostao ravnodušan. Na prijemu kod Svetozara Marovića, tadašnjeg predsednika Srbije i Crne Gore, između ostalih, gosti su bili patrijarh Pavle i Kofi Anan.

Tokom večere, u vreme posta, za patrijarha su bili servirani riba, hleb i povrće. Kad je sve završio imao je salvetu ispred sebe na kojoj je bilo oko dvadesetak mrvica. On je tiho, ne obraćajući pažnju na ono što se dešava oko njega, svaku mrvu pokupio i pojeo.
Kad je završio, upitali su ga šta to radi, a on je odgovorio da svaki put tako jede i ispričao šta je mrva hleba za svakog čoveka i šta znače u odnosu na poštovanje čoveka, života, onih koji nemaju…
“Ne znate vi deco moja šta znači glad i koliko je dece širom sveta gladno, a mi bacamo hleb pored stola i u kontejnere. Nekima one predstavljaju život i nadu, a mi ih se tako lako odričemo. Setite se svaki put gladne dece širom Afrike i sveta kada vidite mrvice pored stola”, rekao je tada patrijarh Pavle.

Da je njegov odnos prema hlebu i mrvicama zaista bio takav potvrdili su i manastiru Gračanica u kome je patrijarh boravio. On bi svaki put grdio monahinje zbog prosipanja hleba pored stola.
Arhimandrit Jovan Radosavljević u knjizi “S patrijarhom Pavlom kroz život” objasnio je otkud toliko poštovanje pokojnog patrijarha Pavla prema hrani i od koga je to naučio.

Naime, on je od oca Jakova Arsovića naučio kako se prema hrani treba ophoditi sa poštovanjem i da ne treba ništa ostavljati pored tanjira, a da prosuto treba pokupiti.
“Jednom prilikom grickao sam koru hleba, a ono što je zagorelo ostavio sam na kraj tanjira. Pavle me je upitao zašto sam to uradio, a kad sam mu rekao da neću da jedem jer je zagorelo, uzeo mi je to zagorelo parče hleba i pojeo. Tako me je zastideo bez ijedne reči, da više nikada nisam ostavio mrvicu hleba van tanjira ili neko zagorelo parče”, piše arhimandrit Jovan u svojoj knjizi.

Da li ćete vi razmislite sledeći put kad budete videli mrve hleba pored tanjira i da li ćete se setiti reči patrijarha Pavla?

Izražavajte svoja osjećanja

Često se nađemo u situaciji kada je teško naći prave riječi da opišu naša osjećanja. Ali Haruki Murakami je pisac koji zna kako to da uradi vrlo vješto.
Njegove knjige svjedoče da istinski razumije hemiju ljudske duše, i umije to razumjevanje da pretoči u riječi nevjerovatnom preciznošću, i sa senzibilnošću koja tjera na razmišljanje, piše Mreža mira.

Pogledajte 25 najboljih citata jednog od najvećih pisaca modernog vremena…
# Svijet bez ljubavi je kao vjetar iza zatvorenog prozora. Niti možeš da ga dodirneš niti da ga udahneš.

# Mislio sam da ljudi odrastaju postepeno, malo po malo… Ispostavilo se da nije tako. Odrastaju “preko noći”.

# Ne postoji pogrešno mišljenje. Postoje mišljenja koja se ne slažu sa našim. To je sve.

# Što smo stariji sve više stvari ne možemo da stavimo na svoje mjesto.

# Sve što je nekad bilo sa nama, a potom nestane, iako nestane zauvijek, ostavlja prazninu koju nikada ne možemo da zaliječimo.

# Kada se grlimo, dijelimo svoje strahove.

# Kada bi svaka osoba vjerovala u sretan kraj, svijet ne bi imao čega da se boji.

# Bez obzira koliko se trudio, ne postoji način da pobjegneš od bola koji osjećaš kada si uznemiren.

# Izražavajte svoja osjećanja. Mnogo je gore da ih potiskujete. Nakupljaće se u vama i postaće sve teža. Na kraju ćete umrijeti.

