8 inspirativnih citata koji će vas uvjeriti da ne odustajete od svojih ciljeva

8 inspirativnih citata koji će vas uvjeriti da ne odustajete od svojih ciljeva.
Joanne Rowling rođena je 31. srpnja 1965. godine, a svjetsku slavu stekla je serijom romana o Harryju Potteru. Na njezin rođendan prisjetili smo se nekih od najmoćnijih izjava britanske književnice koja nadahnjuju žene svih generacija.

1. Potrebno je mnogo hrabrosti da bismo se usprotivili neprijateljima, ali nam treba isto toliko hrabrosti da se suprotstavimo svojim prijateljima.

2. Nemoguće je živjeti a da ne doživimo neuspjeh, osim ako živiš tako oprezno da uopće nisi ni trebao živjeti.

3. Život je često bolan, ali uvijek vrijedan. Ponekad trebamo promijeniti perspektivu ili zatražiti pomoć.

4. Jesi li tip osobe koja likuje kad žena posrne ili onaj koji slavi njezin veličanstveni oporavak?

5. Ravnodušnost i zanemarivanje nanose više štete nego izravno nesviđanje.

6. Nikad se nisam stidjela svoje depresije. Zašto bih se stidjela? Imala sam težak period u životu i ponosim se time što sam ga preživjela.

7. Ne trebamo čaroliju da promijenimo svijet, već nosimo svu potrebnu snagu unutar sebe: imamo moć da zamislimo bolje.

8. Oni koji su dobili mnogo više od onoga što im je potrebno imaju moralnu odgovornost da s njom naprave mudre stvari i da inteligentno daju.

Kada je Bog stvarao ženu…

Kada je Bog stvarao ženu, radio je predano i posvećeno do kasno, šestog dana stvaranja…

Andjeo je posmatrao i upitao ga:
” Zašto trošiš toliko vremena na nju?”
Bog odgovori:
” Da li si video sve materijale, karakteristine i osobine kojima oblikujem nju?”

” Ona mora funkcionisati u svim mogućim i nemogućim situacijama, ona može podići više dece u isto vreme, ima zagrljaj koji može izlečiti sve, od modrice na kolenu do slomljenog srca.

Ona mora sve to postići samo sa dve ruke, ona isceljuje njima sebe kada je bolesna i može raditi sa njima 18 sati dnevno.”

Andjeo je bio zadivljen. ” Samo sa dve ruke… Nemoguće! ” Andjeo je onda prišao bliže i dotakao ženu.

” Ali napravio si je tako meku, Gospode.”

” Ona jeste meka”, rekao je Bog, ” Ali napravio sam je snažnu. Ne možeš zamisliti šta ona može podneti i prevazići. ”

” Jel može ona da misli?” Zapitao je Andjeo…
Bog mu odgovori, ” Ne samo da može da misli, ona može da razume i podrži”.

Andjeo je dotakao njene obraze… ” Gospode, izgleda da iz ove kreacija nešto kapa! Stavio si previše bremena na njena ledja.”

” Ne curi ona… To su suze,” reče Gospod ispravljajući Andjela…

“Za šta su one?” Upita Andjeo… Gospod mu reče: ” Suze su način kroz koji ona izražava njenu tugu, njene sumnje, ljubav, samoću, patnju i ponos.”…

Ovo je ostavilo veliki utisak na Andjela,
” Gospode, Ti si genije. Mislio si o svemu.

Žena je zaista Veličanstvena.”

Bog reče: ” Zaista jeste. Ona poseduje snagu koja zadivljuje muškarce. Ona se može nositi sa teškoćama i podneti veliki teret. Ona u sebi nosi sreću, ljubav i čistu pomisao. Ona se osmehuje i kada joj je i teško. Peva čak i kada joj se plače, plače kada je srećna i smeje se kada je uplašena. Ona se bori i ne odustaje od onoga u šta veruje.”

Njena ljubav je bezuslovna.
Njeno srce se slomi kada joj najbliži rod ili prijatelj umre ali ona pronalazi snagu da nastavi sa životom. ”

Andjeo ga upita:
” Onda, ona je savršeno stvorenje?”

Bog mu odgovori:
“Ne. Ona ima samo jedan nedostatak, često zaboravi koliko je dragocena.”

