Tuga…

SPLIT – Poznati hrvatski muzičar Oliver Dragojević preminuo je u 71. godini, tačno godinu nakon što mu je dijagnostifikovan rak pluća.

Dragojević je preminuo u splitskoj bolnici, javili su hrvatski mediji.

Oliver Dragojević bio je jedan od najpopularnijih pjevača u Hrvatskoj, ali i na području cijele bivše Jugoslavije.

Iza njega ostali su hitovi poput “Moj lipi anđele”, “Vjeruj u ljubav”, “Cesarica”, “Nedostaješ mi ti”, “Trag u beskraju”, “Nadalina” i još mnogo drugih pjesama.
Iza sebe je ostavio ožalošćenu suprugu Vesnu, s kojom je bio 44 godine u braku, sina Dina (42) i blizance Damira i Davora (39). Uskoro se očekuje službeno saopštenje o Oliverovoj smrti.
On je saznao da ima karcinom pluća nakon što mu je u avgustu 2017. godine pozlilo na proslavi njegovog prijatelja, muzičara Remija Kazinotija.

Uprkos dijagnozi i hemoterapijama, Oliver je do poslednjeg dana pronalazio vreme za porodicu, prijatelje i muziku. Umor ga nije mogao zaustaviti ni da priprema jedne od svojih posednjih koncerata krajem prošle godine. Sa svojim pratećim bendom Dupini redovno je bio u kontaktu. “Dane provodim kod kuće gde sviram i pevam. Znate, ujutro ustanem, uzmem gitaru i počnem svirati, i tako po ceo dan. Nije mi teško, gledam na to kao jednu vrstu rekreacije”, izjavio je početkom godine.

Obožavatelji su ga uživo na sceni poslednji put gledali 16. listopada u splitskom HNK na koncertu ‘Vjeruj u ljubav’ kojeg je organizovala Županijska liga protiv raka.

Ne znate vi deco moja šta znači glad

Čovek i svetitelj, sve u jednoj osobi. Patrijarh Pavle nam je ostavio toliko mnogo životnih lekcija koje moramo naučiti.
patrijarh srpski Pavle, on je bio 44. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve od 1990. do 2009. godine.
Patrijarh Pavle je ceo život imao veliko poštovanje prema hrani, o čemu postoje mnoga svedočanstva, a najpoznatije je ono kada je šokirao Kofija Anana tokom njegove posete Srbiji.
On je tada ispričao priču o mrvicama hleba i šta one znače za svakog čoveka koji nema šta da jede, a niko nije ostao ravnodušan. Na prijemu kod Svetozara Marovića, tadašnjeg predsednika Srbije i Crne Gore, između ostalih, gosti su bili patrijarh Pavle i Kofi Anan.

Tokom večere, u vreme posta, za patrijarha su bili servirani riba, hleb i povrće. Kad je sve završio imao je salvetu ispred sebe na kojoj je bilo oko dvadesetak mrvica. On je tiho, ne obraćajući pažnju na ono što se dešava oko njega, svaku mrvu pokupio i pojeo.
Kad je završio, upitali su ga šta to radi, a on je odgovorio da svaki put tako jede i ispričao šta je mrva hleba za svakog čoveka i šta znače u odnosu na poštovanje čoveka, života, onih koji nemaju…
“Ne znate vi deco moja šta znači glad i koliko je dece širom sveta gladno, a mi bacamo hleb pored stola i u kontejnere. Nekima one predstavljaju život i nadu, a mi ih se tako lako odričemo. Setite se svaki put gladne dece širom Afrike i sveta kada vidite mrvice pored stola”, rekao je tada patrijarh Pavle.

Da je njegov odnos prema hlebu i mrvicama zaista bio takav potvrdili su i manastiru Gračanica u kome je patrijarh boravio. On bi svaki put grdio monahinje zbog prosipanja hleba pored stola.
Arhimandrit Jovan Radosavljević u knjizi “S patrijarhom Pavlom kroz život” objasnio je otkud toliko poštovanje pokojnog patrijarha Pavla prema hrani i od koga je to naučio.