# Niko ne voli da bude sam. Ja mrzim da budem razočaran.

# Čini se da je srce sakriveno iza debele ljušture, i da samo nekoliko ljudi mogu da do njega dođu. Mora da mi je zbog toga teško da zaista osjetim ljubav.

# Iskrenost koju pružamo i primamo, i želja da pomognemo najvažnije su stvari.

# Praznina će uvijek biti popunjena nečim.

# Kada je ljudima data nada, to im pomaže da žive duže. Bez nade ne postoji “duže”.

# Naša stvarnost je beskrajna borba između onoga što se desilo i onoga šta želimo da zapamtimo.

# Ne postoji tajna koja jednom neće prasnuti iz srca.

# Najvažnija stvar nije veliko otkriće koje su drugi shvatili prije vas, već te male misli koje vam dolaze same.

# Šta je usamljenost? Slična je osjećaju kada u kišnoj noći stojiš pored velike obale i gledaš kako se moćni talas spaja s morem.

# Sjećanja nas griju iznutra. Ali nas i jako bole.

# Kada gledate dugo u more, počinju da vam nedostaju ljudi. Kada gledate ljude, počinje da vam nedostaje more.

# Svako i sve izgleda lijepo kada ih posmatrate sa distance.

# Često se dešava da najvažnije stvari na svijetu počinju trkama.

# Kretanje u pogrešnom pravcu velikom brzinom gore je nego kad se uopšte ne krećemo.

# Kada nemate nikog s kim biste podjelili vaše usamljene misli, vaše misli počinju da vas dijele između sebe.

# Ako se sve dešava onako kako ste htjeli, život će postati dosadan.

Koliko ste se puta zapitali…

Koliko ste se puta zapitali da li je možda najsimptomatičniji duhovni problem modernog čoveka njegova nesposobnost da bude sam sa sobom i – ne radi ništa?

Jedan od najvećih intelektualaca 20. veka, Bertrand Rasel postavio je ovo pitanje u svom čuvenom delu Osvajanje sreće i pokušao da sa svog stanovišta naučnika, filozofa i pisca obuzda ljude svoje generacije u njihovoj mahnitoj potrazi za uzbuđenjima.

Mi smo manje nego naši preci izloženi dosadi, ali je se više plašimo. Došli smo do saznanja, ili bar verovanja, da dosada nije prirodni deo čovekove suštine i da se može izbeći uz dovoljno energičnog traganja za uzbuđenjem.

Naš hedonizam, kao i naša potrošačka manija, samo su jedni od mnogi pokušaja da se umakne dosadi.
Kako se uzdižemo na društvenoj skali, težnja za uzbuđenjima postaje sve snažnija. Oni koji to sebi mogu priuštiti putuju od jednog mesta do drugog, noseći sa sobom dobro raspoloženje, ples i opijanje, ali iz nekog razloga uvek očekuju da će u svemu tome više uživati na nekom novom mestu. Oni koji su prinuđeni dazarađuju za život dobiju svoje sledovanje dosade u radnim satima, ali oni koji, ali oni koji su oslobođeni potrebe da rade imaju za svoj ideal život u potpunosti lišen dosade.

To je plemenit ideal, i, daleko od toga da želim da ga ocrnim, samo se bojim da je, poput svih drugih ideala, teže ostvariv nego što se idealistima čini. Na kraju krajeva, jutra su dosadna onoliko koliko su prethodne večeri bile uzbudljive. Doći će srednje doba, verovatno i staro doba. Sa dvadeset, čovek veruje da se život završava u tridesetoj. Jednako je glupo potrošiti rano svoj vitalni kao i svoj finansijski kapital. Možda je malo dosade neophodni deo svačijeg života. Želja da se pobegne od dosade je prirodna; čak su i svađe sa komšijama ljudima bile bolje od ničega. Stoga je dosada ključni problem svih moralista: jer barem polovina svih zala na sveta dolazi iz straha od nje.