Devina Nund

Ima na svetu ljudi…

Mika Antic
Ima na svetu ljudi: dobri, a ne znaš zašto. Svi kukaju, a jedan među njima ćuti, ili se smeška bezazleno, ali ostale teši. Ima i on svoj roman, sa trzavicama, kuburama, malim ličnim dohotkom, ponekim većim snom, ali ga nećete čuti da se ispoveda. Čuva za sebe svoj tihi svet briga i radosti, pa i ako ga čujete jednom u godini da plane, ili ga vidite o prvom maju da je popio čašu više, nekako vam smešan, neuk, pravi amater među profesionalcima i biznismenima života.
Ima takvih ljudi.
Ako ti treba lud i jak, pozoveš jednog od njih, i on ti na leđima preseli čitavu kuću. Zna se: on to ume, on nikoga nije odbio, pa je nekako i razumljivo da baš njega pozoveš. I razumljivo je, naravno, da od njega tražiš na zajam alat, kad treba nešto da se popravi. I da ručaš kod njega kad ne znaš gde ćeš. I da ga tapšeš po ramenu i da mu stalno ponavljaš: – Ti si, stvarno, jedan veliki drugar.
Kad praviš kod kuće neku sedeljku, on je taj koji najbolje zna da spremi meso na žaru, ribu, pasulj sa rebarcima. Opašeš mu kecelju, ćušneš ga u kuhinju među žene i neprekidno ga hvališ kako je kulinarski genije. A on se smeška. Milo mu.
Kad treba da ti se popravi struja, brava, nešto na kolima, nešto u kupatilu – on to zna. Bojlere menja kao od šale. Kad ne dihtuju prozori, za jedno popodne on to uredi.
Sreo sam pre neki dan takvog jednog čoveka, starog prijatelja. Dugo se nismo videli. Ima čitavih pet godina. Šeta sa ćerkicom po suncu, a neobična mi slika: on prosed i proćelav, a dete malecno kao miš, upliće mu se oko nogu, jedva hoda, batrga se, sapliće… Sedimo uz kafu na hladnom aprilskom suncu u bašti kafanice i razgovaramo o životu. Dete uz njega, mazi se, a on onako ogroman, pa nezgrapan, četvrtast, sa rukama kao lopate, miluje ono malo stvorenje, privija ga uz sebe, podetinjio zajedno s njim, tepa… I ja sam roditelj, i video sam i druge roditelje, ali čini mi se da sam tog prepodneva upoznao najveću ljubav na svetu: nešto ljudsko, malo, sa kikama i prćastim nosem, nešto što ne zna kako mu je ime, nešto bespomoćno belo, a već kao ume i da se duri, i da se krije iza stolica, i da se raduje, a uz njega nešto dobro i veliko, ljudina jedna sa srcem velikim kao bundeva, jedan pravi tata, koji je svima pomogao u životu, koji ima snage za tri kubikaša, a sad ume pažljivo da obriše dugmence nečijeg balavog nosa, da tepa, da recituje stihove o nekim kucama i macama, da imitira ptice i tu-tu i da menja pelene svojoj upiškenoj princezi.
Čitav dan mi nekako ispao lepši.
Odlučio sam da ne odem na jedan važan sastanak, da ne pokvarim nešto u sebi samom posle ovog susreta. Odlučio sam da ne posetim neke prijatelje, da budem sam, da mi bude dobro, da mi bude kao da sam se istuširao od tmurne svakodnevice u kojoj svakog dana nekom nešto ne valja. Ništa veliko nismo nas dvojica jedan drugom ispričali. Popili smo kafu, on je uhvatio kćer za ruku i otišli su dalje, da šetaju po suncu, jedna mala lopta, zakotrljana kraj jednog ogromnog brda koje se zove: moj dobri, veliki tata.
– Zašto vas ovaj drugar zove: Bivši prijatelju? – pita me kelner dok naplaćuje račun.
– Dugo se nismo videli, a nekada smo bili gotovo nerazdvojni, pa on to tako u šali… Inače, dobar čovek.
– I jeste valjan neki i pošten čovek – kaže kelner.
– Samo, takvi pošteni uvek prođu najgore. Već pet meseci traži posao. A to dete, što vidite, usvojio ga kao bebu. Našao malu na autobuskoj stanici i odneo kući. Žena nije mogla da mu rodi, pa je usvojio dete. Ima ih koji usvajaju kerove, dragi moj.
– Manite to sa kerovima – kažem.
– I kerovi su na neki način ljudi. Kad su majmuni ljudi, mogu valjda i kerovi da budu…
A dan mi odjednom ispao kao da nema sunca. Moja stara dobričina, moj dobri “bivši prijatelj”, muči svoju muku sam, pod kestenovima što su tek olistali, i raduje se sam, na svoj način, sa jednim malim ljudskim bićem koje mu se sapliće oko nogu i sve je manje, klikerastije, što dalje odmiču niz ulicu.
A on, koji je svima pomogao, i kome sad niko ne ume da pomogne, on, koji se smeškao dok je sa mnom pio kafu i nijednom nije zakukao, nijednom se nije požalio, nijednom nije zatražio uslugu, što više odlazi u daljinu izgleda mi sve veći, kao da raste, viši od kestenova i od krovova.
Kao da je sam sebi digao spomenik.