Naime, on je od oca Jakova Arsovića naučio kako se prema hrani treba ophoditi sa poštovanjem i da ne treba ništa ostavljati pored tanjira, a da prosuto treba pokupiti.
“Jednom prilikom grickao sam koru hleba, a ono što je zagorelo ostavio sam na kraj tanjira. Pavle me je upitao zašto sam to uradio, a kad sam mu rekao da neću da jedem jer je zagorelo, uzeo mi je to zagorelo parče hleba i pojeo. Tako me je zastideo bez ijedne reči, da više nikada nisam ostavio mrvicu hleba van tanjira ili neko zagorelo parče”, piše arhimandrit Jovan u svojoj knjizi.

Da li ćete vi razmislite sledeći put kad budete videli mrve hleba pored tanjira i da li ćete se setiti reči patrijarha Pavla?

Ništa ne shvataj lično

ČETIRI SPORAZUMA (RUIZOV ŽIVOTNI KOD)

„Neka tvoja reč bude besprekorna“. Izgovaraj samo ono što zaista misliš. Ne koristi reči kako bi govorio protiv sebe ili ogovarao druge. Moć svojih reči usmeravaj ka ljubavi i istini.

„Ništa ne shvataj lično“. To što drugi rade ne rade zbog tebe. Njihovi postupci i reči samo su projekcija njihove stvarnosti. Kad postaneš imun na mišljenja drugih, nećeš više biti žrtva bespotrebne patnje.

„Ne pretpostavljaj“. Pronađi hrabrost kojom ćeš postavljati pitanja i izraziti ono što zaista želiš. Komuniciraj sa drugima što jasnije i preciznije kako bi izbegao nesporazum, tugu i dramu. Ispunjavanjem samo ovog jednog sporazuma, možeš potpuno promeniti svoj život.

„Uvek daj sve od sebe“. Tvoje najbolje će se menjati iz trenutka u trenutak i biće drugačije kada si zdrav, drugačije kada si bolestan. Kako god, u svakom trenutku daj najbolje od sebe i izbeći ćeš samokritiku, zaloupotrebu samog sebe i kajanje.

Odlomak iz knjige „Četiri sporazuma“-Miguel Angel Ruiz

Ljubavna priča

U njegovom rodnom Tršiću još uvek odjekuju koraci jednog spretnog, veselog i zaljubljenog dečaka koji je posedovao različitost, ali i čvrstu veru da će sa svojom Ružom osvojiti čitav svet dok sa 17 godina čuva ovce po okolnim pašnjacima u predvečerje izbijanja Prvog srpskog ustanka.
Iako je sakupljajući narodne umotvorine, priče, izvorne pesme i bezobrazluke, čitav svoj život Vuk Stefanović Karadžić posvetio reformi našeg pisma, rečnika i očuvanju duhovnog blaga, on je uprkos velikom naučnoknjiževnom radu bio pre svega čovek kao i svaki drugi koji je imao i svoj ljubavni život protkan strahovima, strepnjom i patnjom. Burne istorijske prilike Srbije 19. veka uspele su da sačuvaju sećanje na Ružu, njegovu prvu dečačku ljubav i doživotnu muzu, Saru, koja je uspela da ga oslobodi kompleksa teške bolesti i Anu, sa kojom je ponovo našao sreću i oformio porodicu.

Ruža Todorova

Poznavaoci lirike Vuka Karadžića uviđaju da se u svakom njegovom opisu devojke koja, bilo da je zlato materino ili zrno biserovo, krije lik njegove rumene kao ruža prve platonske i nikada nepreboljene ljubavi čije je ime bilo Ruža, a koja je po ocu nazvana Todorava.

U njegovom rodnom Tršiću još uvek odjekuju koraci jednog spretnog, veselog i zaljubljenog dečaka koji je posedovao različitost, ali i čvrstu veru da će sa svojom Ružom osvojiti čitav svet dok sa 17 godina čuva ovce po okolnim pašnjacima u predvečerje izbijanja Prvog srpskog ustanka. On pod miškom nosi bukvar i „uči se pismena”, a ona plete i peva narodne izvorne pesme. Dok je sa uživanjem slušao njen zvonki glas kako odzvanja po obronicma okolnih planina, čini se da nije bilo srećnijeg dečaka.