Međutim, za Rasela, ne postoji samo jedna vrsta dosade, i on u dosadi prepoznaje i njenu vitalnu snagu:

Dosadu, uprkos svemu, ne treba smatrati kao potpuno lošu stvar. Postoje dve vrste dosade, od kojih je jedna plodotvorna, dok je druga zaglupljujuća. Plodtvorna nastaje prilikom odsustva opijata, zaglupljujuće prilikom odsustva vitalnih aktivnosti.

Ono što je karakteristično za opijate karakteristično je i za svaku vrstu uzbuđenja. Život koji je prepun uzbuđenja je iscrpljujući život, u kom je uvek potrebna veća doza stimulansa da bi stvorila uzbuđenje koje je neophodno za osećaj zadovoljstva. Osoba koja je naviknuta na previše uzbuđenja identična je osobi koja toliko obožava ljute ukuse da na kraju postaje u toj meri imuna na ljutinu da je ne primećuje dok ne počne da se guši od nje… Određena sposobnost da se podnese dosada, stoga jeste neophodna za srećan život, i to je jedna od stvari kojoj bi trebalo učiti mlade ljude.

Sreće i nesreće, to su beli i crni konji

Jovan Dučić kao negovatelj filozofsko-etičke proze duboko je promišljao motive čovekovog ponašanja, apsurdnost i paradoksalnost njegovih postupaka, borbe između onog što jesmo i onog što želimo biti. Napisavši zbirku filozofske proze „Blago cara Radovana“ sa nastavkom „Jutra sa Leutara“ poklanja nam pravo blago misli, reči, pitanja i odgovora.

U vremenu ekspanzije motivacionih knjiga, govora, „life coach“ trenera, Dučićeva filozofsko-etička proza čini se i dalje kao neprevaziđeno delo interpretacije svih psiholoških stanja i anatomije duše. Pisano lakim stilom, bliskim čoveku prošlog veka kao i ovog, Dučić nas uči „higijeni duše“.

Pored tumačenja praktične i utešiteljske proze, čitajući Dučića možemo naučiti i puno o tadašnjim velikanima, saznati neke zanimljivosti o njihovim životima i delanju – o Platonu, Sokratu, Aristotelu, Vergiliju, Geteu, Aleksandru, Puškinu, Stendalu, Šopenhaueru, o istoriji umetnosti i razvijanju kolektivnog ukusa naroda.

Čini se da su se ljudi hronološki menjali načinom življenja, izgledom, delanjem, ali suština ljudske psihe izgleda je ostala nepromenjena. Ljudi su tada patili i radovali se, bili tužni i srećni, svađali se i mirili, kajali, plesali, a to rade i danas.
U poglavljima o sreći, ljubavi, ženi, prijateljstvu, mladosti i starosti, pesniku, herojima, prorocima, kraljevima, mirnoći, mržnji, plesu, ljubomori, sujeti, strahu, razočarenju, rodoljublju, karakteru i uljudnosti, ogoljena je istina i suština naše podsvesti. Knjiga koja je bezbroj puta citirana, i kojoj je mesto definitivno uvek na dohvat ruke jer pročitati je jednom nije dovoljno, topla je preporuka za svakog čoveka bez obzira na književni ukus.

Naše proste istine grandioznom arhitekturom Dučić je iscrtao rečima finim, jednostavnim, a dubokim. Dirajući u srž našeg srca i psihologije, Dučić je opravdano jedan od najomiljenijih pisaca naše književne scene.