Ti si moja mama

Ti si moja mama. Ti si me u sebi nosila i čuvala devet meseci, brinula šta jedeš, kako i koliko dišeš, kuda se krećeš, na kom boku spavaš, koga slušaš, od koga se sklanjaš. U tebi sam rasla.
Trudila si se, više nego ikad, da budeš srećna i kada ti se plakalo, da bih ja osetila tu sreću. Strepila si svaki put kada bi doktor prelazio preko želatinastog stomaka i treptala kada bi na ekranu videla moje maleno srce kako bubnji.

Obilazila si prodavnice, ponosno birala još u petom mesecu sve ono što ćeš mi u danima kada se konačno upoznamo oblačiti. Navikavala si se na svoje novo uvećano telo. Na usporenije pokrete. Na teže disanje. Mazila si me i pričala mi. Ruka ti je srastala za stomak.

I donela si me me na ovaj svet, nikad jača, nikad hrabrija, lepa, nikad lepša, dobra, najbolja, moja.

Gledam te danas. Ponovo radiš iste stvari. Trudiš se da budeš najbolja, toliko se trudiš da već vidim kako sagorevaš u toj želji. Vučeš snagu iz umornog tela ko da mi sutra nećeš trebati. Umorićeš se, slomićeš se, rastužićeš se, počećeš da mrziš sebe jer osetićeš i sama kako kopniš.

Grubo zapostavljaš sebe, zbog mene. Tako se često smeješ na silu, a znam da bi ponekad plakala skrivena u onom tvom uglu i digla ruke od svega. Vidim ti u očima. Osetim preko dodira, mene ne možeš da prevariš.

Budi iskrena sa emocijama, jer ako ih budeš sputavala probiće te ko nejaku branu u jednom momentu. I ko onda može znati kako ćeš se nositi sa tom bujicom?

Idi kod frizera, idi na kafu, prošetaj sama, kupi sebi kupaći, nalakiraj nokte, upiši se na aerobik, pa skači. Sve to ne znači da si manje požrtvovana, da si sebi bitnija, da ne mariš za mene. Tvoja sreća se preliva na mene. Baš kao i tvoje nezadovoljstvo.

Trčiš kući, trčiš u prodavnicu, trčiš na posao, sa posla, trčiš na pijacu, sa pijace, do pekare. Proklinješ život što ti nije dao više ruku i nogu. Toliko si toga nabacala na svoja leđa, suludo verujući da sve „najbolje možeš sama“. I da sve moraš. A ne moraš. Neće svet iščeznuti, niti tvoja ljubav prema meni, ako jedan dan digneš noge na sto. Biće nam svima dobro, biće nam najbolje.

I ne moraš da radiš sve ono što druge mame rade. Jer druge mame nisu moja mama, one su neku drugu decu rodile, a ti si rodila mene. I ta druga deca nisu ja. I ono što njih raduje, možda bi mene rastužilo, ono što ona odbacuju, ja bih možda prigrlila.

Nemoj da me odgajaš prema knjigama, odgajaj me prema svom srcu. Prema onome što čuješ u njemu, što ti tvoj instinkt šapuće.

Nemoj da budeš tužna zbog toga što me voziš u pozajmljenim kolicima čiji prednji točak pravi osmicu. Uvek smo svuda stigle cele i na vreme. Nemoj da si potištena kada kraj tebe prođe majka sa bebom u nekim velelepnim kolicima. Ona je mogla i htela takva, ti nisi mogla ili nisi želela i to je u redu. Nijedna kolica, ni pozajmljena ni ganc nova, ne mogu da zamene udobnost tvojih ruku, i to je jedina istina.