Zaljubili su se tako snažno i čedno da su Vukov otac Stevan i Ružin Todor smatrali da je samo pitanje vremena kada će se njihova deca i venčati. Nažalost, na te srećne dane dečačkog života u kojima je ceo Tršić očekivao prosidbu, srušila se surova stvarnost. Prvo razdvajanje im je doneo ustanak u kojem je pismeni Vuk obavljao razne pisarske poslove kod Đorđa Ćurčije i Jakova Nenadovića, ali nisu tugovali. Ona ga je čekala, a on upsevao da između bojevanja sa Turcima dođe i ukrade poslednje trenutke sreće sa njom.

Niko nije mogao da pretpostavi kakva će podmukla bolest 1808. savladati ovog nezaustavljivog dečaka. Te godine leva noga mu je ostala zgrčena u kolenu, a lek su bezuspešno tražili do Budima. Bio je toliko posramljen saznanjem da će do kraja života moći da hoda samo uz pomoć štule, da nije mogao da podnese pomisao da ga njegova Ruža vidi hromog. Zbog strašne bure koja se u njemu odvijala prekinuo je svaki kontakt sa njom ne saznavši da je njena ljubav bila toliko velika da bi ga i tako bolesnog prihvatila.
Ruža nikada nije saznala šta se u njegovoj glavi rojilo, koliko mu je bola i patnje učinila ta najteža životna odluka da je više nikada ne vidi, kao i da je u emotivnom smislu zapravo nikada nije napustio. Ostao joj je veran ne samo u svojoj lirici, već je i njen život pomno pratio, a kada se ukazala prilika itekako i pomogao.

Nakon nekoliko godina tugovanja i čekanja, Ruža se udala i dobila dva sina koji su rasli u vreme vladavine dinastije Karađorđević i smatrali se njihovim istaknutim pristalicama. Kada je knez Miloš uspeo da preuzme vlast 1859. i kada je počeo da se nemilosrdno sveti svim prethodnim pristalicama režima, Vuk je snagom svog autoriteta uspeo da ga izmoli da ih poštedi, a kako se veliki vladar ne bi predomislio, i da ih hitno prebaci u Austriju.

Bolestan i preosetljiv Vuk je napunivši 25 godina postavljen za carinika i sudiju u Negotinskoj krajini, ali kako se i dalje nelagodno osećao zbog štake i štule, i kako je njegova duša bila prepuna nemira i bola, živeo je povučeno sve dok jednog dana na carinarnici nije upoznao Saru, mladu udovicu krajinskog kneza Miše Karapandžića, koja mu je vratila nadu da uprkos strašnoj bolesti ponovo može da bude voljen i srećan.

Sara Karapandžić

Otmena i veoma lepa Sara, starija desetak godina zapala je Vuku za oko, ali nije ni pomislio da joj se udvara. Ipak kada bi ona poslom dolazila i pričala mu o svojim problemima u vezi sa trgovinom ovcama, sirom i drugom robom preko Dunava iz Rumunije, on je uvek pronalazio razlog da je što više „službeno zadrži”. Njihova simpatija bi ostala na platonskom nivou da ona nije učinila prvi korak. Poslala mu je službeno pismo u kome mu u drugom delu predlaže da sa njom ode na ostvo Adakale, ključno čvorište trgovine tog vremena i pomogne joj da reši problem, a potom posete manastire koji su se nalazili u neposrednoj blizini.

Prihvativši njen poziv, među njima se rasplamsala idilična ljubavna priča koju su ponovo istorijske prilike surovo preokrenule. Usled napada Turaka Vuk je krenuo ka Austriji, a Sara u Oršavu. O prisnosti i nežnosti koju su gajili jedno prema drugom svedoči njihova prepiska u kojoj je on poziva da dođe kod njega u Beč, a ona ga moli da se vrati u Negotin. Vremenom su pisma prestala da stižu, a oni se nikada više nisu videli.

Ana Marija Kraus

Oslobođen kompleksa sakatosti, Vuk je u Beču upoznao osamnaestogodišnju Anu Mariju Kraus, ćerku rođenu u braku bogatog austrijskog trgovca i njegove stanodavke, koju je zavoleo i sa kojom ne samo da se oženio, već i konačno pronašao ljubavni mir.