„Sreće i nesreće, to su beli i crni konji koji trče u istom pravcu, blisko i naporedo, tako da čas promaknu beli pored crnih, a čas crni pored belih.“

„Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego iko drugi, nego što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo na zemlji.“

„Salonska dama broji čoveku klase, godine službe, pare i zube; intelektualka mu broji misli i dela.“

„Iza gorkih reči ostaju gorka usta. Ko se dotakne prljavog predmeta, on uprlja svoje telo, a ko se dotakne prljavog čoveka on uprlja svoju dušu.“

„Lepota žene nije u lepoti i preciznosti crta, nego u ljupkosti duha i otmenosti duše.“

„Danas je najteža bolest našeg vremena bolest personalnosti. To se vidi u savremenom društvu gde je svako nalik na svakog.“

„Želja koja je besna i neobuzdana, to je već želja koja je upola postignut cilj.“

„Naivnost to je mladost srca. To je san u kome je sve lepše nego u istini. To je napraviti unutrašnji kriterijum većim od spoljnih dokaza.“

„Pesničko delo, ukoliko je dublje, utoliko je prostije“

„Jer što ipak najviše volimo u svakom piscu, novom ili prastarom, to su naše sopstvene misli i osećanja.“

Piše: Tamara Softić

Fudbal okuplja dve vrste muškaraca…

Nema većih asketa od lenjih ljudi. Čega su se sve oni odrekli, u čemu sve nisu učestvovali, kakva su sve zadovoljstva sebi uskratili – samo zato što ih je mrzelo.

Sakupili smo pikavce kao dokaz da jedan veliki prijatelj pravde i jednakosti puši cigarete Marlboro, a svaka od tih cigareta košta mnogo dinara. Neki ljudi još uvek jedno govore a drugo puše.

Decu smo priključili na struju. Ona imaju nov, moderan pupak u koji se može staviti utikač.

Fudbal okuplja dve vrste muškaraca: one koji nemaju devojke i one koji imaju žene.

Knjige ne diramo i ne čitamo. Ponekad, iz očajanja, uzmemo poneku knjigu i kad se iznenada suočimo sa njenom lepotom i pameću- to nas dotuče. Bolje je da je nismo ni uzimali. Ne bismo znalo kako je prazno i pusto živeti bez knjiga.

Začas stignemo od večeri do jutra. A od jutra do večeri treba dugo i naporno putovati.

Tako nam i treba. Dok nismo priznavali da ima problema, nismo ih morali ni rešavati.

Žene nisu ništa postigle. Nekada su bile neravnopravne sa pravim muškarcima. A sada su ravnopravne sa nikakvim.

Znojimo se, malo od muke a malo od ove vrućine. To su dva različita znoja. Znoj od muke oseća se na muku. Što je veća muka, sve ga je teže podneti.

Neko živi samo od prodaje plastičnih kesa i ne zna šta će od radosti i veselja. A neko kupuje te kese i kupuje ono zbog čega kupuje kese i opet ne može da nađe razlog za zadovoljstvo.

Vama se otkinulo dugme, a ona je imala iglu i konac. Tako je počelo. Postala vam je žena i od tada više ne zna gde su joj igla i konac.

Mladi moraju da žive noću, beže iz dana koji su okupirali njihovi očevi i dedovi.

Ne govorite ono što mislite ako živite od toga šta govorite.

Duško Radović

Da li je bolje biti žena?

Saznajte top 40 stvari po kojima se žene razlikuju od muškaraca i zašto im je život zbog toga lakši i jednostavniji!

– Neke su rezultat statistike, neke prosto “zakon prirode”, a neke šaljive!

– Statistički gledano, ženama se češće “opraštaju” saobraćajne kazne i slični prestupi.
– Nakon orgazma muškarcima je potreban odmor, ali žene mogu da dožive neograničen broj orgazama.
– Ženama znatno ređe ponestane izgovora za ponašanje i u svađama iznose više argumenata.
– Žene ne moraju da brinu oko gubitka kose, dok ćelavljenje muči više od 70 odsto muškaraca iznad 30-e.

– Manje se znoje od muškaraca.
– Žive duže.
– Većina žena ima bolji modni ukus od muškaraca.
– U proseku, ženama je lakše da “dođu” do seksa, odnosno pronađu partnera.
– Imaju veću toleranciju na bol.
– Mogu da se napiju brže i jeftinije od muškaraca.