Nemoj da veruješ u priče i savete koje čuješ. Veruj meni. Mom snu, mom apetitu, mom osmehu i plaču. Mom razvoju i pokretu. To neka ti bude jedino merilo da li sam zadovoljno dete. Niko osim tebe ne može bolje da zna moje potrebe, šta volim i šta je ono što me tišti.

Nemoj da se nadmećeš sa majkama i njihovom decom.

Nemoj da padaš u očaj što kažem samo „mama“, a druga deca već viču „daj mleko“, „dođi av av“. Ne prebacuj mi to. Nemoj da me manje voliš zbog toga. Možda misliš da ja ne razumem još uvek sve tvoje reči, ali ja ih osetim. A to je mnogo gore. Ne želim da se pretvorim u nesigurno dete, jer si me uvek sa nekim drugim detetom upoređivala.

Nemoj da preko mene nesvesno ispravljaš neke svoje ranije greške, dokazuješ se, pokazuješ se ili svetiš. Da preko mene isteruješ pravdu.

Nemoj prolaznicima da pravdaš moj plač. Da govoriš „izlaze zubići“ kada se pobunim što mi se neko unosi u lice. Ne mora svako da mi prija, i to nije razlog da se sramiš, da te obliva ladan znoj, i da me sa milionijednim, uglavnom pogrešnim, razlogom pravdaš. Ni tebi ne prija svako. Ali ja to poštujem.

Nemoj da misliš da si loša jer nisi član nijedne grupe “Mama i beba”. Jer nemaš vremena za diskusije unutar njih, jer nisi okačila nijednu fotografiju mog superhranljivog obroka. Niti si manje dobra što si mi juče namrvila kiflu u jogurt.

Nemoj da se nerviraš što me sa pet meseci nisi vodila na more. Biće vremena, more neće nikuda iscureti.

Nemoj da ti merila koliko si dobra majka budu poremećena, jer ćeš onda i mene naučiti da je uspeh u nekim ludim, pogrešnim stvarima. Nemoj da misliš da sam manje srećno dete, jer nemam sve ono što si videla da druga deca imaju. Meni ne treba instant, gotov svet, ja svoj svet hoću sam da stvaram, od rolni toalet papira, kutija, kesa, pertli. Nauči me da maštam i da od ničega čuda napravim, biće mi lakše i lepše u životu. Ne sputavaj me, već me hrabro prati.

Nemoj da se jedeš što nemaš veliku pomoć. Što ti se čini da su svi samo dvorske lude u prolazu koje me malo zabave, nasmeše, štipnu za obraz i odu. To je dobar filter da znamo ko treba da je u mom i tvom krugu, a ko izvan njega. Nemoj da si zbog toga ogorčena ili besna, jer tako me učiš gorčini i besu.

Nemoj da drugim mama zavidiš, jer me tako učiš zavisti. Nemoj biti nesigurna, učinićeš mene nesigurnim. Nemoj da ostaješ zbog mene, ako ti nije dobro. Ako ti se duša kruni i nestaješ. Dug put je pred nama, potrebna si mi jaka i poletna, a ne tužna i oslabljena. Nemoj da trpiš bilo koga i bilo šta zbog moje „dobrobiti“, jer to ćeš moći da gutaš jedno vreme, na duže staze će te ubiti, tebe, pa mene.

I možeš ti mama da me nosaš u naramku ko neko „siroče“, i da plačeš što ne možeš bolje i više, i možda ćeš prebacivati sebi što nemaš dovoljno novca, pa da mi obezbediš nov dušek, suv zid, veliku sobu, auto na baterije, lutku koja se ne gasi od priče, slanu morsku vodu, svež planinski vazduh, svaki mesec nove cipele, veliko dvorište, požrtvovanog tatu, više vremena, al jedino što ću ja pamtiti jeste tvoja ljubav. I snaga. Ne broj sati koje si provela sa mnom, već kako si ih provela.

To je jedino što mogu i želim da osetim, tebe nasmejanu, iskrenu i srećnu, tebe otvorenu koja me golicaš na bilo kakvom dušeku, bilo kakve sobe. Bez griže savesti da si negde omanula.