Iako su čvrsto želeli da njihova deca odrastu srećno i budu svestrano obrazovani ljudi, živeli su u toliko teškim materijalnim prilikama, da je bilo ne samo nemoguće iškolovati ih, već i izlečiti od teških bolesti koje su u to vreme harale. Dok je Vuk za bračnog života često bio mesecima na putu sakupljajući narodne pesme i umotvorine za svoje zbirke, Ana je sama podizala i sahranjivala decu. Rodila ih je trinaestoro, od kojih je zbog nemaštine i bolesti preživelo samo dvoje: sin Dimitrije i kći Mina. Najstarija ćerka Ruža umrla je u osamnaestoj godini. Tada je beskrajno tužan napisao pismo svom dobrom prijatelju:

Pre dva meseca umrla mi je i najstarija kći u osamnaestoj godini. Tako da od dvanaestoro dece (trinaesto dete još se nije rodilo) imam još jednu kćer u dvanaestoj godini i sina u petoj. Čini mi se da će najposle moja deca ostati samo moji književni poslovi. Iza njega su svakao ostali njegovi „književni poslovi”, kao i sin Dimitrije koji je postao vojno lice, ćerka Mina, priznata slikarka, ali i dva njemu nesuđena Ružina sina koja su zbog njegove humanosti došli na sahranu da odaju poštu čoveku koji nikada nije zaboravio njihovu majku i koji ih je spasao sigurne smrti.

Trebat ćeš mi u starosti…

Trebat ćeš mi u starosti, kad budem gunđao, jer ne znam gde su mi naočare, da kažeš: “Eto ti ih na nosu, bleso matora. Tako bi ti i srce još uvek tražio, da nije bilo mene da kažem da je na svom mjestu”.

Trebat ćeš mi u starosti, da te se…
sa radošću sećamo, umesto da te se sećam sa tugom, da te opomenem kad kažeš: “E, kad se setim kakva sam bila”, da ne smeš tako govoriti u mom prisustvu, jer si mi lepša no ikada.

Trebat ćeš mi u starosti, da joj se rugamo kada nas pita gde nam je bila mladost.

Trebat ćeš mi u starosti, kad izlapim, da kažeš: “Bolje mozak, nego srce”.

Trebat ćeš mi u starosti, da ne dopustiš da ostarimo.

Trebat ćeš mi u starosti, da kažeš: “A rekao si da me ne možeš voleti jače”.

Trebat ćeš mi u starosti, da me grdiš što tvrdim da doktori nemaju pojma i ne pijem lijekove, jer si ti najbolji lek za moje srce.

Trebat ćeš mi u starosti, da me izbaciš iz kuhinje, kad praviš kolače: “Strpi se, gori si od deteta”.

Trebat ćeš mi u starosti, kao što mi trebaš sada, ali mnogo više.

Trebat ćeš mi u starosti, da me pitaš: “Nije ti valjda opet do toga?”, a ja da kažem: “Meni je uvek do tebe”.

Trebat ćeš mi u starosti, da kažeš: “Izvini što sam vikala”, a ja da te tješim: “Nisam te ni shvatio ozbiljno”.

Trebat ćeš mi u starosti, kad me zoveš DEDA, da kažem: “Reci, pile moje malo, pirgavo”.

Trebat ćeš mi u starosti, da te volim i kada me starost napusti..

Ne opiri se toliko…

1. Volim te ne zbog toga šta si ti, već zbog toga šta sam ja kad sam pored tebe.

2. Ni jedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje neće te nikada rasplakati.

3. Samo zato što te neko ne voli onako kako bi ti želeo, ne znači da nisi voljen celim njegovim bićem.

4. Pravi prijatelj je ona osoba koja te drži za ruku a dodiruje tvoje srce.

5. Najgori način da ti neko nedostaje je da sediš pored njega/nje i znaš da ga nikada nećeš imati.

6. Nikada se ne prestaj smejati, čak ni kada si tužan. Neko će se možda zaljubiti baš u tvoj osmeh.

7. Možeš biti samo osoba na ovom svetu, ali za nekoga ti si celi svet.

8. Nemoj provoditi vreme sa nekim kome nije stalo provoditi ga s tobom.

9. Možda Bog želi da upoznaš mnogo pogrešnih ljudi prije nego što upoznaš pravog i na tome ćeš mu, kad se to bude desilo, biti zahvalna.

10. Ne plači zato sto se završilo. Smej se zato što se dogodilo.

11. Uvek će biti ljudi koji će te povrediti, zato nastavi verovati, samo budi oprezan.

12. Ne opiri se toliko. Najbolje stvari se događaju onda kada ih ne očekuješ.

13. Postani bolja osoba i budi siguran da znaš ko si pre nego upoznaš nekoga novoga nadajući se da ta osoba zna ko si ti.