– Žene mogu da se grle sa prijateljicama, a da okolina ne posumnja u njihovu seksualnu orijentaciju.
– Mogu da nose haljine, što je leti izuzetna prednost.
– Češće završavaju fakultet i u proseku su bolje obrazovane.
– Mogu da probuše uši i farbaju kosu kako god žele bez čudnih pogleda.
– Žene se među prvima spašavaju s brodova koji tonu, kaže statistika.

– Žene mogu da zaplaše muške šefove nabrajanjem ginekoloških problema koje ne razumeju.
– Mogu da pitaju za smer, a da se ne osećaju nesposobno zbog toga.
– Ženama se želja za seksom pojačava kako stare, pa ne brinu da će ih partner doživeti kao “slabu” i “staru za seks.
– Okolina će ženu koja plače doživeti kao emotivnu, a muškarca “slabićem”.

– Žene imaju besplatnu psihoterapiju u obliku prijateljica.
– Niske žene su slatke, dok se za niske muškarce misli da imaju “Napoleonov kompleks”.
– Od žena se ne očekuje da sve znaju same da poprave.
– Imaju bolje komunikacijske veštine.

– Istraživanja pokazuju da žene imaju 15 odsto veću verovatnoću da će preživeti nesreće.
– Žene koje nisu sportski talentovane u društvu se zbog toga ne ismevaju.
– Ako imaju velike uši, žene to znatno lakše prekriju.
– Da bi iskreno pričale o svojim osećanjima, žene ne moraju da se napiju.
– Za žene je kupovanje odeće zabava.

– Žene ne moraju da zovu prve, jer se to od njih ni ne očekuje.
-Sposobne su istovremeno da peglaju, telefoniraju i gledaju televiziju.
– Žene znaju istinu o tome da li je i koliko veličina važna, dok će muškarci uvek biti u dilemi.
– Od žena se ne očekuje da nose teške predmete.
– Ženama novi ruž može da ulepša dan.
– Od žena se ne očekuju da daruju cveće, već samo da ga primaju.
– Žene sazrevaju ranije od muškaraca, dok neki muškarci nikada ne dođu do tok stadijuma i večno ostanu nezreli.

– Ne moraju da brinu hoće li “uhvatiti nešto” rajsferšlusom.
– Ne osećaju se kao kukavice ako odbiju fizički obračun.
– Po pravilu dobijaju starateljstvo nad malom decom nakon razvoda.
– Znaju kakvu katarzu donosi plakanje.
– One su lepši pol!

U smelosti leže genijalnost, moć i čarolija

Kada ne znate šta da učinite, moj savet je da pričekate dok vam ne postane jasno.

Zlata vredan savet

Ništa se neće dogoditi dok vi tako ne odlučite. Pre mnogo godina u mojoj je emisiji jedna majka govorila o svojim frustracijama zbog sina. Njen sin je imao tri godine i bio je šef u kući. Želeo je da spava u majčinom krevetu i odbijao da legne u vlastiti. Što je majka više insistirala na tome, to se dete jače opiralo – vikao bi i plakao dok se doslovno ne bi srušio od iscrpljenosti.

Bio je prikazan i kratak video u kojem se njih dvoje natežu. Nakon što ga je pogledao, naš stručni saradnik dr Stenli Turecki rekao je nešto od čega sam se naježila: “Ništa se ne događa dok vi to ne odlučite“. Razlog što njen sin nije želeo da spava u svom krevetu je taj što majka to nije odlučila. Kada odluči, dete će leći u svoj krevet. Možda će plakati i vikati dok ne zaspi, ali će s vremenom shvatiti da je njegova majka tako odlučila.

Sve zavisi o našim odlukama

Znam da je govorio o trogodišnjem detetu, ali smatram da se njegov savet može primeniti na mnoga područja života: veze, poslovne poteze, probleme s težinom… Sve zavisi od naših odluka. Ja sam se godinama borila s kilogramima i gledala brojke na vagi kako padaju pa rastu. Pre dve sam godine napokon odlučila da ću prestati da se nadam, molim i želim, želim, želim da budem uspešnija. Umesto toga sam shvatila šta će mi zaista poboljšati život, a zatim sam to odlučila i da učinim.