AUTOR/KA: JOVANA KEŠANSKI

Tuga…

SPLIT – Poznati hrvatski muzičar Oliver Dragojević preminuo je u 71. godini, tačno godinu nakon što mu je dijagnostifikovan rak pluća.

Dragojević je preminuo u splitskoj bolnici, javili su hrvatski mediji.

Oliver Dragojević bio je jedan od najpopularnijih pjevača u Hrvatskoj, ali i na području cijele bivše Jugoslavije.

Iza njega ostali su hitovi poput “Moj lipi anđele”, “Vjeruj u ljubav”, “Cesarica”, “Nedostaješ mi ti”, “Trag u beskraju”, “Nadalina” i još mnogo drugih pjesama.
Iza sebe je ostavio ožalošćenu suprugu Vesnu, s kojom je bio 44 godine u braku, sina Dina (42) i blizance Damira i Davora (39). Uskoro se očekuje službeno saopštenje o Oliverovoj smrti.
On je saznao da ima karcinom pluća nakon što mu je u avgustu 2017. godine pozlilo na proslavi njegovog prijatelja, muzičara Remija Kazinotija.

Uprkos dijagnozi i hemoterapijama, Oliver je do poslednjeg dana pronalazio vreme za porodicu, prijatelje i muziku. Umor ga nije mogao zaustaviti ni da priprema jedne od svojih posednjih koncerata krajem prošle godine. Sa svojim pratećim bendom Dupini redovno je bio u kontaktu. “Dane provodim kod kuće gde sviram i pevam. Znate, ujutro ustanem, uzmem gitaru i počnem svirati, i tako po ceo dan. Nije mi teško, gledam na to kao jednu vrstu rekreacije”, izjavio je početkom godine.

Obožavatelji su ga uživo na sceni poslednji put gledali 16. listopada u splitskom HNK na koncertu ‘Vjeruj u ljubav’ kojeg je organizovala Županijska liga protiv raka.

Ne znate vi deco moja šta znači glad

Čovek i svetitelj, sve u jednoj osobi. Patrijarh Pavle nam je ostavio toliko mnogo životnih lekcija koje moramo naučiti.
patrijarh srpski Pavle, on je bio 44. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve od 1990. do 2009. godine.
Patrijarh Pavle je ceo život imao veliko poštovanje prema hrani, o čemu postoje mnoga svedočanstva, a najpoznatije je ono kada je šokirao Kofija Anana tokom njegove posete Srbiji.
On je tada ispričao priču o mrvicama hleba i šta one znače za svakog čoveka koji nema šta da jede, a niko nije ostao ravnodušan. Na prijemu kod Svetozara Marovića, tadašnjeg predsednika Srbije i Crne Gore, između ostalih, gosti su bili patrijarh Pavle i Kofi Anan.

Tokom večere, u vreme posta, za patrijarha su bili servirani riba, hleb i povrće. Kad je sve završio imao je salvetu ispred sebe na kojoj je bilo oko dvadesetak mrvica. On je tiho, ne obraćajući pažnju na ono što se dešava oko njega, svaku mrvu pokupio i pojeo.
Kad je završio, upitali su ga šta to radi, a on je odgovorio da svaki put tako jede i ispričao šta je mrva hleba za svakog čoveka i šta znače u odnosu na poštovanje čoveka, života, onih koji nemaju…
“Ne znate vi deco moja šta znači glad i koliko je dece širom sveta gladno, a mi bacamo hleb pored stola i u kontejnere. Nekima one predstavljaju život i nadu, a mi ih se tako lako odričemo. Setite se svaki put gladne dece širom Afrike i sveta kada vidite mrvice pored stola”, rekao je tada patrijarh Pavle.

Da je njegov odnos prema hlebu i mrvicama zaista bio takav potvrdili su i manastiru Gračanica u kome je patrijarh boravio. On bi svaki put grdio monahinje zbog prosipanja hleba pored stola.
Arhimandrit Jovan Radosavljević u knjizi “S patrijarhom Pavlom kroz život” objasnio je otkud toliko poštovanje pokojnog patrijarha Pavla prema hrani i od koga je to naučio.