Gabriel García Márquez

Ako ste oprostili čoveku sve

Jedan od najkontroverznijih naučnika 20. veka je onaj kojeg studenti psihologije celog sveta od milja nazivaju “deda Frojdom”.

Tokom njegovog života, jedni su ga smatrali šarlatanom, drugi – genijem. Koko Šanel ga je zvala prvim muškarcem feministom, a dva otkrića su ga ovekovečila: razotkrivanje misterije ljudskog sna i “nalaženje” ključa za podsvest.

Evo njegovih 10 zanimljivih citata koji će vas definitivno podstaći na razmišljanje ali i zabaviti:

1. Veličina vašeg identiteta određuje se veličinom problema koji je u stanju da izbaci vas iz takta.

2. Pre nego što dijagnostifikujete kod sebe depresiju i nisko samopouzdanje, obavezno budite sigurni da niste okruženi idiotima.

3. Mi nikad ne bivamo tako ranjivi kao onda kad volimo, i nikad tako beznadežno nesrećni onda kada gubimo ljubav.

4. Ljudi su više moralni nego što misle i mnogo više nemoralni nego što mogu zamisliti.

5. Svaki normalan čovek, u stvari, normalan je samo delimično.

6. Ako ste oprostili čoveku sve, znači, završili ste sa njim, zauvek.

7. Protiv svakog čoveka čovek se može braniti, ali protiv pohvale ostaje bespomoćan.

8. Mi više težimo ka tome da izbegnemo bol, nego da susretnemo radost.

9. U trenutku kad čovek počne da sumnja u svoj život i svoju vrednost, on postaje bolestan.

10. Veliko pitanje na koje nikada nije odgovoreno i na koje ni ja nisam bio kadar odgovoriti, uprkos tridesetogodišnjem istraživanju ženske psihe glasi: ŠTA ŽENA HOĆE?!

Ljubav pobjeđuje

Na početku ljubav slavnog književnika i njegove odabranice Idit bila je zabranjena. On se u nju zaljubio kada mu je bilo 16 godina i ništa ga od nje nije moglo odvojiti. U braku su dobili četvoro dece.
Autor Gospodara prstenova i Hobita, J. R. R. Tolkina ceo život je voleo samo jednu ženu i umro ubrzo nakon nje. Njena smrt ga je toliko pogodila da nisu prošle ni dve godine, a on joj se pridružio u večnosti. Supruga Idit je bila njegova srodna duša i celog života joj je pisao ljubavne pesme, a u pismima prijateljima sa žarom pisao o najvećoj ljubavi svog života. U braku su proveli 55 godina i dobili četvoro dece, tri sina i ćerku.

Upoznao je kada je imao samo 16 godina i odmah ostao očaran. Njoj je tada bilo 19. Oboje su bili siročad, bez oca i majke.
J. R. R. Tolkin kojeg su zvali Ronald i njegov brat Hilari ostali su kao mala deca bez oca koji je oboleo od reumatske groznice i umro. Tolkin je tada imao tek četiri godine. Majka im je umrla kada mu je bilo 12 godina. Nesrećna udovica s dijagnozom dijabetesa iznenada je u 34. godini kolabirala, pala u dijabetičku komu i umrla. Naime, medicina u to vreme još nije poznavala insulin i ta bolest je često bila smrtonosna.

Bila mu je suđena
Nakon što se o njemu i njegovom bratu četiri godine brinula tetka u Birminghemu, a sveštenik koji je bio blizak sa njihovom porodicom i kojeg je njihova majka zapravo i imenovala za staratelja za svoje sinove – otac Fransis – shvatio je da su dečaci nesrećni kod tetke i odlučio je da ih preseli. Udomio ih je kod lokalnog trgovca vinom i njegove supruge. Oni su imali prostranu kuću i bili veliki prijatelj crkve. Tada se i dogodio sudbonosni susret J. R. R. Tolkina i njegove buduće supruge Idit.
Naime, na prvom spratu te kuće u koju su doselili, a ispod njihove sobe, stanovala je mlada i lepa Idit Brat. Tamnokosa i sivooka devojka, takođe je bila siroče. Prekrasno je svirala, a izdržavala se od komada zemlje koje je dobila u nasleđe od pokojne majke. Ona je svima u kući ulepšavala večeri svirajući na klaviru.