Budite predani i smeli

Kada ne znate šta da učinite, moj savet je da pričekate dok vam ne postane jasno. Kada se umirite, lakše ćete čuti unutrašnji glas, jer ga neće nadglasavati glasovi sveta. Jednom kad odlučite šta želite, budite predani toj odluci.

Kao što je rekao škotski planinar V. H. Marej: “Dok osoba nije predana, postoji neodlučnost, mogućnost da se odustane, nefikasnost. Uzevši u obzir sve aspekte inicijative (i stvaranja), jedna je temeljna istina, čije ignorisanje uništava beskrajne ideje i sjajne planove: u trenutku kada se čovek odlučno posveti nečemu, providnost takođe učini korak. Događaju se svakakve stvari koje mu pomažu i koje se inače ne bi dogodile. Iz te odluke proizilazi niz događaja o kojima niko ne bi ni sanjao. Kao što je rekao Gete: “Šta god možeš da učiniš ili o čemu sanjaš, počni to da činiš. U smelosti leže genijalnost, moć i čarolija“.

Najsrećniji ljudi nemaju sve najbolje

Grupa bivših studenata, sada već uspešnih poslovnih ljudi, okupila se i posetila jednog starog profesora s fakulteta. Razgovor je ubrzo prerastao u pritužbe o umoru, iscrpljenosti, stresu na poslu, u porodici i na svakom životnom koraku.

Profesor ih je slušao s punom pažnjom i saosećanjem. ”Čini mi se da vam treba šoljica dobre kafe”, rekao je i povukao se u kuhinju. Vratio se s velikim loncem iz kojeg se pušila kafa i celim asortimanom šoljica.

Svaka je bila drugačija. Bilo je tu porcelanskih, plastičnih, staklenih, papirnih, kristalnih, keramičkih…Neke su izgledale skupoceno, kao da su stigle s dvora poslednjeg kineskog cara, druge su izgledale sasvim obično, treće su bile okrnjene i polupane…

“Poslužite se.”Kad su svi bivši studenti imali šoljicu u ruci, profesor je primetio:”Lepe i skupocene začas su planule. Na stolu su ostale, nedirnute, ružne, obične i jeftine šoljice. Za sebe želite samo najbolje, što vam je ujedno i izvor stresa. A ipak, izgled šoljice ne doprinosi ukusu. Lepša posuda obično je samo skuplja, a katkad i zamagljuje ono što ispijamo. Svima vam je u stvari trebala dobra kafa, a ne šoljica. Ipak ste posegnuli za najboljom. A onda ste nastavili merkajući tuđe šoljice.

Kad se uhvatite u vrtlog stresa i nezadovoljstva, setite se da je kafa poput života. A posao, novac i položaj u društvu… poput šoljice. Šoljica ne definiše, niti menja kvalitet života koji živimo.Ponekad, koncentrišući se samo na šoljicu, propustimo uživanje u kafi.

Pijete kafu, a ne šoljicu.

Najsrećniji ljudi nemaju sve najbolje, oni izvuku najbolje od svega.Žive jednostavno, govore ljubazno, vole velikodušno…”

I ovo će proći

U zabitoj kineskoj provinciji živeo je siromašni Kinez koji je ceo život potrošio radeći najteže poslove, a da ništa do kraja nije stekao. Sve što je imao bio je sin jedinac koga je neizmerno voleo. Naučio ga je da čita i piše, uveo ga pomalo u kaligrafiju i to je bio sav kapital koji mu je ostavio kada je u dubokoj starosti umro.