Naime, on je od oca Jakova Arsovića naučio kako se prema hrani treba ophoditi sa poštovanjem i da ne treba ništa ostavljati pored tanjira, a da prosuto treba pokupiti.
“Jednom prilikom grickao sam koru hleba, a ono što je zagorelo ostavio sam na kraj tanjira. Pavle me je upitao zašto sam to uradio, a kad sam mu rekao da neću da jedem jer je zagorelo, uzeo mi je to zagorelo parče hleba i pojeo. Tako me je zastideo bez ijedne reči, da više nikada nisam ostavio mrvicu hleba van tanjira ili neko zagorelo parče”, piše arhimandrit Jovan u svojoj knjizi.

Da li ćete vi razmislite sledeći put kad budete videli mrve hleba pored tanjira i da li ćete se setiti reči patrijarha Pavla?

Ništa ne shvataj lično

ČETIRI SPORAZUMA (RUIZOV ŽIVOTNI KOD)

„Neka tvoja reč bude besprekorna“. Izgovaraj samo ono što zaista misliš. Ne koristi reči kako bi govorio protiv sebe ili ogovarao druge. Moć svojih reči usmeravaj ka ljubavi i istini.

„Ništa ne shvataj lično“. To što drugi rade ne rade zbog tebe. Njihovi postupci i reči samo su projekcija njihove stvarnosti. Kad postaneš imun na mišljenja drugih, nećeš više biti žrtva bespotrebne patnje.

„Ne pretpostavljaj“. Pronađi hrabrost kojom ćeš postavljati pitanja i izraziti ono što zaista želiš. Komuniciraj sa drugima što jasnije i preciznije kako bi izbegao nesporazum, tugu i dramu. Ispunjavanjem samo ovog jednog sporazuma, možeš potpuno promeniti svoj život.

„Uvek daj sve od sebe“. Tvoje najbolje će se menjati iz trenutka u trenutak i biće drugačije kada si zdrav, drugačije kada si bolestan. Kako god, u svakom trenutku daj najbolje od sebe i izbeći ćeš samokritiku, zaloupotrebu samog sebe i kajanje.

Odlomak iz knjige „Četiri sporazuma“-Miguel Angel Ruiz

Ljubavna priča

U njegovom rodnom Tršiću još uvek odjekuju koraci jednog spretnog, veselog i zaljubljenog dečaka koji je posedovao različitost, ali i čvrstu veru da će sa svojom Ružom osvojiti čitav svet dok sa 17 godina čuva ovce po okolnim pašnjacima u predvečerje izbijanja Prvog srpskog ustanka.
Iako je sakupljajući narodne umotvorine, priče, izvorne pesme i bezobrazluke, čitav svoj život Vuk Stefanović Karadžić posvetio reformi našeg pisma, rečnika i očuvanju duhovnog blaga, on je uprkos velikom naučnoknjiževnom radu bio pre svega čovek kao i svaki drugi koji je imao i svoj ljubavni život protkan strahovima, strepnjom i patnjom. Burne istorijske prilike Srbije 19. veka uspele su da sačuvaju sećanje na Ružu, njegovu prvu dečačku ljubav i doživotnu muzu, Saru, koja je uspela da ga oslobodi kompleksa teške bolesti i Anu, sa kojom je ponovo našao sreću i oformio porodicu.

Ruža Todorova

Poznavaoci lirike Vuka Karadžića uviđaju da se u svakom njegovom opisu devojke koja, bilo da je zlato materino ili zrno biserovo, krije lik njegove rumene kao ruža prve platonske i nikada nepreboljene ljubavi čije je ime bilo Ruža, a koja je po ocu nazvana Todorava.

U njegovom rodnom Tršiću još uvek odjekuju koraci jednog spretnog, veselog i zaljubljenog dečaka koji je posedovao različitost, ali i čvrstu veru da će sa svojom Ružom osvojiti čitav svet dok sa 17 godina čuva ovce po okolnim pašnjacima u predvečerje izbijanja Prvog srpskog ustanka. On pod miškom nosi bukvar i „uči se pismena”, a ona plete i peva narodne izvorne pesme. Dok je sa uživanjem slušao njen zvonki glas kako odzvanja po obronicma okolnih planina, čini se da nije bilo srećnijeg dečaka.

Zaljubili su se tako snažno i čedno da su Vukov otac Stevan i Ružin Todor smatrali da je samo pitanje vremena kada će se njihova deca i venčati. Nažalost, na te srećne dane dečačkog života u kojima je ceo Tršić očekivao prosidbu, srušila se surova stvarnost. Prvo razdvajanje im je doneo ustanak u kojem je pismeni Vuk obavljao razne pisarske poslove kod Đorđa Ćurčije i Jakova Nenadovića, ali nisu tugovali. Ona ga je čekala, a on upsevao da između bojevanja sa Turcima dođe i ukrade poslednje trenutke sreće sa njom.