Ona i Tolkin su se brzo zbližili, a često i bili jako nestašni. Zajednički bi krali hranu iz kuhinje i organizovali tajne gozbe u njenoj sobi. Povremeno su odlazili zajedno da piju čaj u lokalne čajane pa ubacivali šećer u šešire prolaznika. Odvojeno bi se odvezli biciklima na čaj u grad i razgovarali satima. Mladi je par je krio svoje prijateljstvo, koje je ubrzo preraslo u zaljubljenost. Vaša majka i ja spasili smo jedno drugo od nevolja koje smo doživeli tokom detinjstva – pričao je Tolkin, jedan od vodećih svetskih i engleskih lingvista mnogo godina kasnije, svojoj deci.

Tajni sastanci i zabranjena ljubav. Otac Frensis je saznao za vezu jer ga je o tajnim sastancima mladih obavestila vlasnica jednog mesta gde je mladi zaljubljeni par ispijao čaj. Bio je zaprepašćen. Odmah je zahtevao da se ta veza prekine, a kako Ronald po prirodi nije bio buntovnik i poštovao oca Frensisa, pristao je. Uskoro je s bratom napustio kuću gde su svi zajedno živeli.
U to je vreme Ronald je učio kako bi dobio stipendiju za Univerzitet u Oksfordu, a sa Idit je nastavio da se tajno viđa. Vozom bi odlazili na selo i uživali jedno s drugim. Za 21. rođendan, Ronald je Idit kupio ručni sat, a ona njemu naliv pero za njegov osamnaesti rođendan.

Ali ponovo su ih videli zajedno i otac Frensis mu je zabranio da je viđa i da joj piše dok ne napuni 21 godinu. A onda su se počeli kao “slučajno” da se sreću. I za to se saznalo pa je od oca Frensisa dobio pismo u kojem je nazvao te njihove “slučajne” sastanke budalastim i nepromišljenima i zapretio da će mu, ako ne prestane s tim, onemogućiti univerzitetsku karijeru.

Nakon toga, Ronald je još jednom video Idit. U svom dnevniku je napisao: “Na uglu Frensis Roada prošla je kraj mene na svom biciklu na putu prema stanici. Možda je neću videti tri godine…”Skoro se udala za drugoga. Kako bi zaboravio na Idit, prionuo je na učenje i jedva čekao 3. januar 1913. godine, svoj 21. rođendan. Čim je sat otkucao ponoć i proglasio početak 3. januar, seo je za sto i napisao pismo devojci za koju se nadao da će mu postati žena. Kada je stigao odgovor, doživeo je veliko razočarenje. Idit je napisala da je verena za drugog muškarca, brata svoje prijateljice.

Ronald je bio očajan. Čekao je tri godine i živeo za dan kada će se opet videti. Onako u ljutnji odlučio je da je odmah zaboravi. Ali brzo se predomislio.
Ukrcao se na voz i otišao do nje. Odlučio je da je moli da izabere njega. I čim ju je ugledao na peronu, znao je da nikada nije prestala da ga voli i da će mu se vratiti. Ispričala mu je da je pristala da se uda za drugoga jer je bio jedini mladić kojeg je poznavala osim Ronalda i zato što je mislila da on za nju više ne mari i da ju je zaboravio. Odmah je odlučila da vrati verenički prsten, raskinula veridbu i udala se za voljenog J.R.R. Tolkina.
Srećan brak i četvoro dece

Ronald je o veridbi obavestio oca Frensisa. On im je nevoljno dao svoj blagoslov, a Idit je na Ronaldovo insistiranje napustila svoju Anglikansku crkvu i preobratila se na rimokatolicizam. Naime, slavni pisac je bio vrlo pobožni katolik. Nisu uspeli odmah da se venčaju, on je morao da završi školovanje, a ona ga je čekala. Kada je završio sa školovanjem, krenuo je u Prvi svetski rat, gde se borio u rovovima.