Mladić je tugovao kraj očeve postelje gledajući ga kako se polako gasi. Neposredno pre nego što je izdahnuo, otac je izvadio dve kutijice: jednu crnu a drugu belu i rekao sinu :
” Na žalost, nemam šta da ti ostavim sem ovoga. I zapamti- dobro ih čuvaj. Kada ti jednoga dana bude teško, nesnosno teško u životu, otvori belu kutijicu. Crnu ćeš otvoriti onda kada ti bude jako dobro.”

Mladić je dostojno ispratio oca a onda je spakovao svoju činiju za hranu, štapiće, jednu preobuku i one dve kutijice te krenuo u svet da zaradi svoju porciju pirinča. Radio je najteže poslove kod gazda koji su ga izrabljivali , spavao napolju… Zimi je bio srećan ako bi ga neko primio da zanoću na zemljanom podu izbe za stoku. Ubrzo je postao izradjen, nesrećan i beznadan. Posle par godina takvog života, još uvek je imao samo zdelu pirinča dnevno i duboke bore na licu i rukama.

Onda su došle poplave, Jang Ce ce se izlio i poplavio polja i oranice, nastala je opšta glad i za mladića više nigde nije bilo ni posla ni nade. Lutao je bespućima , spavao po šumama, peklo ga je sunce i mrzli ga mrazovi. Jednog jutra se probudio i video da mu je neko ukrao jedino što je imao- zdelu za pirinač , pamučnu košulju i dva juana… Potekle su gorke suze i mladić je rešio da se ubije… Sklopio je ruke, zatražio oproštaj od neba za pretstojeći čin, i dok ih je spuštao niz telo, napipao je maleni zavežljaj ušiven u porub pojasa- dve kutijice nasledjene od oca.

Otvorio je belu. U njoj je bila malena pirinčana hartija i ništa više. Razmotao je i video očev rukopis. Pisalo je : ” Ovo će proći! ”

Shvativši ovo kao očev amanet za dalje življenje, nije se ubio. Zaputio se ka obližnjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih seljaka koja nije mogla da udje kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo da pročita šta piše na velikoj tabli na samom ulazu. Mladić je prišao, pročitao im glasno šta piše i kolona je prošla. Prošao je i on.

Kroz par dana provedenih po gradskim trgovima, našeg mladića je potražio maleni stari Kinez. Rekao mu je da njegovom gospodaru treba hitno pisar, a da je on čuo od seljaka koji su nedavno došli u grad da on zna da čita i piše.

Znao je i dobio je posao kod strogog plemenskog starešine . Radio je teško, ali mirnih ruku i čista srca. Ubrzo su počeli da mu dolazi neznani seljani kojima je trebalo nešto da se napiše ili pročita ili protumači. Svima je izašao u susret. Strogi gradski starešina je bio pravedan čovek i znao je uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagradjivao a vrlo brzo mu je odvojio i deo u svojoj kući gde je mladić počeo da živi.

Sve se promenilo. U godinama koje su usledile, postao je gazda malenog imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo , radio je sve više umesto samog gradskog starešine koji je star i onemoćao poverio svom mladom pisaru ne samo svoje poslove, nego i svoju kćer koju je naš mladić oženio. Zajedno, u ljubavi i pripadni , njih dvoje su rodili mnogo dece. Složno i u ljubavi , u dvoje, uvećali su svoje bogatstvo do neslućenih razmera. Mladić je mnoge predvečeri provodio ispijajući čaj u dobro ohladjenim prostorijama svom prelepog doma, razgovarajući sa svojom voljenom ili ućeći svoje sinove komplikovanim kineskim karakterima, ćitajući Konfičija i prvi put u životu je bio savršeno srećan.

Jedne takve predvečeri, setio se celog svog života koji je prohodao od najgore bede do kompletne sreće. Setio se svih svojih očaja, svoje želje da svojevremeno umre, setio se oca. Setio se one druge kutije koju mu je otac dao…

Otvorio je crnu kutijicu. U joj je bili smotan komad pirinčanog papira. Razmotao je, a na njemu je očevim rukopisom bilo zapisano : ” I ovo će proći.”