Niko nije mogao da pretpostavi kakva će podmukla bolest 1808. savladati ovog nezaustavljivog dečaka. Te godine leva noga mu je ostala zgrčena u kolenu, a lek su bezuspešno tražili do Budima. Bio je toliko posramljen saznanjem da će do kraja života moći da hoda samo uz pomoć štule, da nije mogao da podnese pomisao da ga njegova Ruža vidi hromog. Zbog strašne bure koja se u njemu odvijala prekinuo je svaki kontakt sa njom ne saznavši da je njena ljubav bila toliko velika da bi ga i tako bolesnog prihvatila.
Ruža nikada nije saznala šta se u njegovoj glavi rojilo, koliko mu je bola i patnje učinila ta najteža životna odluka da je više nikada ne vidi, kao i da je u emotivnom smislu zapravo nikada nije napustio. Ostao joj je veran ne samo u svojoj lirici, već je i njen život pomno pratio, a kada se ukazala prilika itekako i pomogao.

Nakon nekoliko godina tugovanja i čekanja, Ruža se udala i dobila dva sina koji su rasli u vreme vladavine dinastije Karađorđević i smatrali se njihovim istaknutim pristalicama. Kada je knez Miloš uspeo da preuzme vlast 1859. i kada je počeo da se nemilosrdno sveti svim prethodnim pristalicama režima, Vuk je snagom svog autoriteta uspeo da ga izmoli da ih poštedi, a kako se veliki vladar ne bi predomislio, i da ih hitno prebaci u Austriju.

Bolestan i preosetljiv Vuk je napunivši 25 godina postavljen za carinika i sudiju u Negotinskoj krajini, ali kako se i dalje nelagodno osećao zbog štake i štule, i kako je njegova duša bila prepuna nemira i bola, živeo je povučeno sve dok jednog dana na carinarnici nije upoznao Saru, mladu udovicu krajinskog kneza Miše Karapandžića, koja mu je vratila nadu da uprkos strašnoj bolesti ponovo može da bude voljen i srećan.

Sara Karapandžić

Otmena i veoma lepa Sara, starija desetak godina zapala je Vuku za oko, ali nije ni pomislio da joj se udvara. Ipak kada bi ona poslom dolazila i pričala mu o svojim problemima u vezi sa trgovinom ovcama, sirom i drugom robom preko Dunava iz Rumunije, on je uvek pronalazio razlog da je što više „službeno zadrži”. Njihova simpatija bi ostala na platonskom nivou da ona nije učinila prvi korak. Poslala mu je službeno pismo u kome mu u drugom delu predlaže da sa njom ode na ostvo Adakale, ključno čvorište trgovine tog vremena i pomogne joj da reši problem, a potom posete manastire koji su se nalazili u neposrednoj blizini.

Prihvativši njen poziv, među njima se rasplamsala idilična ljubavna priča koju su ponovo istorijske prilike surovo preokrenule. Usled napada Turaka Vuk je krenuo ka Austriji, a Sara u Oršavu. O prisnosti i nežnosti koju su gajili jedno prema drugom svedoči njihova prepiska u kojoj je on poziva da dođe kod njega u Beč, a ona ga moli da se vrati u Negotin. Vremenom su pisma prestala da stižu, a oni se nikada više nisu videli.

Ana Marija Kraus

Oslobođen kompleksa sakatosti, Vuk je u Beču upoznao osamnaestogodišnju Anu Mariju Kraus, ćerku rođenu u braku bogatog austrijskog trgovca i njegove stanodavke, koju je zavoleo i sa kojom ne samo da se oženio, već i konačno pronašao ljubavni mir.