Venčali su se 22. marta 1916. godine. Prvi sin rođen im je 1917. godine, a nakon toga su dobili još dva sina i ćerku koju je Idit žarko želela.
Jedan od najvećih i najuticajnijih autora književne fantastike 20. veka sahranje je za svojom ljubljenom ženom u istom grobu u Oksfordu, gradu u kojem je dugo godina predavao na Univerzitetu. Naime, Tolkin je bio 20 godina profesor anglosaksonskog jezika na oksfordskom koledžu Pembrok, a zatim još 14 godina profesor engleskog jezika i književnosti na koledžu Merton.

Idit je umrla 1971. godine, a njen Ronald nepune dve godine nakon nje. Na njihovom zajedničkom grobu uklesana su imena Beren i Lutien. Najpoznatiju i trajnu počast svojoj voljenoj, Tolkin je dao kada je utkao njihovu romansu u mitologiju Međuzemlja – u priču o Berenu i Lutien.

Nije sve kao što izgleda

Možda ti se čini da su svi drugi srećni, jer ih stalno viđaš nasmejane, ali kako možeš da budeš sigurna da osmeh nije samo maska?
Upoređivanje s drugima sigurno neće učiniti da se osećaš zadovoljnije sobom. Uvek ćeš naći nekoga ko je – pametniji, uspešniji, snalažljiviji, duhovitiji, lepši od tebe, zbog čega ćeš se osećati loše u svojoj koži. Upoređivanje s drugima može uzrokovati i depresiju, pa ti stoga otkrivamo nekoliko razloga zbog kojih to nikako ne bi trebalo da radiš.

Prestani da kritikuješ – ako manje kritikuješ druge, manje ćeš kritikovati sebe. Umesto da vidiš samo negativne osobine, potrudi se da u svima vidiš nešto dobro. Na isti način posmatraj i sebe, izdvajaj svoje vrline i ponosi se njima. Ničiji život nije savršen – možda ti se čini da su svi drugi srećni, jer ih stalno viđaš nasmejane, ali kako možeš da budeš sigurna da osmeh nije samo maska? Ne možeš da znaš šta se krije ispod površine, a ako idealizuješ druge, verovatno smatraš da ti nikada nećeš biti takva. Ali, pri tome zaboravljaš da svi imamo probleme i da ničiji život nije savršen. Upoređuj se sama sa sobom – umesto da stalno gledaš šta drugi rade, posveti se sebi. Upoređuj svoju prošlost i sadašnjost kako bi se uverila da si se promenila, napredovala, sazrela. Ovakvo upoređivanje učiniće da se osećaš srećnije i zadovoljnije.

Šta je ključ sreće?

U poslednje dve decenije, pozitivna psihologija je postala deo naučnih istraživanja sreće, ljudskog potencijala i uspeha. Ona se zalaže da to da psiholozi ne treba samo da se bave mentalnim oboljenjima, već i onime što čini život vrednim življenja.

Otac pozitivne psihologije Martin Seligam, sreću je opisao kao često osećanje pozitivnih emocija, poput uzbuđenja, veselja i zadovoljstva, kombinovanih sa osećajima svrhe. Ova definicija implicira pozitivno razmišljanje u sadašnjosti i optimistični pogled na budućnost.

Ipak, kasnije, stručnjaci su pokazali da sreća nije nepromenljivo stanje, već je fleksibilna i zavisi od nas.

Šta je ključ sreće?
U filozofiji postoje dva puta sreće- hedonizam i eudajmonizam. Dok se hedonizam odnosi na to da je za sreću potrebno maskimalno uživanje, zadovoljavanje sopstvenih potreba i želja, ali i izbegavanje bola, eudajmonizam nas uči da je sreća najviše dobro i cilj ljudskog života, nakon ispravnog postupanja.

Nedavna istraživanja pokazala su da je psihološka fleksibilnost ključ velike sreće i dobrobiti. Na primer, ukoliko smo otvoreni ka emocionalnim iskustvima i možemo da tolerišemo teške periode, idemo ka bogatijem i smislenijem postojanju.
Studije su pokazale da način na koji odgovaramo na okolnosti u našim životima ima uticaj na sreću više od samih događaja. Stres, tuga i anksioznost su kratkoročna osećanja koja ne znače da ne možemo da, na kraju, budemo srećni.

Isto tako, u psihologiji postoji fenomen nazvan post- traumatski rast, koji je vidljiv kod ljudi koju su pretrpeli neku traumu poput bolesti ili gubitka. Nakon toga svoj život su opisivali kao srećniji i smislenij