Iako su čvrsto želeli da njihova deca odrastu srećno i budu svestrano obrazovani ljudi, živeli su u toliko teškim materijalnim prilikama, da je bilo ne samo nemoguće iškolovati ih, već i izlečiti od teških bolesti koje su u to vreme harale. Dok je Vuk za bračnog života često bio mesecima na putu sakupljajući narodne pesme i umotvorine za svoje zbirke, Ana je sama podizala i sahranjivala decu. Rodila ih je trinaestoro, od kojih je zbog nemaštine i bolesti preživelo samo dvoje: sin Dimitrije i kći Mina. Najstarija ćerka Ruža umrla je u osamnaestoj godini. Tada je beskrajno tužan napisao pismo svom dobrom prijatelju:

Pre dva meseca umrla mi je i najstarija kći u osamnaestoj godini. Tako da od dvanaestoro dece (trinaesto dete još se nije rodilo) imam još jednu kćer u dvanaestoj godini i sina u petoj. Čini mi se da će najposle moja deca ostati samo moji književni poslovi. Iza njega su svakao ostali njegovi „književni poslovi”, kao i sin Dimitrije koji je postao vojno lice, ćerka Mina, priznata slikarka, ali i dva njemu nesuđena Ružina sina koja su zbog njegove humanosti došli na sahranu da odaju poštu čoveku koji nikada nije zaboravio njihovu majku i koji ih je spasao sigurne smrti.

Trebat ćeš mi u starosti…

Trebat ćeš mi u starosti, kad budem gunđao, jer ne znam gde su mi naočare, da kažeš: “Eto ti ih na nosu, bleso matora. Tako bi ti i srce još uvek tražio, da nije bilo mene da kažem da je na svom mjestu”.

Trebat ćeš mi u starosti, da te se…
sa radošću sećamo, umesto da te se sećam sa tugom, da te opomenem kad kažeš: “E, kad se setim kakva sam bila”, da ne smeš tako govoriti u mom prisustvu, jer si mi lepša no ikada.

Trebat ćeš mi u starosti, da joj se rugamo kada nas pita gde nam je bila mladost.

Trebat ćeš mi u starosti, kad izlapim, da kažeš: “Bolje mozak, nego srce”.

Trebat ćeš mi u starosti, da ne dopustiš da ostarimo.

Trebat ćeš mi u starosti, da kažeš: “A rekao si da me ne možeš voleti jače”.

Trebat ćeš mi u starosti, da me grdiš što tvrdim da doktori nemaju pojma i ne pijem lijekove, jer si ti najbolji lek za moje srce.

Trebat ćeš mi u starosti, da me izbaciš iz kuhinje, kad praviš kolače: “Strpi se, gori si od deteta”.

Trebat ćeš mi u starosti, kao što mi trebaš sada, ali mnogo više.

Trebat ćeš mi u starosti, da me pitaš: “Nije ti valjda opet do toga?”, a ja da kažem: “Meni je uvek do tebe”.

Trebat ćeš mi u starosti, da kažeš: “Izvini što sam vikala”, a ja da te tješim: “Nisam te ni shvatio ozbiljno”.

Trebat ćeš mi u starosti, kad me zoveš DEDA, da kažem: “Reci, pile moje malo, pirgavo”.

Trebat ćeš mi u starosti, da te volim i kada me starost napusti..

Ne opiri se toliko…

1. Volim te ne zbog toga šta si ti, već zbog toga šta sam ja kad sam pored tebe.

2. Ni jedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje neće te nikada rasplakati.

3. Samo zato što te neko ne voli onako kako bi ti želeo, ne znači da nisi voljen celim njegovim bićem.

4. Pravi prijatelj je ona osoba koja te drži za ruku a dodiruje tvoje srce.

5. Najgori način da ti neko nedostaje je da sediš pored njega/nje i znaš da ga nikada nećeš imati.

6. Nikada se ne prestaj smejati, čak ni kada si tužan. Neko će se možda zaljubiti baš u tvoj osmeh.

7. Možeš biti samo osoba na ovom svetu, ali za nekoga ti si celi svet.

8. Nemoj provoditi vreme sa nekim kome nije stalo provoditi ga s tobom.

9. Možda Bog želi da upoznaš mnogo pogrešnih ljudi prije nego što upoznaš pravog i na tome ćeš mu, kad se to bude desilo, biti zahvalna.

10. Ne plači zato sto se završilo. Smej se zato što se dogodilo.

11. Uvek će biti ljudi koji će te povrediti, zato nastavi verovati, samo budi oprezan.

12. Ne opiri se toliko. Najbolje stvari se događaju onda kada ih ne očekuješ.

13. Postani bolja osoba i budi siguran da znaš ko si pre nego upoznaš nekoga novoga nadajući se da ta osoba zna ko si ti.

Gabriel García Márquez